Јеси ли то хтео од Црне Горе, Мило Ђукановићу – Свач?!
1 min read
Михаило Меденица
Литургију коју обезбеђује полиција, реч Божију која се у Црној Гори мора силом бранити од урлика безбожника!
Православног, нашег, твојег митрополита на којег чопор бесних арнаута кидише у нашој, твојој Црној Гори?!
Староставну православну богомољу коју коју бесрамно желе да нам отму, да је потурче! Нашу, твоју богомољу! Живу воду црногорског врела…
Није ово слово шовинизма, јер на Сачу се нису сукобиле две вере, већ вера и махнити јуришници којима си дозволио да се Црном Гором зоре маштајући о дану када ће бити тек део оне проклери- “велике Албаније”!
Није муслиманима сметала литургија на темељима вековне нам светиње, већ деци Призренске лиге сваки призвук српства и православља тамо где се одвајкада чуо!
Да је среће, то би и твоја богомоља била, баш као и митрополит, Црна Гора, реч Божија са Свача, али срећа одавно самује на твојим рачунима и предрачунима и профактурама које си поганима издао на име Монтенегра!
Свако у Милоленду може чинит шта му је воља и кад му се прохте, осим што за Србе, православце, твоју веру некадашњу нема мира без по катакомбама и лагумима ко у оне дане када је била прогнана и проказана!
Непознаница и кривотворења је на претек око Октобарске револуције. Једна од њих је везана за социјалне прилике у Русији 1917. године. Литература је крцата „подацима“, да је Русија била сиромашна пољопривредна држава и индустријски заостала, с угњетеном и обесправљеном радничком и сељачком класом, итд. Али, није било тако. Русија је бележила завидан индустријски напредак почетком двадесетог столећа. Имала је већу производњу нафте и гаса од САД и вишкове хране. Експлоатисала злато, дијаманте, гвожђе, бакар…
Будућност Русије је обећавала благодет становништву, али и велико ривалство индустријским земљама Запада. Од многољудне, простране и богате руске државе су зазирале колонијалне силе – Француска и Британија. Зазирала је и Америка. Јер, таква Русија (богата, многољудна и војно снажна) не би остављала простора Вашингтону за планирано америчко лидерство у свету.
Лако је схватљиво, да ниједна од ове три државе није желела добро Русији.
Браво! Та лаж о аграрној, индустријски неразвијеној земљи (Русији) је лако уочљива: откуд онда само у Петрограду толике хиљаде радника у револуцији?
У сваком случају, хвала и Теби, Јарчевићу, и писцу овога инспиративног чланка Меденици!
И сама Октобарска револуција је била дело Француске, Британије и САД. Оне су је замислиле и одлучиле, да њено спровођење повере Владимиру Иљичу Лењину, који је 1917. живео у избеглиштву, у Швајцарској. Против сваке логике је (кад се има у виду досадашње тумачење природе Првог светског рата), да су три западне државе – ратне савезнице Русије у Првом светском рату, донеле одлуку, да своју ратну савезницу (Русију) разбију грађанским ратом. Далеко од логике и здраве памети је и чињеница, да је Немачка, ратни непријатељ Америке, Француске и Енглеске (као што је била непријатељ и Русије), помогла да се Лењин пребаци, преко немачке територије, у Санкт Петербург. Још је несхватљивије, да су владе капиталистичких држава помагале комунистичку партију у једној од најмоћнијих држава света – Русији. А програм сваке комунистичке партије је предвиђао рушење капиталистичког друштвеног система у свакој држави света. Значи, владе САД, Немачке, Француске и Енглеске успостављају друштвени систем у Русији, који ће им бити класни непријатељ. Зар су тадашња званична саопштења против комунистичког програма била превара? Морала су то бити, јер су владе западних држава најприљежније припремале довођење комуниста на власт у Русији. Тако су одлучиле и руске савезнице: Америка, Француска и Енглеска и руски ратни непријатељи: Аустроугарска и Немачка.
Ово нас упућује на закључак, да су западне државе схватиле Први светски рат као пролазну, и неважну, епизоду, а за најважнију потребу (и свој заједнички интерес) су одабрале слабљење Русије и њено претварање у неважног учесника међународних односа.
ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ: Аустроугари и други, кад су видели да Турска губи рат, пожурили су да оснују албанску државу и да српско становништво у Албанији, које је било тек напола пошиптарено, убеде да им преци нису Срби. Поред тога, нису дозволили да се Црној Гори припоји Скадар, за чије ослобађање су Црногорци имали око 12.000 погинулих и рањених. Европа се плашила да овај град буде у оквиру српске државе, јер су знали да је он био престоница Србије од 490. до 1.171. године, што се крило у званичној историји, а што ће наћи места у литератури тек крајем 20. столећа. Али, Западноевропљани су за тај историјски податак знали, као што им је било јасно да су Срби староседеоци Балкана, а не придошлице у 7. столећу – како су Немци то измислили и наметнули као историјску истину у 19. столећу.
Господине Анонимни,
нисам потпуно разумео шта сте ме питали. Трачани, Дачани, Илири, Далматинци, Сармати… то су све била племенска или завичајна имена наших предака – Срба, Сораба (предака свих данашњих Словена).
Mislio sam na drzavu Trakiju
Koja je dobila drzavnost na berlinskom kongresu kad i Srbija i C.G.
I da li je rat medj srbijom i bugarskom pocet upravo zbog trakije koju su bugari napali
После Првог балканског рата, Русија је своје стратешке интересе видела у савезу с Бугарском, те јој се дипломатија залагала да Бугарска буде проширена до десне обале Велике Мораве и леве обале Вардара. Аустрија и Британија је схватила да би такво руско остварење довело Русе на Балкан и на Егејско море (Бугарска је и без ових српских земаља била стопосто већа него данас – припала јој је данашња северна Грчка). Зато су се залагали, те је Србији додељен данашњи Пирот и Димитровград, као и Македонија с обе стране Вардара. Али, Запад је онда замислио и додатне мере – да зарате Бугарска и Србија. Стратези су проценили да ће Бугари у рату победити, те су припремили Румунију, Грчку и Турску да помогну Србијиј – кад буде изгубила битку против Бугарске. Но, Срби, као и обично, победе Бугаре у Другом светском рату. Но, Аустрија не промени одлуку – наговори Румунију, Турску и Бугарску да, опет, нападну Бугарску. И то се десило. Румуни су узели бугарску обалу до ушћа Дунава, Турци Једрене, а Грци северни део Грчке. Бугарска је, тако, преполовљена. Руси се нису усудили ратовати до краја за спас ових бугарских земаља. Нажалост, ових података нема у уџбеницима повјести (историји).
Gospodine Jarcevicu ako procitate…
Jel mogu nekolika redka o drzavi Trakiji koja je dobila drzavnost na ber kong sto malo ko dpominje a samim tim i malo ko zna.
Blagodarim svakako
Драги читаоци,
пропоручио сам Вам књигу код Издавача „Миросла“, Београд, Маршала Толбухина 15, тел. 011/297-0875, email: [email protected] У њој ћете прочитати како је ослобођена Црна Гора од Турака – то нема у историјској литератури, како је ослобођена Далмација од Турака – то нема у историјској литератури, како су Турци убили Стојана Јанковића – то нема у литератури историје, кад је почело расрбљивање у Црној Гори – тонема у историјској литературу, а почело је 1610. године, итд, итд.
Какве ли би све белешке биле утиснуте у историјске уџбенике, да су Црногорци наставили прогон аустроугарске војске од Сарајева и Требиња,. Аустрагири су бежали, главом без обзира. А то је спречио Краљ Никола? Једна светска велесила (Аустроугарска) умало није доживела потпуни војни пораз на бојишту Херцеговине и Босне. Пораз од војске мале српске државе – Црне Горе. И то само од половине војске те мале државе, јер је црногорска војска на ратишту код Ловћена – мировала, како је то био удесио црногорски краљ Никола Петровић. Но, тој црногорској војсци под командом славног сердара Јанка Вукотића, почели су се придруживати Срби из Херцеговине и Босне. Могла је та војска доживети и велико омасовљење, али је то спречио црногорски владар. Зауставио је победнички марш Цроногораца – војску је вратио на територију Црне Горе и Србије! Аустроугари су заузели своје претходне положаје на Дрини и другим линијама ратишта, а у позадини су преузели паклене мере против Срба Херцеговине и Босне – најпакленије на подручјима која су Црногорци били ослободили. Одатле су многи Срби побегли у Србију и Црну Гору, а после 1915. ће их Аустроугари подвргнути најокрутнијим мукама.
Одлука Берлинског конгреса о остављању српских повјесних земаља под аустроугарском и турском окупацијом је подупирана и умешном противсрпском пропагандом у Европи. Истицано је да Србија има намеру стварања Велике Србије на рачун других народа, а вешто је избегавано спомињање чињенице о поробљеним српским земљама. Велики део српских средњевековних земаља је поробила Аустроугарска, те је чинила све да спречи њихово укључиивање у Србију. Беч је био и против ослобађања српских земаља под Турском, јер би Србија, проширена на Стару Србију, била пространа, снажна и способна – да се и војно супротстави Аустроугарској, те би таква Србија, без бојазни, отворено захтевала окончање аустроугарске окупације српских земаља у Панонији и западно од реке Дрине. Из страха од јаче српске државе на Балкану, Аустроугари и други Западноевропљани су спречавали уједињење Црне Горе и Србије. Уз ову пропаганду о Великој Србији, они су својски преводили Србе на поробљеним српским земљама у друге народе: Хрвате, Мађаре, Румуне, Бугаре, Турке, Шиптаре… а део су расрбљивали и проглашавали несрпским Црногорцима, несрпским Бошњацима и несрпским Македонцима. Поред расрбљивања, Западноевропљани су, још на Берлинском конгресу, донели две одлуке у односу на српско, хрватско и словеначко становништво. Ујединити их и држати под присмотром, или им створити више малих држава – с малобројним становништвом у свакој. Тешко би ко у земљама бивше Југославије могао поверовати, да је, 1878. године, на Берлинском конгресу, Европа одлучила, да на српским земљама оснује што више мањих држава. Тај противсрпски подухват је постао део програма и државних органа и политичких странака у Србији и Југославији. Ова чињеница упућује на једноставан закључак – у државним органима и политичким странкама Србије и Југославије су радили људи који су преузимали ове паклене европске противсрпске намере.
To je “hteo”, i to smo svi mi šćeli. Tako ćete proć na svakom kamenu svete crnogorske zemlje, zapamtite ovaj dan.
Stepali te i boro i ramiz pojedinacno i grupno
Dosadio si vise i Bogu i narodu
Botino sasava
Ko da je neko sasav pa ti da ga prosvjetlis na ovakav nacin
Nisko do bola i nazad
Ista ste bulumenta izgleda i ti i bpro i ramiz i svi ostali guzicari koji samo o svom interesz misle
Све ће ово ријешити Боро и Рамиз .Срби без сјекиранције.
Када је владао комунизам, до оваквих „неспоразума“ није долазило, зато што је милиција у почетку кордонима спречавала народ и свештенике да обилазе богомоље. Мало батинама, мало лошим карактеристикама за запошљавање, све је после ишло нормалним током, није морала више милиција да дејствује.
А ево како су ово савремено дешавање описали новинари:
„“У међувремену, ДРЖАВНА полиција није допустила мјештанима да прођу нити да се приближе мјесту обреда. Пролаз је допуштен само предсједнику Скупштине, Шефу Комуналне полиције Саубих Мехметију, Комуналној полицији и акредитованим новинарима“, каже се у саопштењу. (И комунална и државна милиција је савршено координирала).
Током литургије, како се наводи, заједно са Комуналном полицијом и старјешинама Одјељења безбједности Улцињ, предсједник СО је више пута потврдио да се литургија одржава изван објекта.“
Сада, нема више комунизма, али забране се дају, чак и оне из безбједносних разлога.
Можда муслимани овим путем желе да Храм Светог Јована Крститеља у Свачу, предају на употребу римокатолицима. Када то нису регулисали за време владавине комунизма.
Још се нико није сетио да Храм преда УНЕСКО-у на старање, видели смо да они баш имају велику жељу да православље представе као музејску вредност.
Поштована господо,
хвала Вам што сте прихватили садржаје мојих записа. Да Вам саопштим то и много другога се налази у мојој књизи „Бивши Срби Црне Горе“. Упућивао сам српска удружења и појединце из Црне Горе на ту књигу, али ништа нису учинили – да би је прибавили и њен садржај пренели Србима и онима који се заводе – да нису Срби. Између осталог, у њој је извештај дичног Србина из Црне Горе, који је оставио књигу – да је Краљ Никола с Аустроугарском организовао помор Срба преко Албаније, итд. Књига је код Издавача „Мирослав“, Београд, Маршала Толбухина (бивша Гоце Делчева) бр. 15. Тел. 011/297-0875 и [email protected]
Gosp. Jarcevic je istaknuta licnost izx vremena, sada okupirane Republike Srpske Krajine. Nema boljeg svjedoka stradanja Srba od ustasa, a g, Jarcevic je danas dvostruki Akademik, Rusije i Srbije. Izuzetna licnost na ponos svih Srba. Slobodane, nema straha, oslobodicemo okupiranu RSK, srpski Dubrovnik i sve srpske krajeve. Dace Bog, dolazi to vrijeme.
Blagodarim g Jarcevicu
Nadam se da ce portal imati sluha i obezbijediti vam kolumnu
Na zadovoljstvo sviju
Ako ne onda ñas vi ovako “ na divlje“ s vremena na vrijeme obradujte u skladu sa vasim mogucnostima
Svako dobro zbiljski srbe
Хвала на овим драгоцјеним информацијама за које нисам знао.Замолио бих вас да наставите са овим историјским предавањем.Јер само оваквом документованом истином можемо разоткрити лажне историчаре плаћенике којима ништа није свето.
SVAKA TI ČAST SLOBODANE
Господо читаоци,
доста је за први час – да вас више не замарам.
Хвала на овим драгоцјеним информацијама за које нисам знао.Замолио бих вас да наставите са овим историјским предавањем.Јер само оваквом документованом истином можемо разоткрити лажне историчаре плаћенике којима ништа није свето.
Hvala gos. Jarčeviću što ste evo našli vremena da se obratite i nama Srbima u Montenegru ,koji su takođe izloženi podloj asimilaciji,u kojoj ovi bivši Srbi ne biraju sredstva kako bi srpsku misao ugasili i ovdje kao što je ugašena diljem Balkana.
Odlicno, ocekujemo nastavak.
Ovo se mora odstampati i cuvati u kucnoj arhivi za buduce generacije .
Благодаримо, Јарчевићу! И немој случајно да би омануо за следећи час! Ја једва чекам.
Бобо Живковић
Да су се Срби католици, почетком двадесетог столећа, успешно одупирали покушајима превођења у хрватску нацију (како то примећује Лубор Нидерле), упућује нас на закључак, да су државни органи и културне установе у обе Југославије спровели ово паклено антисрпско дело, од 1918. до 1990. године – претварање Срба католика у Хрвате. Историјска наука ће бити обавезна, да то забележи – да за то осуди српске државнике и званичне српске интелектуалце. Нарочито оне у комунистичкој Југославији, који нису ништа учинили, да отклоне учинак Независне Државе Хрватске, која је, у Другом светском рату, оставила у животу само оне Србе католике који су пристали да се сврстају у хрватску нацију.
И тако, да поновимо, антисрпско дело су успешно обавили српски државници и званични интелектуалци у обе Југославије, а тако нешто није пошло за руком Млетачкој Републиици, Светој Столици, Турској, Мађарској, Аустрији, Аустроугарској и Немачкој, а све су оне то чиниле – уз пуно коришћење државних, војних и научних садржаја.
Међу којима је и Мило Ђукановић
Попут Вида В. Вукосавића, и дум Андро Мурат, Србин католик из Дубровника, певаће о Српству 1901. године. Посетио је српски Манастир Савине код Херцег Новог и у спомен књизи је, усхићен српском културном баштином, записао:
Српска Боко, чист српски Босфоре,
Српске душе, свети разговоре,
Што ти лаже протусрпска срда,
Кад је вјера к’о Ловћен ти тврда.
А ти Срби који су радили против Српства придобијали су, временом – уз помоћ католичких свештеника – нове покатоличене Србе. Одмах су их учили, да се одричу свега што их је везало за српски народ и да негују презир према преосталим Србима. Тачно ће то описати руски дипломата Гиљфердинг. Представиће оно чиме ће се одликовати и, ових година, расрбљени Црногорци – и они који су присвојили црногорско име и тзв. црногорски језик, и они који су прихватили хрватско име и тзв. хрватски језик, и они који су прихватили бошњачко име и тзв. бошњачки језик, па и они који су прешли у шиптарски народ и преузели језик Шиптара, а и они који су прогласили несрпски македонски нардо и од огранка српског језика створили несрпски македонски језик. Ту страшну странпутицу бивших Срба, записао је споменути руски дипломата, објашњавајући то на примеру покатиличених Срба:
„Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина, он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него: босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита напр. странца: ’Умјете ли ви нашки’. Но који је то ’нашки језик’ он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина, Римо-католичка црква…“
Можда Мирковић Сава није био католик, јер је носио име које нису трпели храмови Римокатоличке цркве, па би се то могло претпоставити и за браћу Ивелић, јер је и међу њима био један с именом – Сава.
Вероватно је Мирковић из млетачке морнарице дошао са скромним чином, јер је у Рисији био само пуковник. Родом је из Херцег Новог и забележено је, да је био српски племић. Истакао се у биткама против Турака на Црном мору – у време цара Петра Великог, почетком 18. столећа.
¬¬Пошто су ови Црногорци пријављивали своју народност у Русији као српску, јасно је, да се, у 18. столећу, Срби католици још нису одрицали Српства – да занемаримо оне међу њима који су били у служби римокатоличких држава и Ватикана, јер су они прихватили обавезу да гуше и бришу Српство, попут бискупа Вићентија Змајевића.
Кад имамо у виду, да, у Аустрији и Млетачкој Републици, Срби нису могли достићи високе државне положаје и генералске чинове, уколико нису прихватали римокатоличку веру, можемо закључити – да су и ови врсни адмирали у руској морнарици били католици, јер су у Русију стигли с високим млетачким чиновима. Исти је случај и с Војновић Марком, адмиралом руске флоте. Родом је из Херцег Новог, Црна Гора. Био је у служби царице Катарине Друге. По њеном налогу, у руско-турском рату (1787-1791), организовао је Црноморску флоту и потукао Турке 1787 – код острва Филони.
Четири рођака Ивелић Марка су службовала у Русији: Ивелић Саво, Симеон, Ивеља и Петар. Сви су имали чин генерала у руској морнарици. Ратовали су против Турака и Француза.
Ивелић Марко, Србин из Црне Горе, прославио се као руски поморац, а обављао је у Русији дипломатске послове. Имао је чин генерал руске војске. Рођен је у Рисну, Црна Гора. У руско-турском рату (1768-1774), ратовао је под командом адмирала – грофа Алексеја Орлова у Егејском, Јонском и Јадранском мору. Истакао се у тим борбама и у Русију довео више помораца из Рисна и Херцег Новог. Био је образован и уман, па га је царица Катарина Друга слала у важне мисије у Црну Гору и Херцеговину. То су чинили и њени наследници, цар Павле и Александар Први Романов.
За разлику од србомрсца Вићентија Змајевића, његов рођак, такође, католик – Змајевић Матија, поносио се својим српским именом. Кад је дошао у Русију – почетком 18. столећа, представио се Србином из Боке которске. Овај Црногорац је створио руску ратну морнарицу за време владавине Петра Великог.
А да су и католици Далмације и Боке Которске у 18. столећу били Срби, то признаје и србомрзац надбискуп Вићентије Змајевић. Писао је, да су далматински Морлаци и православни и католици – што значи да су, у оба случаја, у питању Срби. Било му је лакше да напише „Морлаци“, јер израз „Срби“ није трпео. Но, омакло му се, па је и тај израз употребио – кад је представљао католике Далмације, мада их је, стално, уверавао да су они само – Католици, а не Срби. Ваљда је то била Божија промисао – споменуо је српски католички народ Далмације у књизи „Огледало истине“. Учинио је то, објашњaвајући да је православни свештеник из Требиња, игуман Симеон Парчевић, прешао у католичанство, па се предомислио и вратио православљу. Поред Парчевића, спомиње и епископа Бусовића, који се, такође, вратио православној вери – после краћег излета у католицизам. Тако је Змајевић открио (у Југославији, скривану) истину – да су и католици у Далмацији и Црној Гори Срби
Данас би мало ко поверовао да је католички Имотски био насељен Србима православне вере у 18. столећу. Архимандрит Стефан Љубибратић је (око 1718) доселио из Херцеговине (и данашњег западног дела Црне Горе) у Имотски 180 српских православних породица – с 1400 чланова, а сердар Василије Калуђер, из Попова, и Вукашин Дукић, из Царина, 900 православних Срба. Из Зубаца је сердар Кузман Даниловић довео 24 породице – са 180 чланова. Даниловић је досељавање Срба у подручје Имотског обављао више пута, па је генерални провидур за Далмацију, Алвизе Мочениго, обавестио Владу у Венецији да је у питању 900 душа.
Наравно, ово подручје је насељавано, јер је било без становништва, пошто су се из њега одселили дотадашњи муслимани 1683. и 1684, кад су српски устаници ослободили Далмацију од турског ропства – да подсетимо, Венеција је помагала Турцима да се српски устанак угуши.
Српско православно становништво је тада и у околини Книна. О 600 книнских православних породица, обавештава митрополита Стефана Љубибратића сердар Андрија Синобад.
Да је целокупно становништво Далмације и Црне Горе било српско (у већини православне вере), показују млетачка документа и записи католичких верских високодостојника. Још смо у 18. столећу и видећемо да о Србима католицима и Србима православнима, као становницима Шибеника, Трогира и околног подручја, сведочи трогирски бискуп Стефан Купилија. Каже – да је велики део Срба покатоличен, али да се део томе жестоко опирао, па им је, помоћу државних и судских органа, срушио православну цркву у Радошићу, а старешине осудио на затворске казне од неколико месеци. Тако је, уз додатни терор, у католичанство прешла нова група православних. Погледајмо запис о овој колонијалној мери против православних Срба Далмације:
„Мало је шизматичких кућа на територији трогирске бискупије, а и оне су разбацане овде, онде. Двадесет и четири породице у селу Радошићу су задржале тврдоглавост шизме, а то захваљујући честим посетама једног православног епископа, који станује у Шибенику. Он је један од ученика Грчкога колеџа овог дивног града, заклети непријатељ католика, који код оних Срба поткрепљује одвратност према Светој Столици и, следствено томе, према латинским епископима и свештеницима. Он је саветовао ономе народу да подигне цркву у Радошићу. Када сам то сазнао, издејствовао сам код господина генерала да се сруше зидови поменуте цркве, а дрскост старешине поменутих Срба казни затвором – у трајању од неколико месеци. Господу је било угодно што су многи од њих приведени у крило Римске цркве“.
Змајевић није спомињао да су Љубибратићи средњевековни српски племићи. Без сумње, то је сметало овом острашћеном србомрсцу (а бившем Србину), па је Стефана назвао чудовиштем. Но, племство породице Љубибратића признаће, у том 18. столећу, аустријска царица Марија Терезија. Она ће пуковника (каснијег генерала) Јевту Љубибратића, који је прешао на територију Хабзбуршке Монархије, одликовати и доделити му титулу барона, споменувши да су му преци били племићи у Србији 1010. године (у Далмацији – која је тада обухватала земље од Саве до Јадрана):
Најупорнији истраживач претварања православних Срба Далмације у Католике, Латине, па у Хрвате је Марко Јачов. Он ће, у свом делу: „Венеција и Срби у Далмацији у 18. веку“, Епархија далматинска СПЦ, Шибеник, 1987, стр. 55, упутити на надбискупа Вићентија Змајевића, тачно уочивши да је Змајевић пионир оивичавања српске нације православљем, а не Српска православна црква, како многи данашњи српски „интелектуалци“ говоре. Ако је тим новопокатоличеним Србима, на свакој миси, католички свештеник понављао да су они Хрвати, а не Срби, шта је ту могао српски православни свештеник, којем та група расрбљених католика више није ни прилазила? Српска православна црква је, касније, истрајно понављала да су православци Срби, јер су Запад и Ватикан увелико обмањивали да су и ти Срби православци западно од Дрине и Дунава – „православни Хрвати“.
Није могао да завађа Далматинце на основу националне припадности, јер су сви били Срби – осим националних мањина: Италијана и Грка. Зато је Змајевићу остало – да Србе сукобљава само на основу католичке и православне вере. Било је прерано да покатоличене Србе зове Хрватима, јер нико од њих није говорио хрватским језиком – „кајкавским дијалектом“. Змајевић им је понудио прелазну одредбу – тумачење да католик не може бити Србин и да су Срби, од тренутка преласка из православне вере, само, „Католици“. После њега, поучени овим првим кораком, Србе католике ће Западњаци да сматрају Латинима. Тако ће их звати и православни Срби, додајући им, не зна се тачно због чега, и ознаку – Буњевци. Латински назив је, увелико, прихваћен у 19. столећу и означаваће покатоличене Срба до Другог светског рата, кад ће добити свој данашњи назив – „Хрвати“. Змајевић је успео у својој намери – верску припадност је представљао за националну и, како се види, то ће, следећа два столећа, уродити плодом. Можда је он први за кога су Срби били само они који исповедају православну веру. Није дозвољавао да Србима остане национално име – када прихвате католичку веру.
Надбискуп Змајевић је живео у 17. и 18. столећу. На несрећу, рођен је у српској православној породици. Његов предак је из села Врбе код Његуша, у Црној Гори. Прешao je у Марлатово поред Котора – 1513. године. Из Марлатова су се Змајевићи преселили у Котор, где је 1543. живео Никола Змајевић. Његов син Крсто Змајевић је прешао у Пераст и ту ће бити унапређен у чин капетана млетачке морнарице. На католички Божић 1670. године, родиће му се син Вићентије (Винко). Породица је била угледна, па ће Крстин брат, Андрија, помоћи да се Вићентије школује у Колеџу Конгрегације за пропаганду вере у Риму. Завршио је теологију и филозофију, па је 1696. рукоположен за свештеника. Папа Климент 11. га је именовао 1701. године за надбискупа барског и апостолског визитатора Римокатоличке цркве у Србији, Албанији, Македонији и Бугарској. (Према овој католичкој титули, Црна Гора и Далмација су области Србије – што је прикривано у Аустрији, Аустроугарској и Југославији). Мада је надбискуп Змајевић истицао, да му је породица била у родбинској вези с предтурским српским владарима Црне Горе, Црнојевићима, то га није уздржало од испољавања мржње према српском роду.
И задарски надбискуп Вићентије (Винко) Змајевић је, почетком 18. столећа, био, попут Павла Ритера Витезовића, једна од важних полуга Ватикана и Запада (у првом реду, Млетачке Републике) у хрватизацији српског народа и хрватизацији српских етничких и историјских земаља. Истакао се разрођавањем Срба католика од православних Срба. Тога ће се прихватити и његови савременици, а наставиће потоњи прелати Римокатоличке цркве и државници Млетачке Републике и Аустрије. Помагаће им Французи и Енглези. Тај ђаволски посао је трајао двестотине година и успешно је окончан у двадесетом столећу – када ће се Срби католици и Срби муслимани навести да биолошки истребљују и прогоне своје саплеменике православне вере и да изјављују – да им преци нису били Срби. Врхунац овог антисрпског и антиправославног зла је у Другом светском рату. Ослањајући се на немачку расистичку идеологију и на америчку доктрину о праву на неограничену приватну својину (убијање Индијанаца, ради узимања индијанске земље, шума, река, језера, морске обале и рудника), уморили су више од милион Срба православних – у Републици Српској Крајини, у Хрватској, Босни и Херцеговини и деловима Србије и Црне Горе, a убицама је (католицима и муслиманима) обећана сва имовина православних Срба (куће, станови, земља, новац, накит, шуме, стока, ливаде, потоци, извори…).