Јован Дучић – Сјенка: Пред праг цркве ће збуњен стати тај предисконски страх човјека

Сенка

Иде сен моја поред мене,
Огњена сабласт и џин модар;
Преда мном као вођ без смене,
Као жбир за мном, нем и бодар.

Пред шумом преста да ме прати,
За шумом већ ме опет чека;
Пред праг цркве ће збуњен стати –
Тај предисконски страх човека.

Тај знак што мркне и што сјаје,
Тај говор неба речју тамном!
Докле ће ићи и што траје –
Та горка игра сунца са мном?

Све ће под небом даље сјати,
А сен и човек, два близанца,
На раскршћу ће неком стати
Да оба збаце терет ланца. 

Но тражиће се, док дан сија,
Две судбе вечно сједињене:
Сенка од земље безмернија,
И човек лакши и од сене.

Прочитајте још:

Свјетлост српске књижевности и дипломатије: Јован Дучић – Мој добри роде (ВИДЕО)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: