Јокић: Одговорни за покољ у Велици су из Плава, Гусиња и Метохије…

Публициста Бранко Јокић реаговао је на јучерашњи текст на Порталу Аналитика ”Српска црква и село Велика: Зашто СПЦ не осуди сараднике нациста?”. У реаговању се наводи да за покољ у Велици не сноси одговорност генерал Аугуст Шмитхубер, већ појединци из Плава, Гусиња и Метохије. Јокићев текст преносимо интегрално, уз напомену да он не одражава став Аналитике.

Господин Мирослав Ћосовић има много ваљаних разлога да ”ратује” (и) са СПЦ. Међутим, за  прилог под насловом ”Зашто СПЦ не осуди сараднике нациста”, нашао је погрешан примјер и непоуздане свједоке. Наиме, Ћосовић као главни ”аргумент” за закључке о томе шта се збило у Велици у јулу 1944. године, прилаже изјаву Шерба Растодера у емисији ”Жива истина”, која је емитована на двијема телевизијама 7. априла 2014. године, у којима му је ”свезнајући” домаћин дао прилику да још једном негира и слободно, без присутности других ставова и могућности изношења правих аргумената, народно памћење и фалсификује историјске докуменате. Не наводећи ни један извор Растодер је, између осталога, ”открио” и да је клање по Велици наредио Аугуст Шхмитхубер а обавили његови СС-овци, припадници дивизија Принц Еуген и Скенредбег, и ”још понеки”, са сјевера Албаније. Ово је нетачно.

Пише: Бранко Јокић

У Архиву Југославије, у Београду, чува се комплетан досије са судског поцеса овоме њемачком генералу, коме је суђено од 5. до 17. фебруара 1947.године, а након десет дана је стријељан. На преко 500 страна тога списа, донесана је оптужница, свједочења људи који су преживјели Шмитхуберове злочине у Босни, Далмацији, Пиви, Горњеме Пољу, Растовцима, Шипачниме, Бајовом Пољу и другим крајевима Црне Горе. Ни у оптужници нити у било којој другој прилици током суђења, Шмитхуберово име уопште није поменуто у вези са геноцидом у Велици.

Истовремено, Растодер измишља и да су у убијању Величана током Дргога свјетскога рата, као и у овоме геноциду, учествовали и СС-овци са сјевера Албаније. Ни то није тачно. Сачуван је документ из кога се јасно види да је Пренк Цаљо, командант тих јединица, које су биле под заповједништвом италијанскога окупатора, још почетком рата тражио од плавско-гусињских фашистичких коловођа да не убијају православце…

Иза покоља стоје комшије: Дакле, сасвим је јасно да измишљањем Шмитхубера и албанских зликоваца, др Растодер настоји да прикрије оно што је у овоме крају општепознато и о чему, упркос што је послије рата жестоко прикривана и уништавана, свједочи и ахивска грађа: да су током цијелога Другога свјетског рата Величани страдали управо од својих сусједа – Плављана, Гусињана, Метешана, Руговаца и Метохијаца. И,  у мојој лани објављеној књизи ”Покољ у Велици”, поводом 70 година од овога геноцида, донесени су спискови који дају јасну слику о звјерствима комшија-сарадника окупатора у овоме крају, у Другом свјетском рату. Након што сам објавио књигу, добио сам још један  ”строго повјерљив” документ у који је уписано преко 200 величких комшија, са прецизно назначеним временом које су провели у фашистичким јединицама. Када се све то сабере, произлази да је мало комшијских породица које нијесу сркале са фашистичког казана а њени чланови свакодневно одлазили да кољу и пљачкају по Велици и Полимљу…

Све ово не истичем ради позивања на некакву освету, али држим до онога што је морални кредо цивилизованога сијета – да је злочин прећутати или заборавити злочин. Нажалост, то су, у име братства-јединства, перманетно чиниле комунистичке власти и њхове институције, дуго послије Другог свјетског рата. Сада, када већ не може да утиче на то, др Шербо Растодер би хтио и да га ”аутиратативно”,  а без иједнога ваљанога аргумента, забашури или припише њемачким солдатима. Ако је могуће да није проучио историјско-архивску грађу, те оно што је објављено у зборницима VII и неким публикацијама, или да је пропустио да у разним књигама (у којима је о томе писано – углавном узгредно) прочита изнесена свједочења преживјелих Величана, који су сасвим поуздано међу главним џелатима, препознавали комшије и, по имену и презимену, преклињали их да им бар нејач не мецваре, те у случају да  заиста има нека друга сазнања, ево, позивам га да дође у Велику и саопшти их. Са стотинама високобразованих Величана, радо ћу му бити домаћин…

Некоректан однос СУБНОР-а: Но, није у питању само овај фалсификатор. Срамотним односом према овоме геноциду ”дичи” се и руководсво некаквога СУБНОР-а и антифашиста. Они су лане ”зажмурили” на тражења да ”централну прославу” (обиљежавање Дана црногорског устанка и државности) организују у Велици, већ су то урадили у Дољи код Гусиња – на мјесту гдје су 2. августа 1944. године погинула четворица партијских руководилаца тога подручја: Бећо Башић, Јусуф Реџепагић, Аљо Хот и Војо Нововић.

Медији су пренијели да је Љубомир Секулић, потпредсједник те организације, тамо рекао: ”Плавско-гусињска средина, односом према Црној Гори, антифашизму и патриотизму и жртвама које је дала за слободу, учинила и обвезала да ову манифестацију, у сарадњи с локалном самоуправом, организујемо на овом мјесту.”

И он је насио на нетачности. Прво, историјска документа о томе ”односу” говоре другачије – и када се ради о даљој прошлости и Другом свјетском рату. Наиме, овај крај је по свему специфичан и већинско понашање његових становника било је супротно било којем концепту суживота у Црној Гори. Подсјећања ради: Плављани и Гусињани су одбили одлуке Берлинскога конгреса и оружано се супроставили црногорској државној самосталности, односно да признају црногорске државне границе, установљене на томе међународноме скупу. Све до балканских ратова, убијали су православно становништво (само на подручју Велике, у подмуклим нападима, убли су око 70 нејачи – чобанчади, жена и путника). Кад је Црна Гора, 1912. године, сходно поменутим одлукама, коначно (послије више од три деценије) припојила Плав и Гусиње, услиједила је оружана побуна. Обновљена је и 1919. године, када су лидери овога краја, дијела Косова и сјевера Албаније тражили аутономију у оквиру Краљевине СХС. Након неуспјелог устанка, Плављани су се масовно (и по 300 одједном) уписивали у Радикалну странку Николе Пашића, главног актера нестанка самосталне црногорске државе, који им је, ради гласова, опраштао чак и  злочине над православним становништвом…  Већ на почетку Другог свјетског рата, раширених руку, прихваћен је фашистички окупатор, о чему свједоче многа документа. Првоборац Чедо Ћулафић, у рукопису ПРОКЛЕТИЈСКИ МЕТЕРИЗИ, чију је израду, шездестих година, наручила власт, али касније, када је видјела садржај, ”одложила” да га објави, што није учињено ни дан данас, истиче да је током цјелога рата у овој регији дјеловала бројна фашистичка муслиманска милиција (вунлетари), којом је је у Плаву командовао Шемсо Феровић а у Гусињу Саљо Никочевић. Шемсов син др Зећо Феровић, у књизи ОД ЈАКУПА ФЕРИЈА ДО ШЕМСА ФЕРИЈА (Приштина, 2008) наглашава да су имали званични штаб и у старту десетак чета, са преко 1.000 припадника. Касније су те фашистичке јединице увећаване и нарасле на преко 2.000 легионара. Да би се та бројка ”правилно разумјела”, ваља истаћи да је уочи Другога свјетског рата на простору садашњих општина Плав и Гусиње живјело 7.717 припадника исламске вјеросповијести (Муслимана и Албанаца). Просјечно домаћинство имало је око пет чланова, од којих је мушких било половина, што зачи да их је ”за пушку” било стасало скоро онолико колико их је било у фашистичким јединицама. Према неким процјенама, 80 одсто (Др Спасоје Ђаковић, у књизи СУКОБИ НА КОСОВУ). О Секулићевом ”доприносу” антифашизму говоре и партизанска документа. Руководство Штаба Албанске НО бригаде Ђаковачке Малесије, која се 11. новембра, 1944. године нашла у Плаву и Гусињу, извјештава: ”…У овим крајевима има једино балиста. Јуче је дошло до борбе у Дољи. Балисти су разбијени и оставили неколико мртвих, међу којима и једнога реакционара, по имену Шабан бега, из Плава. У Врмоши има неких 400-500 иредентиста, којима руководи Шемси Фери, затим неколико албанских официра и један министар. Народ овога краја је препреден: када дођу црногорски партизани, он бјежи наводно из страха, а у ствари да не би ишао у партизане, а кад дођу албански партизани, онда говори да ће ићи у партизане с црногорским бригадама…” (Зборник докумената НОР-а, том 12. књ.4)…Послије рата, при Предсједништву ЦАСНО (Црногорска антифаширтичка скупштина народнога ослобођења) основана је Државна комисија за ратне злочине, са сједиштем на Цетињу. Њоме је руковдио Јакша Брајовић. За ратне злочинце је прогласила два пута више Муслимана и Албанаца из плавско-гусињске области него њихових сународника у цијелој Црној Гори. Уосталом, антифашиста Секулић је могао да прелиста ”Споменицу црногорским антифашистима 1941/45” (издавач Одбор за обиљежавање шездесете годишњице Тринаестојулскога устанка, Цетиње 2001). У њој децидно пише да је у цијелој општини Плав, током Другога свјетскога рата погинуло 814 особа, од којих је 746 Срба и Црногораца, а 64 Албанца, Мусимана и припадника других народа. Село Велика, у којој је страдало преко 500 житеља, остала је скоро без половине становништва, док је, на другој страни, страдао тек сваки 200-ти њихов комшија.

Прикривање геноцида: Једноставно, ови ”антифашисти”, који у суштини настоје да и даље прикривају геноцид у Велици, ни на какав, а најмање на достојанствен начин нијесу обиљежили ту тужну годишњицу. ”Побједа” је лани извијестила да су на Чакору били ”представници” антифашиста из Плава и неких сусједних општина. Из приложене фотографје јасно се види да их је било укупно 27. Али, међу тим излетницма, који су се неопажено прошуњали поред масе народа који се окупио у центру села, није било ни једног његовог становника. Кажем излетницима, зато што је тешко прихватити да су они, макар и на локалноме нивоу, на било који начин органзовани. Да јесу, онда би споменик и простор око њега претходно уредили… Уосталом, поставља се и питање: коме су излетници тамо одали пошту? Јер, вјеровали или не, двадест година се на том споменуку налази и посебно уклесана мермерна плоча, са ”обавјештењем” посвећеном краљу Александру, такође ”љубитељу” црногорске државе…

Неспорно је да су Башић, Хот, Реџепагић и Нововић (као и Џафер Никочевић, Зуфер Мусић, Салих Радончић, Салих Сака Хоџић, Салих Шурјак, Осман Чекић, Јусуф, Мустафа, Ибрахим, Емин, Омер и Ахмет Реџепагић, Бајрам Метовић, Хајро, Бејто и Халим, Шахмановић, Аљо Авдић и још неколико плавских и гусињских Муслимана) били међу водећим борцима антифашистичкога покрета у овоме крају. Али, и да су четворица убијених у Дољи (чије убиство ни дан данас није разјашњено) заиста били и ”на нивоу Тита”, њихова смрт, па и за овакве ”јубилеје”, не може бити преча од неколико стотина невиних и ненаоружаних величких жртава.

На другој страни, док црногрски ”антифашисти” (и званична државна власт) игнорше те жртве, ствар је преузела СПЦ. Организацини одбор, на челу с владиком Јоаникијем, приредио је више него достојнаствено обиљежавање 70-годишњице геноцида. Прво, одржана је нека врста округлог стола на коме је неколико свештеника, академика и свједока говорило о овом и другим геноцидима. Сјутрадан је услиједила литургија у локалној цркви (коју је подигао управо митрополит Амфлохије). Служио је Патријрх српски Иринеј са бројним архијерејима и свештенством, у присуству више стотина грађана Горњега Полимља. Није тачно оно што пише Мирослав Ћосовић – да је патријарх ”величао” Ђуришића и Јоаникија. Није их ни поменуо, већ је рекао: ”На овом месту можемо да се запитамо: Боже каквог си ти то човека створио; да ли да буде вук, хијена, рис, или онај ко носи лице, ко носи душу? Рећи да је овде човек постао животиња – уврeда је за животињу, јер те крволочне зери нападају само кад треба да се нахране, или да се одбране… Замислите невино и безазлено дете коме секу руке, вешају га о дрво, или кад дете узима за руку и баца у ватру. Какво је име таквом човеку? И ђаво би се увредио када би таквог човека поредили с њим…”

 То није све. Сходно ”фирми” (СУБНОР) коју издржава државни буџет, понаша се и ”предсједник свих грађана”. Он све зна шта се збило у Сребрници, иде тамо и (с правом) клања,  а на 70 годишњицу геноцида у сопственој држави послао је ”изасланика” – четвороразреднога чиновника…

Управо данас (28. јула) Величани ће поново обиљежити ову тужну годишшњицу.  Прошле недјеље су саопштили да су Влади Црне Горе упутили званични захтјев да се утврди истина о овоме догађају. Не ваља прејудицирати, али нема разлога за оптимизам: док су од неких међународних  организација, које имају афирмисано искуство у оваквим истраживањма, те које би помогле око утврђивања прецизног броја величких жртава, комадне, извршитељске и друге улоге и свих (не)јасноћа, од домаћих политичких глава једино је ”нормално” очекивати да слијежу раменима, у стилу ”било па прошло”.

 Неће моћи… (Аутор је публициста и писац књиге ”Покољ у Велици”)

Плавски вунлентари, балисти и Њемци, на Чакору, у јулу 1944.године ( први с лијева је оџа Осман Растодер, из Рамаданаца)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: