Јокић: Грађани морају слободно да одлуче да ли ће устајати на химну

У Црној Гори се чин неустајања на химну ставља у исти ранг са активним и агресивним формама непоштовања државе. Простор за исказивање незадовољства треба да се остави грађанима на слободну вољу, а никако да се прекршајно гоне, прокоментарисала је за ИН4С предсједник Управног одбора ЛГБТ Прогрес Бојана Јокић предлог Владе Црне Горе да ће се кажњавати неустајање на химну.

Према мишљењу Јокић члан 10. Европске конвенције о људским правима оставља опцију за жалбу на евентуалну пресуду или прекршајно гоњење.

На питање нашег портала да ли се овај члан може примијенити и актуелну химну у аспекту „немам ништа против химне, већ против њеног садржаја, јер је делимично плод рада декларисаног фашисте“, Јокић је казала:

„Као што су ваши читаоци упознати, не постоји обједињена Европска пракса по питању закона и подзаконских аката који регулишу поштовање химне и других државних симбола. Свака држава чланица законе доноси за себе, али се њихова законска оправданост односно усклађеност са међународно признатим конвенцијама и другим ратификованим документима може тестирати на највећој европској правној инстанци, Европском суду за људска права. Када говоримо конкретно о црногорском ‘Закону о заштити државних симбола’ цијеним да у обзир треба узети више различитих и конкретнијих примјера од наведених у питањима ваше редакције“.

Јокић подсјећа да се у Европској конвенцији о људским правима, у члану 10. наводи:

Слобода изражавања 1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу мишљења и слободу примања и преношења информација и идеја, без мијешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спрјечава државе да захтијевају дозволе за рад од радио, телевизијских и филмских компанија.

„Мишљења сам да наведени члан Конвенције оставља опцију за жалбу на евентуалну пресуду или прекршајно гоњење због потенцијалног неустајања током трајања црногорске химне, гдје се сам чин неустајања поред непоштовања црногорских државних симбола са једне стране, може тумачити и као исказивање слободног мишљења са друге. Уздржала бих се од коментарисања исхода таквог судског спора, јер вјерујем да постоје валидни аргументи са обје стране.

За разлику од разнолике европске праксе гдје је скрнављење заставе, подругивање химни и други агресивни облици непоштовања државних симбола прекршајно или кривично гоњив, у Црној Гори се чин неустајања ставља у исти ранг са активним и агресивним формама непоштовања државе.

Нисам сагласна са оваквим законским ријешењем и свакако бих препоручила свима онима који из њима личних разлога не желе да устану током црногорске химне и за то буду кажњени, истрају у правним процесима и мишљење добију од највеће европске правне инстанце – Европског суда за људска права. Мишљења сам да, простор макар у том дијелу за исказивање незадовољства треба да се остави грађанима на слободну вољу, а никако да се прекршајно гони“.

Одговоре тражити у земљама са више искуства

Јокић је прокоментарисала и да ли има сличности између спора са химном и пресуде коју је Врховни суд Велике Британије донио 10. октобра 1918. године, а нешто раније и суд САД.

Наиме, Врховни суд ВБ је једногласно донио пресуду у спору између пекаре у Белфасту која је одбила да једном ЛГБТ активисти испоручи торту са текстом „Подржите истополне бракове“.

Суд је процијенио да произвођач није одбио да испуни поруџбину купца због његове сексулане оријентације те да га стога није ни дискриминисао. У образложењу се наводи да „члан 10 Европске конвенције о људским правима, укључује право да не изразите мишњеље које не дијелите“. Суд је закључио да „нико не може бити натјеран да има или да изрази политичко мишљење у које не вјерује“.

Власник пекаре је изјавио да поруџбу није одбио због особе која ју је дала већ због саме поруке.

Сличну пресуду је донио Врховни суд САД када је навео да су „религијски и филозофски приговори на истополне бракове заштићена мишљења и у неким ситуацијма заштићени облици изражавања“.

„Овакви и слични закони заштите државних симбола постоје у Европској пракси, али се махом односе на теже непоштовање државних симбола, као што је њихово уништење, скидање са државних институција и слично. Међутим, кривично или прекршајно гоњење оваквих случаја је ријетко у европској пракси, а број пресуда је изузетно низак.

Законска пракса коју је ОСЦЕ анализирао кроз своје публикације, представља податке о 16 држава које у својој законској регулативи садрже и законе који се односе на непоштовање или уништење заставе и других државних симбола и мишљења сам да одговоре на ова питања требамо тражити управо у земљама са више искуства, гдје можемо идентификовати проблеме са којима се одређена законска ријешења сусрећу у пракси, као добити знање о њиховом правном разрешењу“, казала је Јокић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: