• Поглед

Јочић: Бјелопавлићи пуни ћивота српских светаца

1 min read

7 година ‎ Слобода

Панично страхујући, режим наставља терор, морбидним судским процесом, несвјестан да, заправо, себи суди.

Пише: Драган Јочић
(Министар унутрашњих послова Републике Србије у влади Војислава Коштунице)

Перо Радоњић је честити Црногорац и виђени Србин. Потребна је велика кураж да се то буде у садашњој, затомљеној, Црној Гори.

Поштење, скромност, лична и политичка храброст су особине које га красе. Међутим, за њега је везана и једна, врло важна, темељна чињеница, која Радоњића чини више вриједним и корисним не само од других кандидата него и од многих. Та чињеница је његово животно опредјељење.

Бави се, надасве, озбиљним послом. Послом чија је суштина сазнавање истине. Истине о свом народу, о његовој слободи, борби и његовом опстанку… Радоњић је, и по позиву и по професији, историчар, сав је саткан од историје. Али не од оне идеолошки лажне или од оне која бездушно скупља чињенице, па неријетко бива деструктивна. Већ од оне изворне, вјеродостојне и градитељне, која даје путоказе, добре призоре нараштајима и зацртава моралне оријентире. Историје која је неопходна једном народу, како би га сачувала, да сам себе не загуби у злом добу, као што је ово данашње.

Радоњић, саплеменик ми, чувар је стварности да је његов родни крај, као мало који дио Црне Горе, отемељен вјековима старим манастирима, црквама и црквиштима, једине наше, Српске православне цркве. И да су БЈЕЛОПАВЛИЋКОЈ ПИТОМИНИ, киљани, скоро на свакој страни, ћивоти српских светаца.

Безбрижно Радоњић пише својим ћириличним писмом. Сигуран да је оно неизбрисиво. А како и не би, када су га прије њега, под аустро-угарском крвавом окупацијом, не марећи за своју судбину, бранили неустрашиви и досљедни бјелопавлићки учитељи. А сада му будућност прте, и враћају га себи, срчани даниловградски гимназијалци и њихов професор Благојевић.

Као Старобјелопавлић, зна гдје се нашем племену зањихала колијевка. У српској Метохији, од Пећи до Ђаковице. И да смо од тада, вазда „ширили руке пут огњишта и слободе“, како испјева пјесник.

Посљедњи велики европски град кога су англосаксонски савезници бомбардовали у Другом свјетском рату био је Дрезден. Културни центар нацистичке Њемачке. Овим бомбама су, тада, скоро окончали рат за свјетски мир.

Свједочи он, да су послије 54 године, англосаксонски савезници поново полетјели. Силнији и убојитији него икада. Али овога пута су, за прву мету, одредили један европски градић. То је био наш тихи, слободарски Даниловград.

Бомбама баченим на празну даниловградску касарну, убили су једног српског младића и отпочели један другачији рат. Рат за отимање Косова и Метохије.

Нехтјевши да прогласи ратно стање, црногорски режим је те 1999. године исказао дубоку лојалност НАТО бомбама. И можда им је црним мастилом, на бијелим канцеларијским папирима, зацртавао и даље путеве…

Власт се одрекла дијела црногорске националне баштине и понизно признала Косово и Метохију за туђу земљу, а зарад туђе милости. Избрисавши безочно тај суштински дио, из карте црногорског националног постојања, порекла је и сопствену државу. Направивши од ње творевину, лишену уважавања, коју ће моћи свако без зазора да уцјењује и унизује. То ће понајприје осјетити на себи садашњи режимски врх. И то од Савеза, коме је, Црну Гору без народне воље, ужурбано прилијепио.

Црна Гора и Србија су двије старе државе, судбински и нераскидиво везане, једна за другу. Кроз вријеме, остаће за њима као безвриједни догађај референдумско кривотворење. Разлога је мноштво: језик, култура, историја, традиција, православна вјера, родбинске и имовинске везе, заједнички етнички, стратешки и привредни простор…

Таква сложеност не може занавијек да буде оптерећена лажним пријатељством и једностраним политичким лицемјерјем, које покрива намјеру: да је Црна Гора лична и за личну корист, а Србија свачија, па може и за свашта.

Под теретом тродеценијске „методичне партијске диктатуре”, данас у Црној Гори, као нигдје друго, избрисана је разлика између локалних, парламентарних и предсједничких избора. Њихов разлог и разлике: локално домаћинско газдовање, добра управа, ваљани закони, државотворна политика, постали су временом непрепознатљиви.

Када год се одржавали, и који год да су, они представљају, борбу за личну и политичку слободу и идентитетски опстанак.

Црногорски режим, октобра 2015. године, озбиљно суочен са својим падом, кренуо је у нескривени политички терор. Одлучан да опстане, не марећи за цијену, почео је бестијални напад на, по њега једино опасне, а и једине идеолошке противнике, мог дугогодишњег саборца за демократију, Андрију Мандића, и остале прваке Демократског фронта. Обесправљујући их, унижавајући њихову дјецу, породице, пријатеље, суђењем и тамничењем народних посланика, помамно је закорачио у самоуништење.

Панично страхујући, режим настаставља терор, морбидним судским процесом, несвјестан да, заправо, себи суди.

На крају, бесциљном априлском предсједничком побједом, коначно, одређује своје, неизбављиво политичко заточење.

Моји пријатељи су на путу побједе. Не само зато што се искрено боре за истину и слободу, већ зато што чују и разумију оно што црногорски режим неће. А то су громопуцателни вапаји Светог Петра Цетињског: „Црногорци, не будите туђа метла и лопата, не лижите туђе шаке… не дајте се куповати… врћите се себи и своме, тако ви ‘љеба и воде, не копајте јаму један другоме… е ви све понесоше, е ви све попише… е ве ископаше из амина…”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: