Јечам на вјетру: или могу ли завјетни народи преживјети без завјета?
1 min read
о. Дарко Р. Ђого
пише: Отац Дарко Ђого за РТ
Завјет је и мелодија. То се врло лако осјећа: послушајте неку хеленску пјесму о изгубљеној Малој Азији и Цариграду, ирске меланхолично одлучне пјесме о побуни против енглеског јарма, јерменску музику, српско ишчекивање слободе од гусала до „Тамо далеко“…
Завјет је животно сазнање, оно најважније: да је борба са животом скопчана, да је жртва неминовна, али не и узалудна, да се славно мрије, кад се мријети мора, јер васкрсења не бива без смрти, али и смрти нема ако васкрсавамо…У том смислу сваки човјек је позван да постане дио Завјета, оног Новог Завјета, између Бога и човјека. Па ипак, и историчари, социолози (овдје), књижевни теоретичари (и овдје) и теолози (овдје и овдје) разликују народе које у средишту свог самоодређења (идентитета) имају одређени Завјет.
Као прототип оваквог народа, углавном се узима јеврејски народ, али изван сваке сумње завјетни народи су били и бројни хришћански народи. Хеленски народ се, након 1453, па све до седамдесетих година ХХ вијека, сматрао завјетним народом, посвећеном обнови Ромејског царства и повратку Мале Азије и Полиса (η Πόλις, Град, Цар-и-град). Јерменски народ данас је на прекретници, након болног губитка Арцаха. И ирски народ је вијековима живио жељан ослобођења од енглеске чизме, а иако данас (хвала Богу!) не чујемо вијести о бомбашким нападима у Белфасту, „овдје још ништа није готово“, како ми рече познаник из Алстера.
На послијетку, након читавог ХХ вијека у коме нисмо сачували плодове вишевјековне борбе за остварење косовског Завјета, и ми смо принуђени да код учитељице живота поново полажемо исти испит – данас, пак, у доба постмодерног расапа смисла и биолошке умртвљености комплетне хришћанске цивилизације.
Када на ленти вијести погледамо узнемиравајућа обавјештења о томе да је Никола Пашињан упутио у одлучну офанзиву против Јерменске апостолске (дохалкидонске) цркве (и овдје), али и да се у Србији планира увоз 100.000 радника из Гане (који треба да надокнаде наш народ који одлази из отаџбине), као и када чујемо поновне понуде за „компромисом“ са Приштином (након што су готово све српске институције на АП Косово и Метохија већ бесмислено предате под контролу Приштини) – морамо се запитати: шта повезује све те вијести?
Да ли само ужурбаност једне новоформиране лажне елите да се реконсолидује у својим друштвеним позицијама, како би задобили милост колективног Запада? Или је у питању нешто још дубље, нешто што се одавно дешава, али очигледно се што прије треба окончати – коначна деконструкција Срба (и Јермена) као завјетних народа и њихово поновно уобличење као незавјетне и бесловесне биомасе? Уосталом, која би то била цијена која би се платила? Могу ли, на почетку и на послијетку, завјетни народи преживјети крај завјета? Пођимо трагом вијести из Јерменије и Србије, уз осврт и на друге завјетне народе и њихову судбину.
Завјет и језик. Зашто се, на примјер, Никола Пашињан ухватио „демократизације“ Јерменске цркве и као главни аргумент истакао „неразумљивост“ њеног административног и литургијског језика, старојерменског („грабар“), језика који је у употреби више од 1500 година? Да ли је јерменском предсједнику заиста стало до „разумљивости“ устава или је по сриједи преписивање јерменског културног кода.
Да бисмо то разумјели, морамо се мало вратити уназад, у један сржни проблем завјетних народа. Они, наиме, имају једну унутрашњу антиномију – уједно су егалитарне и врло слојевити заједнице. Егалитарне су, јер када стојиш пред Богом и Завјетом, не можеш се позивати на посебан друштвени статус; ако и јеси богатији, ниси лишен мјеста у вишем поретку ствари које Завјет подразумијева. Но паралелно, завјетни народи су и комплексне, седиментне заједнице, будући да су углавном сабрали много историје и окупили много мањих друштвених група.
Србин који познаје своју историју и косовски Завјет требало би да зна понешто о преднемањићкој прошлости, Немањићима и Котроманићима, Зети, Рашкој, Босни, а још нисмо ни дошло до 1389. Само у ХХ вијеку, у најзначајније Србе спадају Иво Андрић, Никола Тесла, Милош Црњански, Борислав Пекић, Меша Селимовић, Владика Николај Велимировић и о. Јустин Поповић, патријарх Павле, војводе Мишић и Степановић, краљ Петар I Карађорђевић… свако од њих другачијег завичајног и социјалног поријекла.
Српски народ су вијековима сачињавали сељаци и ратници на огромном простору од Вардара до Карловца, али и трговци у оријенталним касабама и угарским варошима, свештенство по црквама и манастирима, па и католичко грађанство по Јадрану и нешто беговата који није заборавио или је обновио сјећање на припадност свом народу. У таквој ситуацији, у којој један народ сачињавају вишеслојни историјски слојеви и различите друштвене групе и лингвистичке заједнице, није лако наћи само један обједињујући фактор. Зато су завјетне заједнице које нису усвојиле туђе језике (попут Јевреја или Ираца) до касно сачувале различите језичке варијације за различите културне регистре – црквени обред и језик свечаности обично би био неки облик стандардизованог класичног језика старине (старогрчки, црквенословенски, грабар, библијски јеврејски), администрација, виши културни регистри би тражили неку језичку синтезу између класичног и савременог језика (катареуса), док би народна књижевност, свакидашња комуникација, па и савремена књижевност обично користиле демотски језички регистар.
Но тенденције XIX и XX вијека код завјетних народа добро показују разлике у одлучности и поимању значаја језика за остварење Завјета. Већина хришћанских народа углавном су се поводили за моделом националне државе XIX вијека и постепено су одбацивали своју језичку и културну прошлост. Вукова реформа свјесно је жртвовала нашу могућност да дубље познајемо предвуковску прошлост зарад остваривања књижевно-језичке заједнице са оним дијеловима српског народа који су заборавили и напустили своје завјетно косовско опредјељење бирајући друге религијске, политичке и цивилизацијске припадности и лојалности. Показало се да ми можемо заборавити предвуковску прошлост, али то неће привући Србе све и свуда у политчку заједницу са нама већ створити неколико српских језика под другим политичким именима.
Но трајна веза са прошлошћу је прекинута у сваком регистру осим у оном демотском. Отуда данас, у доба постмодерне владавине произвољности, више Срба вјерује у савршено подударање Вукове ћирилице и винчанског писма него што нас је вољно да учи неколико предвуковских писмена којима бисмо били у стању да читамо Св. Саву или Стефана Лазаревића у изворнику. Није демотски језички и књижевни регистар лишен завјетног сјећања – управо супротно, и код Хелена и Јермена, као и код нас, оргоман дио народне књижевности управо представља срж завјетног памћења. Проблем настаје када се сви остали језички и културни регистри систематски униште како би се оставило само тренутно стање језика и успоставила трајна амнезија на књижевност и културу прије онога данас. Нећете срести ниједног Хелена који није поносан на Хомера или Аристотела, али од како је демотски хеленски проглашен јединим потребним грчким језиком, огромна већина данашњих Атињана савршено је неспособна да разумије Демостена. Млади чак и немају никакву потребу да разумију Хомера.
На крају добијамо стање парадоксалног поноса – народи (с правом) вјерују у своју богату историју која им је притом савршено недоступна. Та парадоксалност се онда транспонује и на поље политичког: као што вјерујемо да смо народ стар хиљадама година, али ријетко ко би био у стању да прочита било шта написано прије 1847, тако бисмо и да будемо небеско-завјетни народ, али не и да снажно одбацимо политику „мирења са реалношћу“ на Косову и Метохији. Пашињан је свјестан тога: докле год старојерменски тип Јермена буде присутан, књижиће му се пораз у Арцаху. Зато је за њега најбоље да јерменска нација на неки начин почне из почетка: народни језик, реформисана црква, његова владавина. Јермене треба да замијене Новојермени, људи срећни што уопште живе у Јерменији под Пашињаном.
Успут, да упорност завјетних нација може да буде остварена говоре нам примјери Израела и, дјелимично, Ирске. Иако је огромна већина Јевреја 1948. година говорила јидиш, руски, пољски па и мађарски, нова јеврејска држава је изабрала поједностављени библијски јеврејски (иврит) за једини државни језик и дословно успјела у оживљавању хиљадама година „мртвог“ литургијског језика, иако је учење семитског језика за говорнике индоевропских и угро-финских језика прилично напорно. Израелу се може оспорити много шта, али не може упорност. Мање успјешна, али не без резултата, била је и остала политика повратка ирског језика у свакодневицу Ирске и Сјеверне Ирске.
Иако мање упорни од Јевреја, Ирци ипак уче свој језик у школи, а с временом се појављује читава урбана култура говорења на ирском језику, са популарним сјеверно-ирским бендом Kneecap који је постао свјетски феномен репујући на ирском језику о борби против тамошње полиције, са јасним политичким ставовима о уједињењу Алстера са Републиком Ирском.
Очигледно је да упорни и организовани завјетни народи огромну пажњу поклањају и својој језичкој садашњости коју ослањају на прошлост, док завјетни народи поводљиви за унификацијом сопственог идентитета на само један (демотски) језички регистар с временом заборављају свој завјет и живе у заједницама без посебног историјског задатка и смисла.
Након „Велике катастрофе“ из 1923. хеленска „велика идеја“ никада више није доживјела већу друштвену релевантност, између осталог и због тога што се неохеленска култура кроз ХХ вијек постојано кретала токовима који су је уклапали у геополитичке пројекте колективног Запада – сведена на НАТО војну колонију и ЕУ економску колонију, Хелада је постала туристичка дестинација у којој је култура забаве и заборава важнија од завјетног памћења. Србија и српски народ на истој су прекретници.
„Косовска проблематика“ постоји, али је и даље на маргинама политичких и друштвених дешавања, присутна, али не и одлучујућа, у друштву које је некако још увијек везано за свој завјетни карактер али и опхрвано постмодерним импулсом лагодности и декаденције. У једном народу одлучном да брани и свој карактер и своју државу, било би незамисливо оно што од 5.10.2000. ради готово свака власт у Србији – продаје сопствену државу и завјетне жртве свог народа на Косову и Метохији зарад неодређених обећања о „европским интеграцијама“.
Но тај „компромис“ по питању Косова и Метохије (па и осталих отворених питања српског народа изван Републике Србије) постао је својеврстан трајни консензус свих странака у полуколонизованој Србији, а нарочито оних на власти – док су на власти (прије и након доласка на власт опортуно је критиковати издајничку политику оних других а онда је, када дођеш на власт, и сами спроводе).
Замјена Завјета евроинтеграцијском економској есхатологијом трајна је операција „кувања жабе“ у којој учествује безмало цјелокупна политичка и економска „елита“ савремене Србије (као и добар дио оне „академске“ – сјетимо се само изјава академика Костића). Но то смо ми – народ на једној још дубљој прекретници од оне која је видљива на најочигледнијој површини политичких и друштвених процеса.
Можда зато и не чуди вијест да се као лијек за немале проблеме српског друштва нуди увоз 100.000 радника како би се „изједначио емиграција и имиграција“. Дакле: власти Србије и званично више становништво Србије као просту биомасу. Не пада им на памет да изврше притисак ни на стране ни домаће „инвеститоре“ да дио профита подијеле са компетентним домаћим радницима. Не пада им на памет да покушају да културну окупацију Србије окончају или бар ублаже другачијом културном парадигмом од оне увезене из цивилизације пред биолошким нестанком.
Ноторна је чињеница да нема нити може бити „расно чистих“ народа – иза сваке фантазмагорије о „чистоћи расе“ крије се деструктиван комплекс. Са извјесним симпатијама свако од нас гледа корејске или кенијске снајке које су дошле и научиле српски језик и прихватиле наше обичаје. Није, дакле, ријеч о ономе што живот спонтано носи. Но најава доласка 100.000 страних радника у Србију свједочи намјеру о потпуном генетском брисању српског народа. Јер подједнако је тачно да народи, када се већ уобличе у дугом процесу етногенезе, нису разведени од свог биолошког и генетског кода.
Најава просте „замјене“ Срба било ким значи само једно: Србија треба да постане име без садржине, својеврсна земља-фабрика без идентитета, проста биомаса скупљена да заборавља и ради. Парадокс историје је јасан: док смо били неусмњиво завјетни народ, ми смо демографски расли и поред стране окупације, непрекидних присилних конверзија, ратовања за туђи рачун. Како чили наша завјетна оданост, чили и наша виталност…
Но поставља се најважније од свих питања – да ли један завјетни народ уопште може опстати без свог Завјета као народ? Свакако, Завјет је својеврсна жртва, а жртву ни у ранијим вијековима нису сви могли да носе. Но постмодерна вјера у бесмисленосг жртве и непостојање смисла живота додатно подупире токове у којима некада завјетни народи реконституишу се као заједнице без посебног осјећаја историјског задатка који надилази људски вијек. У таквим околностима завјетне заједнице – прије свега оне хришћанске – могу двојако да нестану.
Најприје, могу да сасвим изгубе свој карактер а паралелно са тиме да се угасе и као биолошки и економско-политички витални народи. Њихова једина могућност опстанка везана је, дакле, за неку друштвену мобилизацију око онога трајнијег од тренутка. Завјетни народи који очекују повољан геополитички тренутак за остварње свога циља трају чекајући. Они можда не управљају историјом, али знају да у историји кад-тад мора доћи њихов час. Народи без завјета жртве су геополитичког момента и своје баналне ефемерности. Народи који забораве на жртву сами су жртве историје јер у њој никада нису видјели више од садашњости без смисла. Ми смо вијековима били завјетни народ. Данас смо на прекретници на којој се морамо запитати да ли смо то још увијек.
У једној од најдирљвијих и најзавјетнијих пјесама од многих таквих ирских мелодија, крије се тајновита али моћна порука. Наиме, када је ирски пјесник Роберт Двајер Џојс (1836-1883) написао пјесму „Вјетар који њише јечам“ (The Wind That Shakes The Barley), и сам наслов носио је моћну симболичку поруку. Током ирске побуне 1798. године, већина војника је добијала нешто јечма, које би обично држали у џеповима, као сљедовање хране.
Како су британски освајачи угушили устанак и побијене Ирце сахрањивали у плитке масове гробнице, необиљежене гробове би ускоро ипак обиљежио јечам који је из њих растао. Вјетар који њише јечам о коме пјева Џојс јесте незаустављива сила завјета која васкрсава и из гроба. Јечам је, попут божура, и наш симбол – симбол косовског Завјета.
