Кад понављачи подучавају учитељицу

Пише: Емило Лабудовић

Синтагма да је „историја учитељица живота“ важи само за паметне појединце и народе.

А ми, упркос чињеници да смо свијету дали толико умних појединаца, као народ тешко да смо одмакли од статуса – понављача.

Историја, тешка, трновита и крвава, мало чему нас је научила, а за последицу имамо то да смо на свакој историјској раскрсници промашили пут и да и дан – данас срљамо из грешке у грешку. Набрајање свих наших погрешака, макар и на нивоу контроверзи, једва да би стало и у најдебљи икад штампани уџбеник историје.

Ми као народ не само да нијесмо способни да тумачимо историјске поуке и знаке времена, него смо склони и да давно прочитано и утувљено изнова и изнова тумачимо, прекрајамо, кривимо и… поништавамо. Као да у историји може оно „оуј, пике, не важи се“! Да изврћемо порузи и негацији историјски амбијент, сплет околности и жеље актера, да идеје и стремљења једног времена изнова стављамо под лупу дневнополитичке визуре другог и да их, из те визуре, не само другачије вреднујемо и тумачимо већ и да их, правећи незабљежени носенс у историској пракси – поништавамо.

Један од наших, до скоро најпоштованијих а однедавно најспорнијих, историјских тренутака свакако су фамозна Подгоричка скупштина. Вијек и кусур од њеног одржавања не само да није био довољна историјска дистанца да се реално, непристрасно и неумољивим историјским критеријума оцијене околности, мотиви, организација и резултат Подгоричке скупштине, већ су њене одлуке и данас камен спотицања и извор дирекне мржње и нетрпељивости. Умјесто да се архивирају у фасциклу прошлог, са назначеним напоменама за будуће, у њеном ововременом оспоравању отишло се толико далеко да је, вијек касније – поништена резолуцијом. Ону Петровданску, „поништитељи“ Подгоричке и не помињу.

Двије историјске чињенице, нарочито кад се представе полуистином, чине Подгоричку скупштину за дио јавног црногорског дискурса неприхватљивом, упркос чињеници да је она била резултат историјске тежње и воље генерација и генерација наших претходника.

Прва, неспорна, чињеница (и истина) је да је тада Црна Гора, међународно призната држава, своју државност „приложила“ на олтар остварења сна јужнословенских народа да живе заједно. Али, у искривљеном огледалу полуистина и отворених лажи којима се служе неки савремени „тумачи“ Подгоричке скупштине, упорно се пренебрегава чињеница (такође и истина) да је то учинила и Србија, са такође једнаким међународноправним статусом као и Црна Гора. Јер, новонастала држав није била „Краљевина Србије, Хрватске и Словеније“, дакле – без Црне Горе, већ „Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца“. Краљевина народа, а не држава. А то што се у њеном наслову не помињу Црногорци резултат је неспорне чињенице да су се они у том времену готово листом осјећали (и изјашњавали) као припадници јединственог српског националног корпуса. Све касније је – касније!

Други, наводно спорни, моменат везан за Подгоричку скупштину је, ништа мање наводна, „окупација“ Црне Горе од стране српских ослободилачких трупа!? Овом будалаштином не само да ортодоксни Црногорци брукају своју државу (слободарску Црну Гору „покорило“ 500 српских војника и жандара) већ и отворено лажу. Јер, у међународноправном смислу, у том тренутку Црна Гора као држава није ни постојала. Она је, историјска је то истина, од капитулације 1916. године, била само окупирана теритирија, без домаће власти и војске. Очекивања да се као таква равноправно нађе за истим столом са силама – побједницама само је националистичка еуфорија и лажни хероизам типа „Црна Гора никад није била поробљена“!!! При томе се, крајње (зло)намјерно под тепих гура Лондонски споразум из 1915. године, којим су Истра, Далмација и цјелокупна јадранска обала до Драча, дакле и црногорска, биле обећане Италији. Дакле, трупе ослободилачке српске војске на територији Црне Горе у том тренутку нису биле окупационе већ одбрамбене, у функцији одвраћања нескривених италијанских аспирација.

Али, и све да није ових неумољивих чињеница и неприкосновене истне, историјски и морални дуг према прецима налаже да се њихове одлуке у најмању руку – поштују. И све да је ријеч о заблудама – њихове су! Да је и направљена грешка – њихова је! Да се жртвовало више него што се добило – жртва је њихова!

Шта год да је и како год да је било – вријеме је учинило своје и одлуке Подгоричке скупштине су, и без оне накарадне скупштинске резолуције, већ одавно „ад акта“. Такве треба и да остану, а поуке њиховог политичког и енономског интегрализма, праштања и окретања будућности, да имају коме, биле би више него јасан путоказ и поука. Али, кад учитељицу живота почну да подучавају и исправљају понављачи и незналице, онда се врло лако заврши у ћорсокацима историје.

Ми смо, изгледа, томе склони мимо свих других народа. Чувени Душко Радовић, скоро па исписник Подгоричке скупштине, имао је генијалну дефиницију стања у којем смо се налазили у његово доба, а она, без исправке и зареза, важи и данас. Говорио је: „ако не знаш шта ти је, види гдје ти је. И то гдје ти је – то ти је“! А ми смо, такви какви јесмо, ту гдје јесмо и зато нам је тако како нам је. А за то нам је најмање крива Подгоричка скупштина!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: