Јокић Ћосовићу: Документа су неумољива, Шмитхубер се не помиње у покољу

Господин Ћосовић би да отвори широку тему – о четницима, Амфилохију, ЦПЦ, итд. Ја о томе тек понешто знам, а о прошлости Велике – баш све. Па и о величким четницима. У књизи Покољ у Велици пописао сам њихова имена, (не)дјела и животну судбину. Ни они, нити било који Величанин, током цијелога Другога светскога рата нијесу убили ни једнога сусједа Муслимана, а јесу убијали своје комшије православце – комунисте, а и они њих…

Пише: Бранко ЈОКИЋ

„Моји“ четници нијесу дали ама баш никакав повод нашим комшијама Муслиманима да се, евентуално, свете и да, само у Велици, а још више у Полимљу, од 1941. па до покоља 1944.године, побију преко стотину нејачи и неколико пута спале њхове домове- плетаре од прућа и глиба. И о томе су, по имену и презимену, уз навођење извора, или доношење фотокопија докумета, донесени прецизни подаци у овој књизи. Но, изгледа то не занима моје опоненте. Они би радије да, након што су њихови истомишљеници у претходних 70 година, на разне начине, успјели да униште доста архивскога материјала, јурнули да побију и ту и другу фактографију, да прогласе лажним и произвољним и (преостала) документа Државне комисије, која је плавско-гусињске кољаче почела да региструје на самом завршетку рата…

Такође, не може се побити истина да Шмитхубер није био у Велици, нити да има доказа да је наредио геноцид. Ако је господину Ћосовићу и његовом штићенику Растодеру, предалеко да оде до Архива Југославије, у Београду, или се плаши да ће му тамо нешто подвалити, нака прочита књигу Јова Поповића „Вјешала за генерале“ (наћи ће је у Централној библиотеци на Цетињу) и видјети да се ни у тамошњој интепретацији суђења овоме њемачкоме генералу ниђе нема ни ријечи о Велици. Такође, у војним судовима у Вршцу, Суботици, Новоме Саду, Београду, Загребу и другима, изречено је на стотине пресуда њемачким официрима и војницима који су починии злочине и по Црној Гори, али се геноцид у Велици ниђе не помиње…

Међутим, ја ниђе нијесам негирао да у Велици клање нијесу извршили припадници дивизија Принц Еуген и Скендербег(у). Иако су о томе документа помало и контоверзна (мислим и на њемачке и партизанске извејештаје), да и то појасним.
Када су формиране СС дивизије: Дивизија Принц Еуген формирана је у Белој Цркви, у марту 1942. године. Дивизија Скендербег(у) у Призрену, у прољеће 1944. године. Овој другој су у Дечанима, Ђаковици и Ругови пришли Албанци, а у Плаву и Гусињу вунлентари Шемса Феровића и Саља Никочевића, па су тако ове јединице, средином 1944.године, омасовљене на око 4.000 припадника. На командним мјестима били су Њемци, јер нијесу цијенили албанско-муслиманске легионаре као борце. У својим извјештајима су истицали: „Албанска војска и муслиманска милиција су без икакве вриједности“, додајући да је тој „војсци“ једини циљ убијање и пљачкање православнога становништва. У операцијама против партизанских јединица, плавско-гусињски легионари били су у саставу јединица Бендел и Кремпер и добили задатак да буду претходница која ће „чистити терен“ (од партизана) с десне стране Лима (Пуковник др Младенко Цолић: Преглед операција на југословенском ратишту 1941-1945, Београд, 1988). У Велику је 16. јула дошло око 250 припадника остатака свих ових група (Зборник докумената НОР-а 3/10).Главна борба између дјелова 14. пука Седме СС дивизије Принц Еуген и дјелова батаљона 21 дивизије Скендербег(у) и, на другој страни, Четврте крајишке бригаде вођена је на Чакору 23/24. јула 1944. године. Албанаци с Косова и вунлентари из Плава и околине били су главнина у томе обрачуну, а трећина Њемци (који су чињели командни састав) (Раде Зорић: Четврта крајишка бригада, Београд, 1980). Партизани су их побили и расћерали и заплијенили велике количне оружја. Разбијени балисти и вунлентари су се повукли према Дечанима, Ругови, Плаву и оближњим шумама (Авдан Хорзић: Кораци и ријеке – Четврта крајишка НОУ бригада, Београд 1972). Након два дана, Пеко Дапчевић је наредио да све партизанске јединице са овога подручја крену према Србији, у обрачун с четницима… Народ је остао незаштићен, а разбијене групе Њемаца, вунлентара и балиста су се поново окупиле (Зборник НОР-а, том трећи, књ 10). Чак и увећале. Јер, дан раније у Плав су ушле партизанске јединице па су се плавски вунлентари „повукли на Чакор“ (Зећо Феровић: Од Јакупа Фера до Шемса Фера, Приштина, 2008). Дакле, када су се ове претходно рашћеране групе поново окупиле, осокољене одласком партизана, а разјарене због пораза, кренуле су у одмазду над недужним величким становништвом.

Ћосовић пита: зашто нијесам дематовао писање Павла Џелетовића Иванова?: Не знам шта бих тамо требало да демантујем. Док Ћосовић из тога фрагмента Џелетовичева фељтона истрже непрецизност око јединица Принц Еуген и Скендербег(у) (чији састав, допуњавање и сл, Џелетовић појашњава на другоме мјесту…), ево ја ћу у својеме одговору донијети цио тај фељтонски наставак, па нека читаоци просуде шта је у њему нејасно.

„Било је сунчано, ведро јулско јутро, када је у ово дивно планинско село из правца Мурина, дотутњала моторизована колона остатка 14. пука седме СС дивизије „Принц Еуген“ и 21. брдске СС дивизије „Скендербег“. Дан раније су у село послали гласника Сахит Хоџу (обавештајног официра), сина Мустафе Шахмановића, који је обавестио Величане, ако се неко сутрадан не нађе у свом дому, да ће му кућа бити спаљена. А онима који остану гарантује се да им се ништа неће догодити, већ би требало да спреме храну за војску и да помогну при ношењу материјала за оправку порушених мостова према Чакору.

Злочини дивизије Скендербег: Ипак, знајући ко долази, одрасли мушкарци и дечаци, склонили су се у збегове. Злочинце су дочекала деца, старци и женска чељад. Село је опкољено са свих страна и онда се уз звекет оружја, зачуло штектање машинки, пуцњава из пиштоља и пушака, запраштале су и бомбе.

Велика је била у диму и пламену. На све стране чуо се плач, лелек и кукњава жена, стравична вриска деце. Пред сваком кућом било је по неколико есесоваца. Палили су куће, амбаре, штале и сено. Убијали све што се креће. Ножевима су комадали људска тела. Неке су живе бацали у ватру, а неке живе драли, гравидним женама парали су утробу и извлачили још нерођену децу. Девојке су силовали, а дечацима ломили удове.

Шеснаестогодишњу Савету Мијовић су покушали да силују. А она се ухватила за млади храст, вичући: „Убијте, али ми не дирајте дјевојачку част! То што мислите, можете учинити само на мени мртвој“! Тукли су је, кундачили, чупали косе, ломили руке. Али као да је имала сто живота, она се није дала одвојити од храста, уз који је издахнула…

У кући Томице Гојковића било је шћућурено петнаесторо деце, пет жена и један старац. Надали су се да ће их зла судбина мимоићи. Али звери у људском облику избацише их из куће, сврсташе по висини и машинкама распалише по њима. На плотовима је остало да виси неколико њих. Покушали су да беже и ту су их стигли џелати…

Ипак, преживело је њих троје. Једно дете је мајка покрила својим мртвим телом. Друго се спасло испод леша своје баке. Треће неким чудом, упаде у пусту и разваљену колибицу и ту остаде…

На Папратишту у кући Живаљевића завршило је слично једанаесторо деце и седам жена и девојака…Милеву и Новку Стешевић бацили су живе у запаљену кућу. И Миливоја Стешевића такође. И Анђу Гојковић и много других Анђа и Милева из попаљеног села. Дете Душана Симовића, од девет месеци, ножем су убили и обесили о шљивову грану испред куће. Двогодишњу Косу су увис бацали и на ножеве дочекивали, па је онда у ватру бацили…

Место звано Вукадинов поток имало је лепи шљивик, у ком се играо осмогодишњи Томислав Вучетић. Када је угледао војнике, из дечје радозналости, потрчао им је у сусрет. Звери су малог Тома обесили о стабло шљиве. Дете је позвало у помоћ мајку. Али есесовци су је убили из пиштоља кад је потрчала да спасе сина. Један од војника је извадио нож и почео му драти кожу са лица. Други га је докрајчио, пуцајући му у главу.

Сали Рама, један од оснивача призренске лиге и предводник руговских балиста у Другом свјетском рату

У кући Алексе Гојковића убили су осам, у кући Пунише Вучетића двадесет особа. Двоје деце су бацили у ватру. Спалили су и жену, две кћери и сина Вучетића. Његовом брату – жену и три кћерке. Саву Томовића – жену, сина и две кћери. Ђолу Раденовићу – жену, снаху и двоје деце. Миловану Вучетићу – жену и два сина. Старијем Тому, одраше кожу са лица, а десну руку изломише и тако га оставише да умре у највећим мукама.

Миличку Кнежевићу убили су седам чланова породице. Жену пред порођајем распорили су ножевима…

Живи су горели и у кући Мирка Пауновића. Њих шеснаесторо је изгорело.

Када су дошла три војника пред кућу Душана Симовића, по старом обичају дочекали су их са хлебом и сољу на послужавнику, који је изнела стара Јела. Тај обичај је увек поштован. Баш у том часу је истрчала Јелина снаха Милица, носећи у наручју двогодишњег сина Милорада. За који дан је требало на свет да донесе новорођенче. Војници су је дочекали кундацима, отели јој малецког сина из руку, а један је оборену Милицу ножем пробуразио и из утробе извадио мушко дете. Првим плачем уста му се напунише крвљу, којом се угушило.

Стравични призор посматрала је Миличина свекрва и њено четворо деце. Малог Мату војници хватају и одсецају му ноге до колена, расецају тетиве да би га лакше окачили о стабло шљиве главом наопако. Држали су га тако док нису све остале поубијали, а на крају су и њега докрајчили.

Једна од многих група скендербеговаца прилазила је кући Радована Живаљевића, са бајонетима на пушкама. Један од њих је викнуо: „Амо, амо! Ево комунистичких кућа“! Из куће су истерали 16 чељади. Наредили су им да се скину наги. Кундачили су старије жене, које су се опирале. Међу њима је била и девојка Пољка. Један од војника јој рече да је њена златна огрлица – његова. Пољка кида ланчић и баца га искиданог у траву и храбро балисту пљуну у лице! Шчепала су је тројица као дивље звери и почели је злостављати, вукући је у кућу. Храбра девојка је успела да скочи кроз прозор, бежећи према њивама. Није успела. Покосила су је пушчана танад.

Дакле, морам да упитам господина Ћосовића: како „упамти“ само она прва два редка, а батали све друго? (Аутор је публициста и писац књиге „Покољ у Велици“)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: