Кад се добро ради: Српски златни спортски јун

Злато на Европском првенству за кошаркашице, прво место у Светској лиги за ватерполисте и прво место на Светском првенству младих фудбалера, како тврде саговорници Спутњика, никако није инцидент или тренутни сплет околности, већ је производ евидентног квалитета и великог рада.

У успеху у врхунском спорту нема инцидената, тврди новинар Зоран Павић, дугогодишњи познавалац рада у српским спортским савезима и додаје да не може само сплет околности да доведе до резултата, посебно не до највишег резулта.

Зоран Аврамовић, директор маркетинга Црвене звезде подсећа зa Спутњик да се овај колективни спортски успех није десио први пут, већ да је Србија и 2001. имала изванредне успехе кошаркаша, одбојкаша и ватерполиста. Тада је био и чувени слоган: „Добродошли у земљу европских шампиона“.

Од времена до времена се, како тврди Зоран Павић, показује да Србија уме да искористи оно што има као базу. У прилог овој тези он помиње феномен српског ватерпола за који, како каже, постоји национални таленат.

Наш саговорник напомиње како се никако не сме заборавити добар двадесетогодишњи рад у Одбојкашком савезу. Слично је и са кошарком где постоји добар стручни рад и где се врши релативно добра селекција.

„То је нешто што је остало од ’југословенске школе кошарке‘ која је установљена од професора Александра Николића. У кошарци је до неуспеха долазило када су у њу улазили елементи труле комерцијализације који разарају српски фудбал: од клубаштва, менаџерства, прљавих пара, улажења сумњивих ликова у спорт…“, додаје Павић.

Међутим, он истиче да се не може рећи да су ови успеси системски успеси, јер спорт у Србији није системски постављен.

„Од базе је кренуло у наопаком правцу. Онај стари систем је срушен, а неки други није постављен. Сада да би се деца уопште бавила спортом родитељи морају да улажу, што је у старту хендикеп за велики број деце којима родитељи то не могу да омогуће“, појашњава Павић.

Успеси спортиста на Балкану и Медитерану су, како каже, мелем за срце нације. Посебно нације која је у многим ситуацијама исфрустрирана, па онда кад су спортисти први у нечему нација тај успех приписује и себи. Међутим, тврди наш саговорник, посао државе би требало да буде много мање врхунски спорт, а неупоредиво више масовни спорт. Држава би, додаје он, требало системски да омогући да сви у њој могу да баве спортом.

У Србији је спорт усађен у ткиво нације, а екипни спортови још више погодују људима са овог поднебља. Можда и зато што је то један од добрих начина доказивања.

„Теже нам иде тај неки самопрегоран рад, одрицање, самоћа, нама лежи ‘тречање за лоптом’. Кад смо у старој Југославији имали светске прваке у стоном тенису, анегдота из тог времена каже да се говорило: да, али у дублу. Дакле, ми смо и од стоног тениса правили екипни спорт“, присећа се Павић.

Он напомиње да би системски ствари морале да се још унапреде, да се законом ограничи уплив менаџера, да се више ради на постављању професионалаца и у стручном и организационом смислу.

Најзад, Зоран Аврамовић сугерише да би што пре требало схватити да слава и лепота коју спортски успех доноси са собом прође и упозорава да Србија мора знати да капитализује ове спортске успехе и на њима направити нове.

„Спортски успех, када се деси, највећи је генератор развоја и привреде али и развоја енергије и идеја. Ако од тога направимо перпетуум мобиле, онда смо сви заједно успели“, закључује Аврамовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: