• Колумне

Јаско-фијаско у епизоди – „Ако не можеш да их побиједиш, сакриј се иза навијача“

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Не можемо се отети утиску да су Цедевита, Армани из Милана, и на концу - Будућност, под његовом диригентском палицом изгледали као разуларена, бескрвна банда, и играли далеко испод својих реалних могућности. 

Јасмин Репеша; фото: bhbasket.ba

Пише: Дарко Папић

Синоћ, у Пиониру, Црвена звезда је по пети пут ове сезоне, двоцифреном разликом, савладала подгоричку Будућност.

Податак за поштовање, нарочито што је сваком иоле упућеном у кошарку и дешавања у АБА лиги кристално јасно да Будућност има убједљиво најскупљи и најквалитетнији ростер. Плаво-бијелу опрему задужили су сјајни индивидуалци, који су се калили у дресовима НБА лигаша и шпанске Барселоне. Ту је и један од најбољих играча руске лиге, затим сјајни Гордић, те одлична база домаћих кошаркаша, предвођених Суадом Шеховићем. Такође, ваља нагласити да је Будућност најјача и – „ван терена“.

Прошле године, екипа квалитативно доста слабија од овосезонске, предвођена тренером Џикићем, у финалу плеј-офа побиједила је фаворизовану и квалитетнију Црвену звезду. Али, за разлику од хрватског стручњака Јасмина Репеше који је Будућност преузео након што је управо Џикићу прерано уручен отказ, популарни Џиле је прошле сезоне успио да створи тимску хемију, истакне квалитете својих изабраника, на најбољи могући начин искористи све мане противника, повеже се са публиком. А у томе је, ваљда, и суштина тренерског позива.

У Џикићевим рукама и просјечни странци постајали су изванредно оруђе у спровођењу зацртаних циљева и његове тренерске филозофије. Нарочито је импресиван начин на који је користио Канађанина Кајла Лендрија. Ивановић и „странац“ Гордић уз њега су израсли у истинске лидере и сјајне кошаркаше. Сјетимо се какве су само улоге у финалу одиграли млади Поповић и пожртвовани Баровић.

И поред лоших овосезонских резултата Будућности, утисак је да је Џикић заслужио више „кредита“ код управе. Доласком Репеше ствари су се промијениле – наравно, на горе. Расходи Будућности су расли, спорадично су стизале и побједе у Евролиги, које су само успјеле да заварају и челнике и навијаче плаво-бијелих и замаскирају чињеницу да Будућност, и поред заиста сјајних индивидуалаца – нема тим. То је, без икакве сумње, првенствено Репешина „заслуга“.

Колико Будућност није тим – најбоље се види у финалу. Звезда је у ове дуеле ушла без најбољег кошаркаша Регленда, а у наставку ће играти и без грчког кошаркашког колоса – Стратоса Перпероглуа. И опет, све шансе су, реално, на Звездиној страни.

Још увијек ништа није ријешено. За титулу су потребне три побједе. Ипак, и ако се деси чудо па Будућност „окрене“ серију, то сигурно неће бити заслуга човјека који, умјесто да се бави анализом свог рада и учинка његових изабраника на терену, анализира – публику, која, гле чуда, скандира неподопштине са трибина!!! Као да је драги Репеша заборавио гдје живимо, и како се публика на екс-ју просторима понаша и на мање посјећеним и значајним утакмицама. И, не би требало упирати прстом само у Београд и Подгорицу. Довољно је да се скокне до Задра, и да се чује много тога „занимљивог“.

У ситуацији када управе ратују саопштењима, од једног тренера свакако очекујемо да у центар свог обраћања медијима стави дешавања на паркету. Зар  се треба превасходно бавити навијачким „подвизима“, у ситуацији када публика ни на који начин није угрозила безбиједност самих актера финала.

Најважније је да су играчи оба тима, као и увијек, показали аристократско држање. Надигравали су се, тукли, ишли „кост у кост“, а на крају – другарски стегли једни другима руку, и заказали нови мегдан за сриједу. Срећом, играчи Будућности се нијесу угледали на свог тренера Репешу, који је срамно покушао да ескивира сусрет са тренером Звезде, Миланом Томићем.

На концу, подсјетимо да је Репеша трофеје освајао претежно у ситуацији када је његова екипа неупоредиво јача од противника, тј, када је његова улога била сасвим небитна. Његова „селекторовања“ нијесу овјенчана успјесима. Када је ријеч о „позним радовима“ велештованог Јасмина, не можемо се отети утиску да су Цедевита, Армани из Милана, и на концу – Будућност, под његовом диригентском палицом изгледали као разуларена, бескрвна дружина, и играли далеко испод својих реалних могућности. Ваљда је и зато, с правом, заслужио надимак Јаско-фијаско.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: