Кад опозиција тихује

Пише: Миша Ђурковић

Текст пишем с позиције неког ко сматра да је веома штетно и опасно што у Србији, исто као и у Републици Српској, не постоји релевантна опозициона структура. Додик је након приближавања СНС-у применио овдашњи модел „рада” с опозицијом у Српској, бушећи и подривајући највеће опозиционе странке изнутра, да би на крају отприлике директно (по)купио старе локалне босове из СДС-а, као што су Мићић, Благојевић или Бјелица. СДС је тако сведен на бледу сенку, не само онога што је био док је стварао Српску, већ и онога што је био до 2014. године, па доста незадовољних бирача нема за кога да гласа.

У Србији имамо парламент у којем седе један до два опозициона посланика. Но хајде да видимо шта се дешава с такозваном ванпарламентарном опозицијом. Након врло чудног понашања за време такозваног бојкота, кад смо мало шта видели од најављиваног активног бојкота, претходна опозициона структура, Савез за Србију се самоукинуо. Договор са Србијом је стављен ад акта, а чланови коалиције препаковали су се у Уједињену опозицију Србије, која је ојачана тако што су из ње елиминисани Двери и Млађан Ђорђевић. Као једино појачање ушао је дојучерашњи посланик Вукадиновић, што је чак и код уредника водећег опозиционог дневника изазвало реакцију у облику текста „Ђока на бициклу”. Уз то, није јасна позиција Народне странке, чији су лидери рекли како у наредном периоду треба да раде на јачању сопствене инфраструктуре. Узгред, једино од њих данас могу да се чују озбиљни критички тонови о невеселом стању опозиције, и о томе да оваква опозициона структура има озбиљан проблем легитимитета. Сви остали наступају као да је бојкот богзна како успео и да је досадашњи рад дао неке резултате. Чини се, међутим, да је и мизерних 35 одсто изашлих у Београду пре резултат опструкције београдског одбора СНС-а, него рада опозиције.

На партије које су изашле на изборе и остале испод цензуса од три одсто заиста не треба трошити речи кад говоримо о опозиционим субјектима. Мислим да ни они себе не доживљавају као опозицију, што добро показује пример СПАС-а, као најуспешнијег из тог дела политичке сцене.