Još uvek stidljivo o 27. martu

Piše: Ilija Petrović 

Pre desetak dana, u emisiji “Agora” na Drugom programu beogradskog Radija ugošćen je dr Jovica Trkulja (1952), profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, a njegova “domaćica” pominjući Mihaila Konstantinovića (1897-1982), nekadašnjeg profesora istoga tog Pravnog fakulteta, najpre kazuje da je o knjizi “Politika sporazuma”, na tribini “Pravni seminar”, priređenoj “u fakultetskoj radinosti”, govoreno 27. marta, pa svoga gosta pita “zašto baš 27. marta”.

Odgovor dat pri kraju drugog minuta ove skoro jednosatne priče beše vrlo “ubedljiv”: to je “spona sa događanjima u kojima je Mihailo Konstantinović bio jedan od učesnika i, što je još važnije, o kojima je ostavio dragocen trag u njegovim dnevnim beleškama koje osvetljavaju i (reč ili dve nerazumljive – valjda “bacaju” – IP) svetlost na događaje koji su prethodili 27. martu”.

Posle izrečenog, slušalac bi očekivao da će nešto čuti i saznati o 27. martu 1941. godine, ali jok – ćaskalo se o pohvalama i pokudama izricanim u raznim vremenima o Mihailu Konstantinoviću. Ako se išta može dovesti u vezu sa načetom temom, to je priča o njegovom učešću, 1939. godine, “u pregovorima sa Hrvatima oko preuređenja Kraljevine Jugoslavije”, koji su, kaže, okončani stvaranjem Banovine Hrvatske i Banovine Slovenije. “Trebalo je sada da se formira i treća federalna jedinica koja se zvala Srpske zemlje”, na području “očuvanom” posle formiranja Banovine Slovenije i Banovine Hrvatske, ali je to rat sprečio. Prigovara se Mihailu Konstantinoviću da je “previše popuštao Hrvatima”, te da je u tim pregovorima “faktički izdao Srbe”. Zatim se na to nadovezuje njegovo ponašanje uoči 27. marta 1941. godine, gde on, iako je bio ministar u vladi Dragiše Cvetkovića (1893-1969) ulazi (reč ili dve nerazumljive)… da Srbija ne treba da ulazi” u Trojni pakt” i podnosi ostavku.

U naznačenom Trkuljinom izlaganju bar su dve greške i jedna nedorečenost. Prva greška, 1939. godine još nije bilo Banovine Slovenije, njeno formiranje bilo je tek u nagoveštaju, i druga, nije se računalo sa formiranjem federalne jedinice “koja se zvala Srpske zemlje” – trebalo je to da bude Banovina Srbska Zemlja, u jednini. Nedorečenost se odnosi na već formiranu Banovinu Hrvatsku jer je valjalo reći da je ona i tada računala sa teritorijalnim proširenjem – na srbsku štetu.

O 27. martu nije govoreno u rečenoj emisiji, možda zbog toga što se dr Trkulji čini da istinu o tome događaju ne treba tražiti izvan onoga što je u dnevnoj štampi, u beogradskoj Politici, na primer, na celoj prvoj i u jednom stupcu na dru­goj stra­ni pisano na njegovu petu godiš­nji­cu. Budući da je srbski po­litički faktor u Brozovoj Ju­go­slaviji već tada bio sa­svim po­ti­snut (ili su politički ljudi po­te­kli iz srbskog naroda već do ta­da uspeli da se samoodreknu svih svojih na­cionalnih obeležja), klju­čni tekst napisao je dr Hinko Krizman (1881-1958), istaknuti hrvatski po­li­ti­čar i pre i posle Drugog svetskog rata, a suštinu svega on je sa­žeo u dvema rečenicama nejed­na­ke dužine:

“Dan 27 marta nije bio delo nekolicine avijatičkih ofici­ra koji su izvršili onu malu operaciju na gnjilom režimu kneza­-izdajnika. Dvadeset sedmi mart bio je elementarna provala i os­lobođenje zdravih narodnih snaga, dugo gušenih i ponižavanih, a probuđenih i pokrenutih koliko osećanjem narodnog samoodr­žanja i narodne časti, toliko isto i borbenom spremnošću i op­šte narodnim poverenjem u jedno prekaljeno političko jezgro ko­je je dalo svoj odlučujući pečat tim događajima, a koje se i ka­snije afirmisalo kao jedini dorasli organizator i rukovodilac naro­d­no­oslobodilačkog pokreta” (Politika Beograd, broj 12257, 27. mart 1946).

Makar koliko se ovde insistiralo na jezgru, doraslosti, pe­čatu i raznim drugim afirmacijama ideološke prirode, samo go­dinu dana kasnije, na isti dan, isti list posvećuje istoj stvari sve­ga jedan stubac, ali tek na trećoj strani. Teško je objasniti zbog čega je to bilo tako, utoliko pre što ni tamo nije propušteno da se kaže kako je to “je­dan od najsvetlijih datuma u istoriji naših na­roda”, ali bez narodnosti.

Pi­sano je o tome i narednih godina, ne uvek na prvoj strani, ali i­pak do­voljno svečarski i sasvim cilj­no. Nije drukčije mo­glo ni 1951. godine, kad je na celoj prvoj stra­ni i tek nešto više od polovine druge, pod nadnaslovom Pre de­set godina i naslo­vom u dva puna reda (“Dvadeset sedmog marta Partija je izvršila smotru i pripremila snage naroda koji je digla na ustanak za slo­bodu i nezavisnost”), kurzivnim slogom ispisala i sledeće:

“Sutrašnji dan, Dvadeset sedmi mart, kojim obeležavamo po­četak proslavljanja desetogodišnjice Narodnog ustanka, dobio je svoje mesto u istoriji. To je dan kada je narodni gnev i raspo­lo­ženje naroda da brani slobodu i nezavisnost zemlje dostigao vr­hunac. Toga dana izvršen je prevrat i dovedena nova vlada. Ali ta vlada nije ispunila očekivanje naroda. Sastavljena od do­ta­da­šnjih preživelih građanskih stranaka, nemoćna da ide za na­rod­nim stremljenjima, ona se tih dana starala da priguši na­rodno ra­spoloženje. Dvadeset sedmi mart bio je poslednji trzaj dotra­jalog režima, čiji su delovi, zatim, prišli okupatoru ili su iz inostranstva radili protiv Narodnooslobodilačkog pok­re­ta.

Dvadeset sedmog marta narod je očekivao novu snagu koja će ga povesti, koja će biti izraz i njegove snage i njegove borbene odlučnosti i njegove vere u budućnost. Ta snaga, izbila iz samog na­roda, bila je Komunistička partija Jugoslavije. Ona je već du­go ranije pripremala i organizovala narod kako protiv reakci­o­narnih režima tako i za odbranu od zavojevačkih napada. Ona je to mogla činiti jer je, pod rukovodstvom druga Tita, učvršćena i ojačana, za nju je nastao period poletnog uzmaha i čvrstih veza s narodom. I kada je Partija Dvadeset sedmog marta ukazala na po­trebu čvrstog saveza radnika i seljaka, na punu demokratizaciju zemlje, na prava makedonskog i crnogorskog i drugih naroda na slo­bodan život, na spremanje za odbranu nezavisnosti i slobode – narod je pošao pod njenim stegom. Tada je čitav svet video ko­liko su duboki koreni Partije u narodnim masama.

Dvadeset sedmog marta Partija je izvršila smotru narodnih snaga u celoj zemlji. Taj je datum prethodio Narodnom ustanku na koji je Partija digla narod, u Srbiji, i u svim krajevima Jugo­sla­vije, da se pretvori u opšti oslobodilački i revolucionar­ni pokret koji je znao za šta se bori – jer ga je vodila Par­ti­ja”.

Pada u oči da je datum o kome se govori već dostigao pravo da bude ispisan velikim početnim slovom, ali ne može proći neza­pa­žen ni napor da se teorijski (ideološki) opravda rasrblja­va­nje Srba iz Maćedonije i Crne Gore, odnosno tvrdnja da su “make­don­ski, crnogorski i drugi narodi” do tada živeli potlačeni, u ropstvu nekog neimenovanog naroda, najverovatnije srbskog, po­što nema osnova za pretpostavku da su Srbi svrstani u “druge na­ro­de”. Ostali deo teksta odnosi se na “manifestacije borbene od­lu­čnosti i vere u svoje snage”, na demonstracije koje su “26 mar­ta počele po odluci Pokrajinskog komiteta Srbije”, na čuđenje što se žandarmerija nije u tim događajima ponašala kao plašilo za decu i u “pristojnim građanskim kućama”, na rad “partiskog štaba za rukovođenje akcijom”, na “proglas Pokrajinskog komi­te­ta”, na ocenu da “vlada nije ispunila očekivanje naroda”, na o­pis “dva školska dana 1941 godine”, i slično (Isto, broj 13822, 26. mart 1951).

Pisano je i učeno tako, ali se, zbog toga što je vojni udar u Beo­gradu, po prirodi stvari, pripreman u velikoj tajnosti i izveden po noći (“sve po ladu, da ih ne poznadu”), logičnim se mora smatrati što je stvarna slika o tom događaju bila ne­dostupna i onima koji su se tada, a i go­dinama kasnije, bavili političkim i vojnim poslovima, a na­ro­čito onima koji infor­ma­cije o opštim temama crpu iz dnevne štampe ili knjiga pisa­nih po porudžbini. Da bi se ipak stvorila ka­kva-takva predstava o tom ne tako davnom činu, te da bi se isto­rijskoj nauci ostavili upotrebljivi izvori za njegovo izučavanje u budućem vremenu, na sa­moj polo­vi­ni 20. veka započeto je traga­nje za učesnicima i svedocima izvedenog udara. Toga zamašnog i za­metnog posla podu­hvatio se Vojno­izda­vački zavod “Vojno delo” iz Beograda.

Na listi onih koji su pozvani da napišu šta znaju o pripre­ma­ma državnog (vojnog) udara tokom marta 1941. godine i njego­vom izvođenju (27. marta po ponoći), našao se i Vasi­li­je–Vasa Ma­tić (1903-1988), đeneralštabni potpukovnik Jugoslovenske voj­ske, iz Beograda.

Tako se i moglo desiti da iz Vojnoizdavačkog zavo­da, pod bro­jem 1000 od 6. aprila 1953. go­dine, uz tada uobičajeni pozdrav S. f. – S. n!, odnosno smrt fa­ši­zmu, sloboda narodu, drugu rez. gen. št. ppukov­niku Vasiliju Matiću bude poslato pi­smo sledeće sadržine:

“U vezi prikupljanja istoriske građe za Aprilski rat 1941 godine, nastalo je sporno pitanje, zašto odmah po izbijanju puča nije izdato naređenje za opštu mobilizaciju Jugoslovenske voj­ske. U vezi toga molimo Vas za podatke, smatrajući da Vam je to po­znato, da li je, od koga i kada činjen predlog iz Glavnog đene­ralštaba posle puča, da se naredi opšta mobilizacija, kao i o drugom, što je s time u vezi”.

Iako đeneralštabni potpukovnik Vasilije Matić nije bio po­znat u javnom životu, na­ročito ne među onima koji su se dotle bavili istorijom vojnog udara od 27. marta 1941. godine, njemu su pisma napisana s valja­nim razlogom; njega je, najverovatnije, prvi po­menuo đeneral Dušan Simo­vić (1882-1962), predsednik pučisti­čke vlade, u jednoj svojoj izjavi iz 1951. godine, te, otud, za­ni­manje Vojnog dela za ono što bi se s te strane moglo saznati.

I, zaista, zbog toga što Matićevo svedočenje o događajima vezani­m za vojni udar, naročito u pripremnoj fazi (dok se razgo­va­ralo jedino o ciljevima) i u časima kad su pučisti uzeli vlast ne znajući šta s njom da rade, pred­stavlja izuzet­no va­žan iz­vor, ako ni zbog čega drugo, a ono zbog toga što je Vasilije Matić, tada u svojstvu šefa kabineta Ministra vojske i mornarice, stvarno pokre­nuo ideju o bu­dućem voj­nom puču (mada je taj čin bio zamišljen sa­s­vim drukčije no što je izveden) i da je za njegovog čelnika “izmislio” đenerala Duša­na Simovića.

Matićev odgovor “Vojnome delu” glasio je:

“Prema naređenju br. 1000 od 6. o. m. dostavljam sledeće po­datke po pitanju objave mobilizacije 1941 godine:

Na dan 27 marta 1941 godine zatekao sam se na položaju šefa kabineta ministra vojske i mornarice.

Poznato mi je da su toga dana, a i narednih dana, pitanje ob­ja­v­ljivanja opšte mobilizacije pokretali generali Milutin Ni­ko­lić, prvi pomoćnik i tada zastupnik načelnika Glavnog đene­ral­štaba, Borivoje Josimović, načelnik štaba II direkcije Glav­nog đeneralštaba (obaveštajne) i Vasilije Petković, na­čel­nik Saobraćajnog odeljenja Glavnog đeneralštaba. Šta su oni po to­me pitanju govorili sa generalom Simovićem, nije mi poznato, jer tim razgovorima nisam prisustvovao, no znam da su o tome go­vo­rili, i iz razgovora koje sam sa njima vodio, znam da su bili mi­šljenja da treba objaviti opštu mobilizaciju. Koliko je meni po­znato, Glavni đeneralštab nije podnosio nikakav pis­me­ni pre­d­log po tome, a da je to uradio, verujem da bi mi bilo poznato.

U razgovorima koje sam imao sa generalom Simovićem pre puča, početkom i tokom marta, predlagao sam i nastojao da se na sam dan puča objavi opšta mobilizacija, no general Simović je to odbijao sa motivacijom da će se time dati povoda Nemcima da nas napadnu, a mi moramo da izbegnemo sve što bi Nemcima dalo povoda da nas napadnu. Po njegovom mišljenju, opšte aktiviranje je isto što i opšta mobilizacija, samo je prikrivena. Na moju o­pa­sku da će Nemci saznati za opšte aktiviranje i da će to shva­titi kao tajnu mobilizaciju, te time nećemo ništa postići, a go­to­vost vojske ćemo dovesti u pitanje, on je davao suprotne razlo­ge i ostao je pri svome. Uopšte, on je puč smatrao i nasto­jao je da ga inostranstvo shvati kao našu internu stvar.

Na dan 27 marta ja sam bez njegovog znanja telefonom saop­štio svim armijama da odmah narede da se preduzmu sve pripreme za opštu mobilizaciju, kako bi se odmah po prijemu naređenja mo­glo pristupiti njenom izvršenju. O tome sam izvestio gene­ra­la Simovića, no on je bio protivan da se naredi opšta mobili­za­cija i rekao je da će se to videti docnije i da on to ne može nare­đivati sam, bez vlade.

28-og uveče bio sam kod njega u Pretsedništvu vlade i o tome sam govorio sa njime, no on je bio tome otsudno protivan i izno­sio mi je razloge iz kojih smatra da nas Nemci neće napasti.

1 aprila uveče pred polazak na dužnost po ratnom raspo­re­du, javio sam mu se i ponovo govorio o tome da naređeno opšte aktiviranje nije dobro, no on je i tada bio u uverenju da nas Nem­ci neće napasti i rekao mi je da stojimo pred paktom sa Rusijom i da rata neće biti.

O neminovnosti nemačkog napada govorio sam i ministru voj­ske i mornarice, generalu Bogoljubu Iliću, moleći i njega da se zauzme kod generala Simovića da se objavi opšta mobili­za­ci­ja, no i on je bio uveren da nas Nemci neće napasti.

Nesumnjivo je da opšta mobilizacija nije objavljena zbog to­ga što je general Simović tome bio otsudno protivan, zato da ti­me ne bi dao povoda Nemcima da nas napadnu, a on je do 1 aprila si­gurno bio uveren da nas Nemci neće napasti i da će moći da ih uveri da je puč samo naša interna stvar. Da je mislio drukčije, ni­šta mu nije stajalo na putu da objavi opštu mobilizaciju još 27 marta, još pre konstituisanja vlade, jer je on u svojim rukama držao svu političku i vojnu vlast. Razume se da je on posle kon­stituisanja vlade mogao imati teškoća u vladi sa političarima, ali znajući kakvo je bilo njegovo lično gledište po tome pita­nju, uveren sam da on nije ozbiljno nastojao da vladu ubedi u po­trebu za opštom mobilizacijom, ako je, uopšte, to pitanje i po­kretao”.

Za eventualnu raspravu o pojedinostima iz ovog pisma, od oso­bi­te je važnosti saznanje da je potpukovnik Matić sve to napisao još za Simovićeva života, u vreme dok se nekadašnji čelnik pu­čističke vlade (iz 27. marta) na­lazio u Beogradu i jednom svojom pisanom izjavom Vojnoisto­rijskom zavodu svedočio o istim događanjima.

Po svoj prilici, u Vojnoistorijskom zavodu smatrali su Ma­tićevo svedočenje zanimljivim, te je otud krajem oktobra iste go­di­ne njemu poslato novo pismo. Ovoga puta smatrajući da se radi o zahtevu, đeneralštabni potpukovnik Vasilije Matić, i za ovu priliku proglašen drugom i rezervnim, odgovorio je Na­čel­niku Vojnoisto­rij­skog instituta jednim opširnim i vrlo in­forma­tivnim neda­tovanim pis­mom na 38 (trideset osam) kucanih strana, čiju je jednu kopiju, početkom marta 2004. godine, Vasilijev sin Svetomir (1940) “pozajmio” na upotrebu ovom potpisniku.

Toliki prostor morao je biti ispunjen vrednim svedočanstvima, zbog čega je februara 2004. godine tra­ga­jući za građom o 27. martu, ovaj potpisnik u beogradskom Vojnom arhivu potražio i njegov original.

Nije ga tamo bilo.

Pi­ta­nje je da li se ovaj spis nalazio na mestu i 1970. godine, kad se na nje­ga pozvao Voj­mir Kljaković u svom feljtonu Memo­a­ri gene­ra­la Si­mo­vića i dokumenti 1939-1942, u 62. nastavku (Isto, 21. oktobar 1970), mada mu je jednu kopiju tog spisa mogao pokazati i sam au­tor pri li­čnom susretu. Matićev spis po­minjan je i u međuvre­menu: u jednom nepotpisanom feljto­nu beogradskog Našeg ve­s­nika (1956) i u izvesnog V. B. Popovića, ali ni jedan ni drugi autor ne kazuje da li je koristio papire iz Vojnog ar­hiva ili iz Matićeve fascikle.

Teško je objasniti zbog čega se u našem vremenu nije mogao pronaći ovaj Matićev spis, ali ne treba isključiti pretpostav­ku da je on jednostavno sklonjen u stranu i “tamo zabo­rav­ljen” za javnu upotrebu, možda i uništen, pošto je u svemu remetio već us­postavljenu predstavu o vojnom udaru đe­ne­rala Dušana Simo­vi­ća, o ulozi pojedinih voj­nih ili politi­č­kih ličnosti u njemu, kao i o nastojanjima da se strane obaveštajne službe proglase “naj­zaslužnijim” za sve ono što se u Kraljevini Jugoslaviji dešava­lo ne samo tokom marta 1941. godine, već i ko­ji mesec ili koju godinu ranije.

Ne upuštajući se u ocene onoga što se smatra posledicama 27. marta, Matićevo svedočenje opstoji kao iskren sud o jednom samostalnom i nezavisnom pokušaju da se vojnim udarom spreči ju­goslovensko pristupanje Paktu triju sila, da se u rat sa Nem­cima uđe spremno, posle javno naređene opšte mobiliza­ci­je, a ne ne­kakvog su­rogata u obliku “opšteg aktiviranja”. Vasi­li­je Matić svedočio je o tome u vreme kad su svi ključni učesnici u udaru bili živi, svedočio je na način koji nije ostavljao bilo kakve ne­doumice u pogledu onoga što bi se moglo nazvati poznavanjem ličnosti i do­gađaja – svedočio je ne štedeći ni sebe.

Matićevo svedočenje, uz napomenu da u njemu Mihailo Konstantinović nije pominjan, dokazuje da je taj udar nastao u “domaćoj radinosti” i da ga nisu podstrekavale ličnosti ili institucije sa strane. Takav zaključak potvrđuje se i izjavama nekih lično­sti koje u dvadesetsedmomartovskim događajima nisu imale “istorijsku” ulogu:

* Kapetan Lazar Janić, komandir mitra­ljeske če­te na Dedinju, pisao je u jednom svom izveštaju da “kada je Pakt potpisan, narod je pljuvao za mojim vodnim oficirima, koji su si­lazili u varoš, i nazivao ih izdajnicima”;

* Kapetana Božidara Babunskog iz Kraljeve garde ispljuvale su neke žene i devojke dok se vozio tramvajem, a neke oficire pitali su gde su im preslice;

* Kaplar 5. čete pešadijskog puka Kraljeve garde Rabren Vuksan, po­što je iz novina saznao da je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu i iz toga zaključio da je izgubila nezavisnost, pitao je svog komandira da li to znači da “mi vojnici moramo samo jesti i spa­vati”;

* Artiljerijski potpukovnik Radivoje J. Lučić u Glasu kana­d­skih Srba (23. i 30. mart 1950) pominje brigadnog đenerala Čedo­mi­ra Šćekića za koga je u nemačkom zarobljeništvu “saznao da je imao nameru da organizuje akciju u istom cilju kao što je je izvršena 27. marta, ali da je bio preduhitren događa­ji­ma”, te da je 27. mart “bio zaista izraz narodne volje i da se u tom smislu radilo na više strana potpuno nezavisno. On je, sem toga, bio i ne­minovan, jer je stanje duhova bilo takvo da nije bilo sile koja bi mogla organizovati primenu Pakta” (Živan L. Knežević, 27. mart 1941, Njujork/SAD 1979, 161-166)

I pisanje pojedinih ključnih učesnika u vojnom udaru iz­ve­de­nom 27. marta 1941. godine upućuje na isti zaključak, makar ko­liko se razni tumači tog čina trudili da ga dovedu u nepo­sre­dnu ve­zu sa stranim obaveštajnim službama, malo ruskom, malo ame­ri­čkom, a ponajviše engleskom. Da li je taj puč, zbog toga što nije bio valjano os­mišljen i, stoga, ostao nedovršen, zloupo­tre­bljen u korist onih koji su delovali pro­tiv srbskih interesa, pre svih Komunističke partije Jugoslavije, dru­ga je stvar.

Neki odgovor na ta pitanja, ali i na brojna nepostavljena, znatiželjnici (ali i dokoličari) mogu potražiti na linku http://www.mediafire.com/?y3grpsk9t7kaedy.