Док свјетски медији најчешће ћуте о страдању хришћана у Нигерији, један од најпознатијих америчких сатиричара и либерала, Бил Мајер, изговорио је оно што се већ годинама прећуткује — да се у овој афричкој земљи дешава систематско уништавање хришћанске заједнице, прави покушај геноцида.
На свом ХБО шоу Real Time with Bill Maher, Мајер је поручио:
„Нисам хришћанин, али они систематски убијају хришћане у Нигерији. Убили су преко 100.000 од 2009. и спалили 18.000 цркава. Ово је прави покушај геноцида.“
Његове ријечи одјекнуле су снажно, поготово јер је долазе од човјека који је годинама критиковао институционално хришћанство, али не и хришћане као људе. Мајерова изјава није дошла као пука провокација – већ као реакција на десетине хиљада убијених, уништених храмова и прогнаних породица које западни медији готово да игноришу.
Међутим, само неколико дана касније, уследио је неуобичајено брз и оштар деманти — не од стране новинара или аналитичара, већ из самог кабинета нигеријског потпредсједника. Текст који је потписао Гимба Каканда објављен на Ал Џезири, назива Мајерове тврдње „координисаним нападом на нигеријску државност“ и „страним пропагандним измишљотинама“.
У покушају да побије извјештаје о хришћанском страдању, Каканда је изнио низ аргумената који, умјесто да смире тензије, звуче као релативизација и прикривање стварности.
Према њему, Нигерија „не доживљава вјерски геноцид“, већ „сложене сукобе око земље, воде и ресурса“, у којима наводно страдају и муслимани. Он чак тврди да „већина жртава Боко Харама нису хришћани“, већ муслимани, што би, по логици демантија, требало да поништи чињеницу да су хиљаде цркава спаљене, а стотине свештеника отети или убијени.
Међутим, званични подаци које износе организације попут Aid to the Church in Need и Religious Freedom Institute говоре другачије:
од 2009. године убијено је више од 100.000 хришћана,
уништено је преко 19.000 храмова,
хиљаде свештеника, калуђера и катихета били су мета отмица, мучења и убистава.
Дакле, не ради се о „успутним жртвама конфликта“ него о систематском терору над хришћанима, који се у многим регијама одвија под заштитом или барем равнодушним погледом државних структура.
Званична Нигерија страхује од ознаке „геноцида“, јер би таква класификација отворила врата међународним санкцијама, истрагама и притисцима који би директно угрозили политичке и економске односе са Западом. Зато се у демантију говори о „страним манипулацијама“, „измишљеним бројкама“ и „мултиконфесионалној хармонији“, док се у стварност — пале села, прогнани хришћани и затворене парохије — систематски прикривају.
Каканда свој текст завршава тврдњом да „ниједан Нијеријац није прогоњен због вјере“, што звучи готово цинично ако се зна да сваке недјеље у земљи погине по неколико десетина хришћана, а многи преживјели више не смију да се врате у своја села.
Тиме државна администрација не само да негира патњу властитих грађана, него покушава да је преведе у статистику — у „међуетнички инцидент“, „спорадично насиље“.
Бил Мајер, човјек који се деценијама ругао религијама, овог пута је постао глас оних чији крик не допире до ушију западних медија. И то је управо оно што толико боли његове критичаре: чињеница да истину није изговорио теолог, већ атеиста који је, гледајући голу стварност, препознао оно што је свако поштено људско биће дужно да види — да се у Нигерији хришћани убијају јер су хришћани.
Поставља се једноставно, али болно питање: да ли би се оваква релативизација и игнорисање страдања допустили да је у питању нека друга вјера? Тешко.
Тада би се у орбиту подигао читав међународни апарат — од Уједињених нација до глобалних медија и хуманитарних организација. Али када су жртве хришћани, исти ти актери одједном постају „аналитичари комплексности“, који причу о крви и пепелу претварају у расправу о клими, пашњацима и етничким тензијама.
