Јунаци имају ванвременску вриједност!

Браћи Васу и Луки, Ђеду, Драгиши – сви су Јањићи – Жарку, Дади, Мишку и случајно преживјелом Гризлију и још неким истинским јунацима…

Наводна деблокада града Сарајева од наводне агресије је током цијелог одбрамбено-отаџбинског рата била један од најважнијих политичко-војних стратешких циљева нелегалне Владе тзв. БиХ.

Борбе које су се водиле на Илиџи крајем априла 1992. године биле су прве од многих, које су како тада, тако и касније, завршене неуспјелим покушајима отимачине нашег.

Сама чињеница да се Илиџа морала ослобађати од самих Илиџанаца је парадигма свеколике бесмислице заједничког живота о којој неки и данас носталгично говоре.

Начин на који су се водиле припреме за борбу Патриотске лиге су посљедица низа специфичних околности које су имале за циљ отимање српске земље унутар СФРЈ, односно СР БиХ, а поготово Сарајева и његових приградских дјелова.

Планирано овладавање цјелокупном територијом Илиџе, успоставило би компактност територије са долином Нертве, што значи Коњиц, Јабланица, лијева обала Мостара, па све до Стоца. Затим са Гораждом, па редом са Зеницом долином Босне до Добоја, те на крају би се спојили Олово, Кладањ и Тузла. Круг би био затворен узимањем Зворника и Рогатице.

Паклени план уз Божију помоћ се није изреализовао, јер би сасвим сигурно на данашњи дан БХ територија процентуално имала Срба колико их сада има у Сарајеву који је под контролом БХ федерације.

Зато да се зна, а можда неко и запамти да је Aque S…, Врхбосна, Врело Босне или ти Илиџа мјесто гдје извире ријека Босна, исто као што је  мјесто које представља стратешку тачку бр. 1 настајања Републике Српске. Илиџа је са Хаџићима, Рајловцем, Вогошћом и Илијашем, истински темељ опстанка Срба на овим просторима.

Мислио сам да се никада нећу сјећати, писати или причати са овим и оваквим приступом о теми која сама по себи носи прегршт бола, патње, скромности али и саборности, поноса, јунаштва и чега све не. Носи окус војничке побједе и уједно горак укус неправде или пораза који су окончани егзодусом 135 000 сарајевских Срба. Егзодусом којим смо тада мишљу себе претворили у ништа, а постали најближи вјечности. Ова је прича испричана без главног јунака јер они који су претендовали да могу бити главни јунаци су отишли тамо гдје иду најбољи.

Двадест други април сваке године изазива посебну емоцију код многих који су свједоци овог периода. Поготово код оних који су знали  браћу Васу и Луку, Ђеда, Драгишу сви су Јањићи, Жарка, Даду, Мишка и случајно преживјелог Гризлија и још неке истинске јунаке који су заслужни за наше битисање широм кугле земаљске, куда смо се разишли. Тог датума 1992 године сви Срби су били у једној колони, неки напријед неки иза, али сви у истом смјеру. Саборни, с вјером у Бога али апсолутно сви.

Тога дана су почели да вјерују свевишњем и ортодоксни атеисти, зато што су већ тада знали какав закон влада у дијелу Сарајева који је под контролом Муслиманских формација.

Ти ратници који су кретали у бој са покличом, Техбир – Алах у акбер (грађански позив на суживот свих вјерских опција оп.а) нису остварили побједу на бојном пољу, па је неминовно да морају слушати оне који су заслужни за њихову пирову побједу. Наравно, резервна варијанта доводи до оне „да се Власи не досјете“, па је потребно да се нађу сервилни „јунаци“ који ће као побједници остварити оно што је био циљ Лигашких патриота са српским амблемом, да узму цјелокупни грунт онога што је данас Република Српска.

Па тако нажалост дођемо након 26 година у позицију да сјећање на овај период зависи од нечијег поимања шта је то њихова истина и шта је то о чему би се требало знати и на који начин.

Да не говорим ко ће бити званице првог реда и на који начин се исти односе према најсвјетлијим тренутцима наше историје.

Оно у шта сам сигуран је да од оних који су тога јутра чували територију од Врела Босне до Далмације, па даље на Дому Здравља, Енергоинвесту, Касиндолској улици, Неђарићима, Војковићима и према Отесу, наравно по договору две стране у сукобу, са сигурношћу највећи број њих неће бити ни близу ВИП зоне прославе или Дана обиљежавања одбране Илиџе.

Зато ће бити доста оних који нису заслужили ни слова у овој причи. Господо, зато Вас све молимо да без ситно сопственичког интереса, поведете рачуна о јунацима нашим и о њиховом небеском сну, чија је вриједност ванвременска.

Јунаци су шетали испод најљепше алеје овог дијела Европе од 726 јаворолисних платана и двадестак дивљих кестена, која су посађени на српској земљи од 1888. до 1892. године у дужини од 3,5 километра, и ту ће остати да чувају успомену на оне који свакодневно у царству Божијем моле за нас:

Свесилни и страшни, дивни, милостиви,
Боже свевидећи, Боже свезнајући,
Свети над светима, крепки и бесмртни,
Услиши нас мале, осветли истином,
И милост покажи роду Немањином.
Спомени се службе светитеља Саве,
Спомени се жртве Косовског Лазара,
И сети се мука, страдања и јада
Потомака њини’, и стари’ и нови’,
Па им грехе прости и кућу обнови.
Како ћемо рећи пред безбожним сојем
Да си свемогући, ако просит’ немо’ш?
Да си милостиви, ако простит нећеш?
Но похитај, спаси, од тиранских уза
Народ твој окупан у мору од суза.

Пише: Бранислав Окука

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: