Једанаест година од одласка нобеловца Габријела Гарсије Маркеса: Танка је линија која раздваја гријех писца и читаоца

Није лако написати добар роман, створити сопствени свијет, оставити за собом јунаке чије се судбине на посебан начин прате, памте и препричавају. Готово да је неописива пишчева „стваралачка грозница“. Тешко се заборављају прецртане и све преправљене реченице, измијењени читави пасуси, одстрањена поглавља. Не заборавља се ни стрпљиво чекање плодних тренутака. Када стваралачки тренуци стигну, ријечи се нижу као бисери на огрлици. Идеје се роје, решења стижу ниоткуда.

Пишчево надахнуће крупња до распрснућа, очи „грабе“ ка неисписаној бјелини, највеће тајне приповиједања самооткривају се, писац и његови јунаци посматрају мање-више исти свијет. Онда, чаролија као да нестане! Дође час опраштања. Неријетко, писци постају убице! Нимало се не разликују од античког пророка који жртвује јагње да би „читао“ његову утробу.

Габријел Гарсија Маркес, аутор култног романа „Сто година самоће“, писац „који је обликовао не само нашу стварност, него и наш сан“, и сам је убица. Јер, у роману којим је завршио потрагу за књижевном вечношћу, и после кога су кованице „магијски реализам“ и „фантастична књижевност“ утемељене у тумачењу прозних рукописа, у роману у коме су ликови много више од обичних карактера – „симбол су религија, народа, самих континената“ – Маркес је „дигао руку“ на Пуковника! И то баш у тренутку када је Пуковник успио да нам исприча „своју верзију бајке“.

Наравно, још увек смо фасцинирани Маркесовом „Самоћом“, причом о успону и паду Маконда и његове најугледније породице, па нека је прошло и неколико деценија. И, не памтимо само Макондо, већ и најубедљивије биографије протагониста романа, читаву чаробну атмосферу која „слика“ рукопис, интригира пажњу и, дан-данас, духовно најрадозналије читалачке публике. Маркесова „Самоћа“ јесте фреска људске части, страха, кривице, лудила, љубави, али и „жива прича“ која нам говори и о самом писцу, можда баш понајвише у тренутку опраштања од Пуковника.

Још ако придодамо и истину да Габријел Гарсија Маркес ни у једном другом свом роману није толико вешто изједначио књижевност и живот, онда на његов растанак са Пуковником гледамо још подозривије! Маркес, духовни геније, те тренутке описује овим ријечима: „Ви управљате ликовима, али и они управљају вама. Неки одбијају да умру. Неке је тешко убити. Пуковник у ‘Самоћи’ представља све оно што мрзим, али долази из моје утробе и много мене има у њему – много тога што бих хтео да искореним у себи. Заиста сам патио кад сам морао да га убијем. Боли то, чак и кад се убија најгори дио свог бића. Технички, морао сам га се ријешити. Једнога дана превагне мој осећај за стил. Волим величанствене завршетке поглавља, па сам одредио где и како да га убијем.“

Ту се дирљива прича о Пуковнику, добром човјеку коме се дешавају чудне ствари и који се тешко суочава са свијетом гдје хаос и окрутност тек тако лако руше све дотад признате вриједности, завршава, а да је часна „старина“ немоћна! И после толико година, као да чујемо Пуковника: „Не судите писцу! Иако ме је убио, захвалан сам му. Живим у ‘Самоћи’, у атмосфери Маконда. Довољно за два, а не један живот.“

Када је тако, немамо куд: опраштамо писцу и ми читаоци, па нека је у питању, како би рекли правници, убиство с предумишљајем! И то све у име величанственог завршетка поглавља „Самоће“. Уосталом, танка је линија која раздваја грех писца и читаоца, зар не? И не бринимо превише: о Пуковнику ће увијек имати ко да пише!

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: