Јововић за ИН4С: Митрополија створила Црну Гору на традицији српске државности

Цетињска митрополија је његовала традицију српске средњовјековне државе, а она је била била уткана и у народну свијест становништва које је живјело на територији којом су Петровићи Његоши владали, рекао је у интервјуу за ИН4С професор историје др Васиљ Јововић.

Он је такође нагласио, позивајући се на Његоша, да су неприступачне крајеве Катунске нахије населили потомсци српских витезова који су се борили у Косовској битци.

Приближава се јубилеј – 100 година уједињена и ослобођења. Како се приближава тај датум, Црном Гором круже многе спекулације, као постери „Никад више 1918“, на којима је описан да су ослободиоци били окупатори, а такође манипулишу дијелом грађања о тадашњем насиљу српске војске према народу у Црној Гори. Да ли можете да нам предочите саму ситуацију у народу уочи скупштине.

-Уједињење као један прогресивни чин подржавала је велика већина становништва Црне Горе. Велика народна Скупштина српског народа у Црној Гори и њене одлуке су резултат једног дугог историјског процеса. Оне нијесу биле резултат једног кратког и наметнутог чина, већ су идеје свесрпског уједињења биле присутне у Црној Гори још од доба Петра I Петровића Његоша, које су се развијале и јачале кроз 19. вијек и добиле на интезитету првих деценија 20. вијека.  Извори који нам поткријепљују идеју уједињења и атмосферу уочи Велике народне Скупштине налазе се у архиву Историјског института у Подгорици: списи министра Љуба Бакића, поручника Вуксана Минића, мајора Вукашина Божовића, министра Риста Поповића, као и фонд о Великој Народној Скупштин Српског Народа (правила о избору, телеграми подршке и записник о раду). Затим у листу „Уједињење“ који је био званични орган Црногорског одбора за народно уједињење, грађа Црногорског одсека који је формиран при Министарству иностраних дела Србије и која се чува у Архиву Србије у Београд. Такође је од значаја легат др Пера Шоћа који је смјештен  у Централној библиотеци „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу. Такође развој идеје свесрпског уједињења може се пратити и у штампи која је излазила у периоду од 1835. до 1918. године на простору тадашње Црне Горе, на првом мјесту „Гласу Црногорца“, као и у многим историографским радовима, мемоаристици и др.

Такође и само име Велике народне Скупштине из 1918. године, слично ономе које је усвојено у децембру 1906. године, у коме се јасно истиче српски национални идентитет Црне Горе и Црногораца, а то је Велика народна Скупштина српског народа у Црној Гори. У одлуци Велике Народне скупштине, између осталог, је наглашено: „Српски народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом…“.

Косово је наш Јерусалим, а ми као завјетни народ остајемо вјерни Косову. Да ли можете да нам објасните ко је идеју Косовског завјета чувао и преносио онда када Немањићи више нијесу били ту, а под овим мислимо првенствено на Црну Гору?

–Носилац традиције српске средњовјековне државе, идеје државности Немањића и Црнојевића на територији Црне Горе, Брда и Приморја била је Цетињска митрополија. Током своје владавине владари из светородне породице Петровић Његош су баштинили српску државну идеју темељену највише на средњовјековној српској држави Немањића и Црнојевића. Цетињска митрополија је његовала традицију српске средњовјековне државе, а она је била била уткана и у народну свијест становништва које је живјело на територији којом су Петровићи Његоши владали. Посебно је књижевно, културно и уопште духовно стваралаштво српског народа на подручју Старе Црне Горе и Брда било надахнуто српском средњовјековном државом.  Још владика Данило Петровић Његош (1697- 1735) слави кнеза Лазара и Милоша Обилића као оличења херојства. У једном писму црногорским главарима из 1714. године владика Данило каже: „Била би ми драга смрт да сте хтјели да сви скупа часно и славни погинемо, као што су то урадили кнез Лазар и Милош Кобилић, који уби цара на Косову, и погину са својим господарем и са њихових седам хиљада бораца … оставивши послије смрти вјечну славу.“ Владика Василије посветио је значајан дио своје „Историје о Черној Гори“ (Москва 1754), која иначе представља његов политички манифест, Косовској бици и Милошу Обилићу. То је уједно и најстарији помен Обилића за који се до сада зна. Косовска идеја је у вријеме владике Василија била веома жива и доказ је да је „косовска легенда, и у њој митски лик Милоша Обилића у Црној Гори настао још знатно раније, тј. прије седамнаестог вијека као доње временске границе.“ Владика Василије у својој „Историји о Черној Гори“ наглашава да су Црну Гору населили преживјели витезови у Косовском боју.

Косовска идеја и мотив издаје Вука Бранковића, у коме се виде узроци пропасти српске средњовјековне државе, веома су заступљени у стваралачком опусу владике Петра I.  Петар II Петровић Његош се руководио са два кључна духовна и национална принципа: први, косовску завјетну традицију, коју је он у  свом богатом књижевном стваралаштву уздигао на знатно већи литерарни и мистични ниво, него његови предходници, и други, српски народни интегрализам, чији је исходишни циљ био и остао стварање јединствене и недјељиве српске државе на Балкану. Кроз читаво своје стваралаштво Његош провлачи тезу о Србима из подловћенске Црне Горе као потомцима српских витезова – учесника Косовске битке, који су након пропасти српског царства населили неприступачне предјеле Катунске нахије. Његошеве најбитније политичке идеје биле су: „освета Косова“ и обнова Душановог царства, која је била обликована у свијести српског народа из Старе Црне Горе. О томе свједоче мемоарски записи Матије Бана (1818-1903), једног од најпознатијих представника Србокатоличког покрета у Дубровнику. Своје принципе: косовску завјетну традицију и српски народни интегрализам Петар II је исказао у свом богатом књижевном опусу, писмима, меморандумима и политичким промишљањима, посебно у својим дјелима: „Горски вијенац“, „Шћепан Мали“, „Свободијада“.

Државотворну српску идеју највише је развио књаз/краљ Никола I Петровић (1860-1918) коме је узор било „Душаново царство“. Своје политичке намјере овај владар – пјесник изразио је у програмској пјесми „Онамо, онамо“ из 1867. године коју је српски народ тадашње Црне Горе прихватио као своју борбену химну и као позив у рат за ослобођење потлаченог дијела српског народа, тј. као свој велики национални задатак који се мора остварити. Своје политичке амбиције Никола Петровић добрим дијелом је остварио у ратовима са Турском 1876-1877. и Балканским ратовима (1912, 1913). Његова жеља је била обнова српске средњовјековне државе на чијем би челу због својих историјских заслуга била династија Петровића. У ратном прогласу на Видовдан 28. јуна (10. јула) 1876. године књаз Никола јасно изражава своје политичке планове: „освета Косова“ и „слобода српског народа“. А у говору црногорској војсци при поласку у Херцеговину (3. јула 1876) бесједи: „Овога пута се Косово мора осветити! Ја полазим у овај свети рат против Турака а да вас и не позивам, јер сам увјерен да вас не бих могао задржати и ако бих то хтио. Ви имате као и ја само једну жељу – уништење смртног непријатеља. А сад напријед, соколови словенских брда! Под Муратом I срушено је српско царство, а под Муратом V оно мора опет ускрснути. То је жеља моја и свих нас, као и воља свемогућег Бога, кога моја кућа вјековима тако жарко моли и поштује.“ У говору поводом стогодишњице рођења Петра II Петровића Његоша одржаном 9. новембра 1913. године, након повратка Косова у окриље српских земаља Србије и Црне Горе, краљ Никола бесједи: „Наш му се добри српски народ дивно одазвао. Косово, рану његовог великог срца, му је излијечио, јер у дане стогодишњице од његова рођења тај му је народ Косово осветио. Један духом велики народ није се могао љепше одужити духу највећега генија. Слава српском народу! Слава господару Црне Горе, владици Раду! У једној непотписаној епистоли краља Николе и његове владе у избјеглиштву Неј-Сен-Сиру, крај Париза, која је објављена поводом обнављања Српске патријаршије износи се државни и црквени план краља Николе и његових присталица. Он се састојао у томе да краљ Никола постане ујединитељ и владар српске државе, а да митрополит из Црне Горе буде српски патријарх. Косовска идеја је у Црној Гори имала национално-ослободилачку функцију и преко ње су цетињски митрополити изграђивали и афирмисали политичку мисао о ослобођењу и уједињењу српског народа. 

Индокринизација и асимилација нам долази у свим свефара живота, преко образовања, медија итд. Како се то у историји посматра, тј. како долази до насилног стварања нове нације, да ли можете рећи нешто о сличним пројектима која су била на овим просторима?

-Један о таквих пројеката почео је да реализује Бењамин Калај, политичар и историчар мађарског поријекла, који је 1882. године постављен на мјесто заједничког министра финансија Аустроугарске за Босну и Херцеговину. С обзиром да је власт бечког двора била пољуљана избијањем Херцеговачког устанка 1882. године, Калај је сматрао да центална власт може ојачати сузбијањем српског утицаја међу становништвом Босне и Херцеговине и то стварањем једне нове нације. Калај тада почиње да заступа тезу по којој је  народ у Босни, без обзира на нацију и вјеру, један народ – који он назива бошњацима. Ова Калајева идеја је наишла на бројне осуде и опоненте због наметања једног непостојећег националног идентитета. Калајева политика нашла је одраза издавањем босанске граматике и листа „Бошњак” (1891) кога је уређивао Мехмед бег Капетановић Љубушак. Калајевом смрћу 1903. године и укидањем босанског језика 1907. године овај пројекат доживљава крах. Сличних пријеката имамо и у 20. вијеку.

Шта је то по Вашем мишљењу пресудно да Западни свијет данас посматра Србију као дежурног кривца, а када знамо да је иста та Србија крварила у оба свјетска рата и поднијела велику жртву каква је и између осталог пробој Солунског фронта?

-Политику Западног свијета према Србији с једне стране одређује њен географски положај који је историјска константа, а са друге стране њен геостратешки значај који је веома промјенљив. Историчар Милош Ковић сматра да смо, почевши од уједињења Њемачке и пропасти Совјетског Савеза, свиједоци самопоништавања свих кључних последица Првог свијетског рата и коначног урушавања версајског система. Нестало је Чехословачке и Југославије које су биле мултиетничке државе и које су биле формиране да би сузбијале моћ Њемачке и Совјетског Савеза. Данас Њемачка и државе њених тадашњих савезника преузимају главну ријеч у Европској Унији. Уз све то, Срби су се, у ратовима из деведесетих година прошлог вијека, нашли на како се каже „погрешној страни”, а пораженима, како Ковић добро констатује, не одузимају се само суверенитет и територије, него им се утискује и жиг кривице. Такође у европској историографији се врши ревизија Првог свијетског рата, тако да се као главне кривци за избијање рата не сумњиче само Срби већ и главне чланице Антанте.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: