Јефимија
Милан Ракић
Милан Ракић
Јефимија, ћерка господара Драме,
И жене деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.
Покрај ње се крве народи и гуше,
Пропадају царства, свет васколик цвили,
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страшне боле отмене јој душе.
Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некад грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,
И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!
И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном који обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку.
Дакле избисмо на само место Косовске битке.
С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест.
С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе…
Постројише нас.
У пратњи штаба појави се командант.
– Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место?
У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.
– Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и
истог сата, погинула су оба цара!… То је Газиместан, на ком је Обилић…
Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био
сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр с исуканом сабљом.
Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју.
Диже сабљу и поче громко:
– На Газиместану, од Милана Ракића!
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са
турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава… Исказа ме
целог – планина!… Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави
Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех,
кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:
– Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево
га позади, с бомбама… у одреду војводе Вука!
И одмах одјекну командантов глас:
– Добровољац Ракић, напред!
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста.
Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут
тада.”