Јурјевец – град спасен од таласа Волге, данас умире на Волги

Пише: Остоја Војиновић

Мали град Јурјевец (рус. Юрьевец) сматра се најстаријим градом у области Иваново, а исто тако налази се на листи 115 најстаријих градова у Русији. У прошлости, град ратника, утврђени град, једно од бурлашких средишта на Волги. И један од ретких градова који је украсио новчаницу од 10 рубаља својом архитектонском целином.

Смештен на десној обали Волге, насупрот реци Унжи, 150 км североисточно од Иванова, иако мали, истовремено је администартивни центар округа Јурјевец у Ивановској области.

Град је познат као родно место и завичај познатог руског филмског редитеља Андреја Тарковског.

Историја града је јединствена и занимљива.Званични статус града добио је тек под Катарином II 1778.године. У то време додељен му је и грб с приказом стражарске куле, што савршено одражава заслуге града ратника за Отаџбину. Поред тога, овај град је био и важно трговачко средиште, овде се трговало хлебом, рибом, сољу, месом, као и дрвеним исклесаним предметима.

Јурјевец се налази испод града Костроме, у подручју где Волга тече према истоку, пре него што оштро скрене према југу у правцу Нижњег Новгорода. Овај оштри завој на високој десној обали био је више него идеална тачка за надирање реке са велике удаљености. Исти такође погодује лепоти градског пејзажа и шумовитим литицама које се дуж реке спуштају до главног деле Јурјевеца. Као година настанка града узима се 1225. година. И град је формално био познат као Јурјевец Поволожски како би се разликовао од других градова истог имена. Према старим списима, основао га је велики кнез Јуриј, син великог кнеза Всеволда, последњи велики владар Вадимира пре монглске инвазије 1237.године.

По легенди, током вожње реком од Јарославља до Владимира, Јуриј је преноћио на овом месту и имао чудесан сан иконе св. Јурија. Одговарајући на небески знак, Јуриј је овде саградио утврђење и дрвену цркву посвећену св. Јурију. Град је основан као тврђава ради заштите граница Владимирско-Суздољске кнежевине

Нешто касније насеље је страдало под монголском инвазијом 1238. године, да би оживело под влашћу локалних кнежева те је 1452. године био припојен поседу Василија II, великог кнеза Москве Јуријевец су током тог периода често нападали татарски пљачкши са југа, да би та претња била елиминисана 1552. године када је Иван Грозни освојио главно упориште Татара, Казањ.

Јурјевец је средином 17. века, попут многих других градова на Волги био расцепљен расколом унутар православне цркве.

И поред свог доброг географског положаја, и поред развитка бродских компанија и отварања различитих индустријских предузећа, Јурјевец су у 19.веку засенили други градови на Волги, пре свега Нижњи Новгород, који се налази око 190 километара јужније. Без обзира на то, Волга је осигуравала и представљала саобраћајну артерију коју су користили локални предузетници попут Александра Миндовског, сељака који је 1820.године купујући своју слободу постао познати произвођач текстила оснивајући фабрику текстила. Породица Миндовски касније је постала позната и изградила је импресивне палате у Москви које стоје све до данас.
Просперитет Јурјевеца одражаво се се у црквеној градњи која је укључивала средишњи комплекс којег су чиниле цркве Уласка у Јерусалим (почетак 18.века) и Ускрснућа, која је довршена средином 19.века. Јерусалимска црква посебно је сликовита због своје круне огромних купола у јарослављском стилу. У њеној близини налази се један од највиших звоника на Волги. Петероспратна грађевина подигнута је средином 19.века, садржи и малу цркву посвећену Св. Јурију која евоцира на прво градско светилиште основано од стране кнеза Јурија. Иако су цркве биле озбиљно оштећене током совјетског раздобља, звоник је ипак остао доминантан градски оријентир.

Средњи токови реке лепотице Волге уједињују неке од најпознатијих руских историјских градова, од Углича на северу до Јарославља и Костроме североисточно од Москве. Међутим, велики хидроелектрични пројекти реализовани у годинама после Другог светског рата довели су до значајног пораста нивоа воде. Иако користан за пловидбу и снабдевање струјом, тај пораст воде угрозио је постојање одређених подручја и места.

Међу њима је био и мали град Јурјевец чија је популација у последњих пола века пала на тек нешто више од осам хиљада. Завршетком огромног Горковског вештачког језера 1957. године, одређени делови Волге у близини Јурјевеца досегли су ширину од 14 километара, Срећом, велики део историјског подручја на обали реке спашен је изградњом великог насипа и заштитне бране.У граду се број становника брзо смањује – од 1970-их година када је овде живело 21 хиљада становника, тај број се смањио за скоро три пута и 2016. године у граду је живело нешто преко осам хиљада становника. Сва производња је затворена, 70 одсто становништва живи од пензија, људи одлазе, у граду скоро нема посла. Из тог разлога називају га умирућим градом на Волги.

Град основан 1225. године повезан је са многим славним личностима руске и светске културе, између осталих, архитеката браће Веснинов, филмских режисера Андреја Тарковског и Алекандера Ровева (његова филмска адаптација дечије бајке „Морозко“ 1964. Године према Стевену Спилбергу постала је претеча специјалних ефеката Холивуда), певача Валери Леонтиев…

Пошто је, као што је поменуто град повезан са многим личностима руске и светске културе, потребно би било осмислити музеје Андреја Тарковског и Александра, Виктора, Леонида Веснинова, мудро приступити том питању, креирати музеје са изложбом не у више од две собе. Употријебити име Александра Ровеа, о коме је амерички филмски режисер Стивен Спиелберг топло говорио, и претворити их у градски бренд. Јурјевец би након овог, дефинитивно чекао препород на пољу културе, и људи, туристи би дошли у град, чиме би он оживео.

Један кинески милионер, обожавалац дела Андреја Тарковског, који је био толико импресиониран режисеровим родним местом дошао је у Јуријевец и својим новцем реконструисао улицу у којој је рођен славни режисер.

Зграда од црвене цигле некадашње школе изграђене 1903. године у којој је учио Андреј Тарковски. На почетку Другог светског рата, његова мајка је Андреја и његову сестру Марина одвела из Москве и евакуисала их у Јуријевец, где су живели од 1941. до 1943. године.

.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: