• Култура
• Топ 1

Кад ме буду износили, нека прочитају „Бесмртну песму“: Годишњица смрти великог пјесника Мике Антића

1 месец ‎ ИН4С

У обраћању дјеци Мика Антић је говорио - "Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас, оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи".

Мирослав Мика Антић

На данашњи дан, 24. јуна 1986. године преминуо је велики српски пјесник, вјечити чуперак српске књижевности  Мирослав Мика Антић.

Рођен је 14. марта 1932. године у Мокрину, а умро је 24. јуна 1986. у Новом Саду.

У родном Мокрину похађао је основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Живио је у Новом Саду.

Осим писања бавио се и сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам“ и Змајевог „Невена“, „Дневника“ у Београду и „Младог поколења“ у Новом Саду.

Пјесник Мика Антић рекао је у једном разговору да је читао многе писце и да су на њега сви утицали, али је мало оних који су му, како је говорио, остали добри и вјечити пријатељи.

У обраћању дјеци Мика Антић је говорио – „Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас, оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи„.

Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“. Писао је драмска дјела и један рото роман.

Његова најпознатија дјела су „Војводина“, „Испричано за пролеће“, „Рождество твоје“, „Плаво небо“, „Насмејани свет“, „Псовке нежности“, „Концерт за 1001 бубањ“, „Шашава књига“…

За дјецу је написао „Плави чуперак“, „Хороскоп“, „Прва љубав“, „Гарави сокак“, „Живели прекосутра“, „Плава звезда“…

За сва та дјела добио је многобројна признања као што су двије „Невенове“ награде, награду за животно дјело у поезији за децу, Горанову награду, награду Стеријиног позоришта, Златну арену за филмски сценарио, награду Ослобођења Војводине, Орден заслуга за народ…

Посљедњу жељу написао је на цедуљици уочи смрти: „Кад ме буду износили, нека прочитају Бесмртну песму“:

„… Ако ти јаве: умро сам, не веруј то не умем. На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да за мном остане нешто као лепршав траг. И зато: не буди тужан. Толико ми је стало да останем у теби будаласт и чудно драг. Ноћу, кад гледаш у небо, и ти намигни мени. Нека то буде тајна. Упркос данима сивим кад видиш неку комету да небо зарумени, упамти: то ја још увек шашав летим, и живим“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: