Јесмо ли ми народ без главе?

Пише: Емило Лабудовић

Тридесет година већ траје унутрашње српско „ћерање” око оспоравања и наводне обавезе да се призна спорни геноцид у Сребреници. Студије су о томе написане, теоријске расправе, политичке анализе, извјештаји судских патолога… И док су рефлектори домаће и свјетске јавности окренути ка Сребреници, у полутами сцене нестају ништа мања страдања српског народа само двадесетак километара даље. И нека што о томе ћуте острашћене и инструиране главе, главешине, медији и јавно мњење мухамеданаца из Босне, ћуте и ту истину трпају у кучине и велики број Срба и, наводно, српских медија и НВО поклисара с ове стране Дрине.

Али, постоји једна језива фотографија са почетка етничког разрачунавања у некадшњој Меки браства и јединства, фотографија која све приче о злочинима обје стране ставља по страни. То је фотографија, настала у љето 1992. године, на којој муџахедин Кристофер Казе, у рукама држи одсјечену главу српског војника, Благоја Благојевића. Можда ће читаоца зачудити нетипично име овог главосјека, али ријеч је о мухамеданцу са француским пасошем.

Призор који Босну више него симболично враћа у вријеме османлијских силника и њихових „димискија”, на вријеме вијенца одсјечених српских глава високо вјешаних по кулама и тврђавама, убрзо је гурнут под тепих. Не чуди то уопште од муслиманске, али чуди и боли од српске стране. Јер, није само ријеч о српској глави, ријеч је о призору који се дешава у праскозорје двадесетпрвог вијека и који је више од симболике и опомене. И није починилац стигао из неке арапске вукојебине, стигао је из Француске, колијевке „правде, слободе и једнакости”.