Кад се забава заврши

Феномен којим вреди започети сваку анализу о савременој Црној Гори , налази се у констатацији да је то држава са најдуговечнијим режимом у данашњој Европи. Безмало 25 година, овом земљом управља њен неприкосновени вођа, Мило Ђукановић, и његова Демократска партија социјалиста.

И ако се током овог периода мењао државно правни статус, пролазили периоди економских криза и успона, као и ратних сукоба, смењивали унутрашњи и спољни противници, извршила инверзија идентитетске парадигме, позиција владјућих структура остајала је неугрожена. Делом заслуге за то треба приписати управљачкој вештини Ђукановића и његових сарадника, као и спремности да користе сва средства, између осталог и она не толико легитимна, са циљем опстанка на власти.

Са друге стране, мора се признати да је за ове две и по деценије, црногорски режим показао завидну способност прилагођавања главним токовима спољнополитичких односа. Та чињеница је и осигурала његову дуговечност, јер се ревност у испуњавању геополитичких захтева, за међународну заједницу, показала важнијом од објективних недостатака ДПС владавине, као што је неизграђеност институција демократског друштва или компромитујућа економска пракса, често са оне стране легалних токова.

Може се констатовати, да су глобални центри моћи показали висок степен толеранције према ђукановићевом режиму, упркос свим његовим манама, јер је он био инструментализован у функцији њиховог геостратешког приоритета на овим просторима, а то је ограничавање и сузбијање српског утицаја у региону Југоисточне Европе. За последицу то је створило вишегодишњу тензију у односима између власти у Београду и Подгорици, као и унутар саме Црне Горе према српској етничкој заједници.

Срби и Србија су третирани као реметилачки фактор по стабилност земље и сваки њихов утицај се сматрао потенцијално опасним. Ради превенције, легитимизована је идентитетска политика на државном нивоу која је требало да маргинализује српски значај за историју, лингвистику, културу и политику Црне Горе. На удару су се нашле све традиционалне институције Срба на овој територији, попут епархија и свештенства Српске православне цркве, културних и интелектуалних удружења, политичких странака.

Србима су готово потпуно затворена врата за запошљавање у јавном сектору. Дискриминација је требала да отвори процес асимилације и свођење бројног стања српске етничке заједнице, на минималан ниво који не би угрожавао замишљене геостратешке пројекције њених аутора и њихових локалних извршилаца. У међудржавним односима, Црна Гора је доследно била на курсу свих активности међународне заједнице који су били уперени против интереса Србије. Врхунац је био признавање Косова и Метохије као независне државе, што је акт који је директно усмерен против суверенитета и уставно-правног поретка суседне државе и отворени чин непријатељства. Све ово је пролазило уз директну или индиректну подршку најмоћнијих држава западне хемисфере.

Ипак, ни једна идила не траје вечно, па тако и однос спољног фактора према Ђукановићевој власти. Некадашњи привилеговани партнер, коме су се „несташлуци“ толерисали зарад виших геополитичких интереса, почео је својом технологијом владавине да „упада у очи“, пре свега најутицајнијим државама Европске Уније, чија јавност није сензибилизовна за такве екстравагантне методе управљања државом. Поготово за земљу која формално претендује да постане члан ЕУ, није сјајно када се њени вишедеценијски владари доводе у везу са нетранспарентним вођењем јавних финансија и државне имовине, јавно-приватним пословним партнерством са кримогеним структурама у земљи и иностранству, злоупотребом апарата принуде и државних ресурса са циљем очувања власти, насиљем над новинарима,медијима и политичким противницима, изазивањем међуетничких и конфесионалних тензија. Под таквим околностима, чак и када добијају шаблонске похвале од представника међународне заједнице за „регионално лидерство у реформама“, врх власти у Подгорици не може о својој политичкој будућности да размишља са извесношћу.

Читав низ ствари, који су се догодили последњих година указују на то, да су западне земље почеле да размишљају о будућности Црне Горе, након Ђукановићеве епохе. У том смислу су постали и флексибилнији око трагања за будућим стратешким партнерима унутар земље. Додатни аргументи су постали и дешавања на политичкој сцени као и изборни резултати.

ДПС је дуго функционисао на створној слици о себи у јавности, као гаранту очувања самосталности Црне Горе. Свесно су антагонизовли односе према политичким представницима Срба, манипулишући страхом бирача од губитка сигурности. Таква игра је функционисала све док поједини политички и интелектуални представници црногорског етничког корпуса, и других несрпских заједница, нису увидели да су објект манипулације, и да њиховим учествовањем у наметнутом систему, једини добитник је тренутна номенклатура на власти. Тако су постепено почели да се отварају комуникациони канали између некада сукобљених политичких групација, упркос огромним наслагама неповерења и ривалитета.

То је донело и нови квалитет на политичкој сцени Црне Горе и показало способност појединих странака и политичара да сазревају. Показујући спремност да раде на себи и да се прилагођавју, реалној а не идеализованој ситуацији, нарочито политички представници Срба почели су да отварају врата која су им дуго била затворена у међународној заједници. И то треба прихватити без икаквог лицемерија, јер су управо то центри моћи који и даље пресудно утичи на све процесе у овом региони и сваки покушај њиховог игнорисања води ка маргинализацији, не само политичара већ и заједнице који они представљају.

И ако се такви трендови нису у првим корацима капитализовали, ефекат је постигнут, ДПС се заљуљао. Прво је на чудна начин пропуштена прилика од стране коалиције око Демократског Фронта, Социјалистичке Народне Партије и Позитивне Црне Горе, да се након локалних избора у јесен 2012., преузме власт у Никшићу. Потом је под поприлично сумњивим и нерегуларним околностима, доведен у питање резултат Миодрага Лекића, кандидата целокупне опозиције на изборима за председника Црне Горе.

У међувремену дошло је до наглог процвата цивилног сектора, од НВО, преко интелектуалних удружења до група које су формиране на друштвеним мрежама. И сви они су листом критички настројени према актуелном режиму. Уз јачање сидикалних и радничких незадовољстава, ДПС се одједном нашао пред широким фронтом који није могао да контролише, ни ти да га усмерава својим класичним техникама. При том, дошло је до дисхармоничности у односима и са њиховим највернијим коалиционим партнером Социјалдемократском Партијом, која је преко својих функционера све чешће почела да шаље изазивачке поруке према ђукановићевој партији.

Кулминација је настала када је СДП направио коалицију са опозиционом Позитивном Црном Гором и тако отворено довела у питање да ли владaјућа већина још увек постоји.

Следећи ударац Ђукановић је добио на локалним изборима у Улцињу, где је по први пут ДПС отишао у опозицију, а власт формирале албанске групације Форца, Заједно за будућност Улциња, те Позитивна. То је резултирало прилично нетактичном изјавом, у којем се наговештава да ће централна власт од сада на другачији начин третирати ту средину и њене становнике.

Опште је уверење да су локални избори, који треба да се одрже током прве половине ове године, у више од половине општина у Црној Гори од којих је најзначајнија Подгорица, прилика да се ДПС нанесе озбиљан ударац. У том смислу се тумачи опструкција доношења сета изборних закона у Скупштини Црне Горе, од стране највеће владајуће странке, као покушај да се избори распишу по старим нормативама, које су својом непотпуношћу, омогућавале простор за изборне манипулације. Јасно је да би губитак Подгорице из темеља потресао политичке односе у овој земљи. За то постоје и реалне основе јер је опозиција и на парламентарним и на председничким изборима убедљиво добијала у главном граду.

Осетивши да неконтролише процесе у својој земљи и суочивши се са губитком поверења код дела утицајних држава међународне заједнице, Ђукановић се окренуо контактима ка опскурним пословним партнерима са Блиског и Далеког Истока, не би ли дошао до нових финансијских инекција и после много година тензија, званичном Београду. После више Влада и политичара у Србији са којима није био у добрим односима, дочекао је власт, оличену у Српској Напредној Странци, са којом је у хармонији.

Од раније су постојале индиције да Ђукановић, прко својих пријатеља Станка Суботића, Душка Кнежевића и Владимира Бебе Поповића зна да се нађе на услузи СНС. Блискост са Вучићем и Николићем је најбоље видљива из изјаве најмоћнијег човека Србије, да су потенцијални финансијери из Емирата дошли управо на препоруку премијера Црне Горе. За узврат, ова двојица су требали својим ауторитетом да подстакну политичке представнике Срба у ЦГ(СНП и НОВА), да позитивно одговоре на предлог ДПС о улазаку у Владу, као маневру којим би се привремено амортизовале турбуленције у црногорском друштву. Оценивши да то у овом тренутку носи више ризика него користи, ове две странке су одбиле препоруке тренутног политичког врха Србије.

Ипак, неодољив је утисак да су Вучић, Николић и Ђукановић, искрени стратешки партнери, чије односе немогу да поремете „тривије“ какве су црногорско признање Косова и Метохије или положај српске заједнице у ЦГ.

Владимир Добросављевић
политички консултант
TEAM CONSULTING

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: