О. Јован Пламенац: Актуелно страдање Српске православне цркве у Црној Гори и његова генеза
1 min read
Отац Јован Пламенац
(Излагање протојереја Јована Пламенца на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године у организацији Евроазијског безбједносног форума.)
Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ.
„Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић.
Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве.
„Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу.
“Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић.
Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…).
Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу.
На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима.
Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.”
И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана.
У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори.
Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва.
Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује:
“Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.
Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.
Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.
Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.
Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.”
Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.”
Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић.
По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве…
Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору.
За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске.
Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску.
Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло.
Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског.
У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала.
Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји.
Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење. Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару.
Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање.
У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је.
Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто.
Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске.
“Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност…
Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто.
И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.
И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име.
Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета.
Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Oce Jovane ako Boga znas osnuj politicku stanku, mislim da je krajnje vrijeme i da udes u parlament.Posto se inace novinari dobro kotiraju u parlamentu , a ima ih dosta sada ,vrati se svom prvom poslu mislim da si bolji novinar nego pop.Mozda i budes Presednik Crne Gore ako Bog da.To bi bio pun pogodak za Crmnicu.Posto vidim da ne zelite da objavite komentar toliko o vasoj principjelnosti.Bas ste svi Vi ugrozeni u Crnoj Gori!
Oce Jovane ako Boga znas osnuj politicku stanku, mislim da je krajnje vrijeme i da udes u parlament.Posto se inace novinari dobro kotiraju u parlamentu , a ima ih dosta sada ,vrati se svom prvom poslu mislim da si bolji novinar nego pop.Mozda i budes Presednik Crne Gore ako Bog da.To bi bio pun pogodak za Crmnicu.
Oce Jovane ako Boga znas osnuj politicku stanku, mislim da je krajnje vrijeme i da udes u parlament.Posto se inace novinari dobro kotiraju u parlamentu , a ima ih dosta sada ,vrati se svom prvom poslu mislim da si bolji novinar nego pop.Mozda i budes Presednik Crne Gore ako Bog da.To bi bio pun pogodak za Crmnicu.
jovane carapane samo crnogorci imaju staroslovenski jezik…svoju crkvu i nosnju..
To sto ste napisali je ispod nivoa ozbiljnih ljudi.
Ali. Kada biste vi bili licnost i imali ime onda biste rekli: Ja sam Crnogorac i Crna Gora treba svoju crkvu
и магарац треба самар али му га газда ствља тако је и са вама Црногрцима новга доба!
Е, да си ти магарац, још би то било и добро. Ниско си, бесловесно биће, одрод, невјерник и богоборац. А о томе да си Црногорац, нема ни говора. Јер да си Црногорац, знао би шта је Црква. Прави Црногорац, достојни потомак својих славних предака из Црмнице је о. Јован Пламенац, звани Пламени.
На многаја и благаја љета оче Јоване, да вам Бог подари здравља, милост и заштиту и побједу у свим искушењима. И да што прије скинемо овај окупаторским јарам нато криминалаца, квислинга и изрода црногорских.
Ово је безбожном блентовену упућено…
To sto ste napisali je ispod nivoa ozbiljnih ljudi.
Ali. Kada biste vi bili licnost i imali ime onda biste rekli: Ja sam Crnogorac i Crna Gora treba svoju crkvu.
Zasto vama smeta globalizam? Svi ljudi su jednog roda. Sta je nego globalizam kada kazete da je Spc u stvari vaseljenska? Kada biste imali moc kakav bi to tek globalizam bio. Ovako stradaju samo oni koji su vam blizu.
Ne smetnite sa Uma – crkve nema bez drzave. Hriscanstvo je dobilo polugu moci tek kada je postalo drzavna vjera. Veliko je pitanje Sta bi bili hriscani bez toga! Da li bili to sto su danas?
Изгледа да сте дефинитивно остали без свога имена!
Пошто су макароне у „Волију“? Дивљи шипкови су на пијаци скупљи од питомих. Ето доказа да Србија мешетари у Црној Гори. А и Црква ту нешто петља…
Боте, просули сте се. Хвала Вам што сте ми омогућили да Вам у томе помогнем.
Изгледа да сте дефинитивно остали без свога имена!
Пошто су макароне у „Волију“? Дивљи шипкови су на пијаци скупљи од питомих. Ето доказа да Србија мешетари у Црној Гори. А и Црква ту нешто петља…
Боте, просули сте се. Хвала Вам што сте ми омогућили да Вам у томе помогнем.
Najbolje vaše razmišljanje o karakteru te vaše crkvi dočarava reklama za Weifert pivo – samo naša , a svjetska. Srpska , a svjetska. Koji je to narod prihavtio SPC kao svoju crkvu. postoje samo narodi kojio hoće da pobjegnu od nje.
Naravno da postoje pojedinci koji su pripadnici raznih nacijaa unutar SPC , kao da postoje i vjernici koji pripadaju drugim nacijama. Ali to ne mjenja karakter te crkve. I Srbi idu kao ggastarbajteri u Njemačku , pa Njemačka time ne postaje Srbija.
I ne zaboravite jednu važnu stvar – država donosi zakone , a ne crkva. Tako je bilo od kada je svijeta i vijeka.
Створе без лица, без својег ЈА, којим дигнитетом Ви ишта кажете? Ко сте Ви? Или што сте? Јесте ли личност (КО?) или безлична маса (ШТО?).
Наравно да се са Вама не бих оволико бавио да нијесте ПОЈАВА овог времена, функционална маса у служби режиму који је промотер глобалистичке идеологије.
Будите једном личносно биће, будите једном Човјек.
Покажите се једном Човјеком, умјесто што стално мигољите, као глобалистичка глиста на платном списку актуелног црногорског режима.
Имате ли, уопште, осјећај што значи бити личносно биће?
Čemu skretanje sa teme na beznačajna retorička pitanja ko i što ?
Suština je da je ovakva MCP crkva srba , i svi pokušaji da to zamaskirate su ništavni , pa vi ste označeni u zvaničnom dokumentu Vlade susjedne države Srbije kao „izvršilac njene strategije“ , i to je toliko očigledno da nema te maske koja će to sakriti .
Dokle god na naše svetinje kačite tuđe zastave , narod Crnogorski i država Crna Gora nijesu slobodni .
Protojerej Jovan Plamenac – šta vama znači ime? Hipotetički mogu napisati bilo koje. Kako ja da znam da iza vašeg stoji taj za kojeg se predstavljate? Nemojte da polemišete ad hominem nego ad argumentum.
neće biti dobro ….- Srbija nama ničemu ne koristi. Naš BDP per capita je veći nego njihov. Sve što nam koriste i naplate. Srbija treba samo da nas ostavi na miru i da ne viri stalno u naše dvorište, Suverena smo zemlja. Sami odlučujemo o svom životu. jedna od tih stvari je i crkva.
Тешко да се ви питате у цркви, а поготово ако нисте крстени. Држава нема власт унутар устројства цркве. Тако да можете само да лупетате и пријетите.
А што смо без имена? Што? Што? Што? И по триста пута – ШТО? Да Вам кажем: безлична маса коју из млинца своје идеологије бљују идеолози глобализма!
Зашто пристајете да будете маса, зашто се одричете свог име по којем Вас Бог познаје?
Зашто, хипотетички, доводите мене у Вашу раван? Ја не уступам своју личност, коју ми је Бог подарио, мешетарима овога свијета. Зашто Ви то радите, зашто се одричете себе. Што је Вас вриједно?
Какве везе са овим имају бруто друштвени производи? Могли сте тако, са истом аргументацијом, да тему скренете овако: Данас пада киша.
Нагрди нас Србија, кажете. Могли сте и да кажете: Лук је поскупио. Да, у великом смо проблему, Боте, који ми се све више свиђате (јер ми отварате причу; дајете ми прилику да искочим из Ваше обуке).
Protojerej Jovan Plamenac – kada bi sustina bila to sto vi potencirate onda ne bi bilo problema da se ukloni taj atribut. Nikada prije 1918 crkva u Crnoj Gori se nije zvala „srpska“. Mozda upravo zbog toga sto ste rekli – da to nije sustina.
Имате ли своје име и презиме, да наставимо причу?
Заиста, крајње је вријеме да се ажурира Закон о медијима и да се ботовима, интелектуалним робовима, софтверским роботима у тијелу који су се добровољно одрекли своје личности, онемогући јавно дјеловање без аутентичног имена и презимена, да се напокон заустави то у медијима свеприсутно лајање из мрака. Залажем се да свако има право да јавно изнесе свој став по било којем животном питању. Али тај који јавно саопштава свој став мора иза њега стајати својом личношћу, својим идентитетом, својим именом и презименом. Ово гађање кршима са лицима под маскама је још једно свједочанство фарсе демократије.
Тридеценијском црногорском режиму, актуелном, потребно је то скретање пажње читалаца са теме објављеног текста, са његове суштине. Овај режим, по својој штакорској природи, функционише у мраку, у превари. Сунце јавности њему је смртоносно.
Још више од дјеловања ботова, проблематично је пецање на њихове подвале. Дакле, потребно је да читаоци не упадају у ботовске замке, него да их игноришу, да се својим коментарима баве суштином текста који су прочитали. Како данас стоје ствари, ботови повуку пажњу читалаца неког текста који није у функцијији режима и скрену је у бесмисао. Тај бесмисао смисао је њиховог ангажмана.
Kako nizak Nivo komentarisanja…
https://www.youtube.com/watch?v=q7wcCCXZsaY
овдје имате дио нашег дивљаштва
Шта каж Бетовен,јесам муло и шта ми можеш,а ако му ми то кажемо е то није тачно још се и љути.
Једно је национално изјашњавање национално а друго је пројекат Црогорац наравно како се мисли национално.
Најболје је да смо самостлни овдје и национални Црногорци некакви, а Србија нам служи за све друге потребе ,и здраствене и економске и друе,једном ријчју егоизам који се вид и који неће и неможе проћ!
Питањје српски народ је познато ко је и њта је и то некоме обајшљавати на овакав начин како га он постављја није ни могућ ни правно ни научно а још мање етички.Јер особе попут Бетована и других хоће да диш без кисонике јер они мисли да се тако може јер је то њима неко рекао!
С таквима разговарати је беспотребно ,докази непотребни а истна је за њих апсурд и нешто што не постоји сем сопственог ега које је видмо какво!
Црногрци у ствраи тада Никшић,херцеговачи Срби се жале Николи на Турке јер их пљачкају једнко као његови Црногорци.Такво је било вријеме а данас су поједини као Бетовен слични онима који су пљачкали за вријеме Турака било да су били Црногорци једнако као Турци.
Protojerej Jovan Plamenac – po tome što vi tvrdite nijedna nacija nema pravo na nacionalnu crkvu osim srpske.
Što se tiče toga što ste napisali evo vam citat prenešen po metodi „copy-paste“.
„Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ.“
Vi pokušavate da koristite kontradiktornu , dualističku metodu rezonovanja. Nije eksluzivno nacionalna, ali jeste srpska i vezana je za sudbinu srpskog naroda. I ja i vi dobro znamo da je to upravo tako i to ne treba da krijete niti da se stidite. čini mi se da je taj pristup svojevrsno političko podešavanje shodno konkretnim političkim uslovima i nije ništa drugo nego licemjerje.
Svaku sreću vam želim osim u tom političkom naumu.
Vi ste se odvojili od srpstva, pa sad trazite i crkvu. Imate svoju NVO CPC.
Већ рекох, О МОЗГУ ЈЕ РИЈЕЧ, о могућности поимања.
Не желим да Вас увриједим, само покушавам да Вам, ако хоћете да их примите, предочим пар свједочанстава умних православних хришћана овог времена о дијелу природе Цркве. Српска православна црква – да ли Вас то буни, да ли то скреће Вашу перцепцију са суштине бића Цркве? Она није Црква једне нације, у њој су не само народ него и клирици многих националности, она је у организацији васељенске Православне цркве једна од помјесних.
Напишите своје име и презиме. Није ваљда да се некога плашите, или, не дај Боже, да га се стидите.
Комунисти су црногорску нацију измислили да би смањили укупни статистички број СРБА у Југославији, одцепили значајн део српске територије од матице и дефинитивно СРБЕ одбацили од Јадранског мора. Е, па пошто су тај посао одрадили , сада је на ред дошла СПЦ. Хоћу да верујем да ће Ђиласовци на њој зубе поломити.
Cemu svadja i jalove rasprave…
Drzite se ona 4 S!
Све је ово укратко ретроспектива дешавања у задњем вијеку, и све је ово једна истина да се не улази у детаље,једном ријечју ГОЛГОТА која је описана не једном и не од јеног писца или историчара,и поред тога напади се настваљају као да се није ништа десило.
Интерсантоно је да народ ово све види и зна али се или ћути или један дио одобрава непримјерено дивљаштво које се спроводи и у јавности лаже ,било од власти или појединаца које та иста власт подржава из њима знаних интреса.
Ако се погледа садашњна Црна Гора и њена прошлост нетреба се чудити оваквом и овоме стању које има позадини у неконтинутетеу вјере и самог вјеровања и литургиске навике.
Данас је Приморје на изузетном завидном нивоу што се тиче вјере и држања вјерског обреда
и то се види и то треба рећ отворено,а није то дошло одједном.
Док је била у оквирима 4 нахије Црна Гора није имала могућности за неким редовним службама јер је било такво вријеме,свштеници су углавном носили кубуре умјесто требника било је такво вријеме,тек доласком краља Николе на чело државе почело је колико толико неко привидно раздвајање државног од световног( иако је то Данило први урадио) ,али само малим дијелом јер суверен је до краја одлучивао о свему па и о вјери која није довођена у питање,али је све ипак зависило само од Њега у то се нтреба сумњати или провјеравати.Одатле то наслеће данас мање навике за Литургију или неки други обред.Да ли је ово стање данас оправдано ради тога, не сигурно, оно је скопачано са нечим другим којега је исто било и у доба Николиног ,а то је ради се о бандитима које нема ко да законски казни када нарушавају систем и норме ппонашања,насупрот они се за своја бандитска понашања још адекватно стимулиш од власти ,или болје рећи режима.То је свима и видљиво и познатао,али се ништа по том питању не ради, него се још и пријети са врха државе и то од водећих личности које су дужне да то својим положајем и Устсвмо загарантованим бране.
Тако да се овдје све сакупило у једно и прошлост и незнање које је ипак најмање за то криво и зла намјера власти као основа свега, да се настави по стром,завади па владај.
Оно са чиме нијесу рачунали бити ђе од пресудног значаја за опстанак овакве држасве у овим садашњим границама ,ако се са овим насиљем не престане!
Црна Гора па било ша да се под тим подразумијева или боље рећи било ко је доведена до краја у сваком погледу,једино недостаје завршан ударац да то овјековјечи,по свој пролици би могло бити баш ово, око чега су се на почетку само изругивали а на карају ће бити приморани да прихавте као своју капитулацију и то гору и већу од оне која се десила 1916.
Ова дражава данас скоро да и не контролише дио територије према Албанији,Улциљ не припада сем на карти самој, док су видљиве пукотине на сјеверу који је скоро пуст остаје још само југ боље ређи Приморје, које ће се више него сигурно дистнцирати и на карју издвоити из ове заједнице ако се овако настви као сада.Није ту само питање цркве него многе друге ствари које неиду уз ову темеу али су познате.
Зато било би добро да се сви одреда запитају или запитамо чему ово води и какав ће бит карј,који није далеко и није га тешко предвидјети ако се овако и даље настави!
Страшило је слушат што се ради!
Ovaj svestenik je u koliziji sam sa sobom. Prvo tvrdi da je sudbina crkve neodvojiva od sudbine srpskog naroda, a onda da je hula od nje praviti nacionalnu instituciju. Kakav mozak moras imati za iznosenje takvih stavova. Osim toga, sta je on radio na demonstracijama DF, ako crkva nije nacionalna ni politicka organizacija.
Лијепо пише на почетку овог текста: Српска православна црква, и уопште Православна црква је неодвојива од народа јер, поред клира, њу у овом свијету чини и тај народ.
Али, “свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, објаснио је то у књизи “Црква у савременом свету” покојни потојереј-ставрофор проф. др Радован Биговић.
Толико о мозгу.
А што се тиче мог учешћа на демонстрацијама Демократског фронта, у њима сам учествовао зато што је то био једини конкрентни отпор режиму који је народ којем припадам, самим тим и моју паству, запљуснуо богоборном глобалистичком идеологијиом, бескрупулозно насрћући на њене душе. Ја сам православни свештеник и моја је обавеза да се борим за спас народа у његовом духу, како проповиједаћи јевенђељску истину у цркви, тако и ван цркве, јавно, у медијима, али и борећи се свим могућим средствима која дато вријеме дупушта, по угледу на највећег Црногорца икада Светог Петра Цетињског. Глобалистички робови би хтјели да ријеч Божију свежу за амвоне у црквама, да је херметички затворе. Не мали број свештеника, и сами оштећени глобалистичком идеологијом, пристаје на то. Слава Богу који их укрепљује, своје вјерне служитеље, многи свештеници исповиједају Христа и “по трговима”.
Ово вријеме је најпоганије до сада. И, “ко сада ућути, нека више никада не проговори”, као мантру понавља врсни српски интелектуалац Бранислав Матић.
Дубоко сам увјерен, када бих сада заћутао, моји преци би се мене постидјели.
Подсјећам, нерадо одговорам на опаске људи који немају достојанства да се потпишу именом и презименом, али на коментар овога (или ове) мракџије принуђен сам ово да напишем, да они који прочитају овај текст не стекну увјерење да је то што је он (или она) написао (или написала) заиста тако.
Zar ne bi trebalo da umjesto što citiraš nekakve intelektualce, citiraš riječi Hristove? Nijesi ti u životu prošao pored sveštenika, a ne da si sveštenik.
Не млати, аветињо… Шта ти знаш о томе шта је свештеник.
Не знам комлене што ти као муслиман береш бригу о СПЦ и Црној Гори?
Или ћете опет да рушите Цетињски манастир као твоји преци под Ћуприлићем.Овог пута тешко да ћете моћи.А сезона свињокоља све ближе.
Високопоштовани оче Јоване, све има своје границе, изузев „Комленове“ и „Бетовенове“ пакости и глупости. Верујте, нису достојни једне секунде Вашег времена. Глупак има преимућство над паметним зато што је задовољан самим собом, зато што је глупост сама у себе заљубљена и њено је самољубље безгранично. По некад се не вреди трудити. Свако добро од Господа сваког добра.
Isto ka što lome mozak pozivajući se na jedinstvo pravoslavnog naroda, odnosno oni za sebe kažu da su Crnogorci, a sa druge strane traže zaštitu za etničke manjine.
I Becic se satrije oko ovoga pitanja.Od sjekirancije mjesecima ne spava.