Јасавић: Да ли су нашем друштву потребне измјене Закона о медијима?

Посланица Азра Јасавић је на  данашњем  Округлом столу на тему „Да ли су потребне измјене и допуне Закона о медијима” у организацији НВО Акција за људска права изложила своје мишљење.

„Да ли су нашем друштву потребне измјене Закона о медијима, које би заститиле приватност свих нас? Ово из разлога што смо као друштво последњу годину дана  доживјели медијску контаминацију, услед које су флагрантно кршена права и слобода истакнутих и вриједних појединаца нашег друштва, кроз дегутантни медијски линч црногорске жене. Невиђеном медијском харангом нападнуте су традиционалне вриједности нашег друштва,  које законом треба заштитити“, саопштила је Јасавић.

Казала је да Закон о медијима не садржи одредбе о заштити приватности у медијима и да због тога овај закон не прати друштвену стварност, што је разлог да се приступи његовој доради. „Жаститу приватности у  медијима препознају  Закони земаља из окружења, првенствено  Србије и Хрватске, што нам је послужило за израду предложених промјена“.

„Циљ предложених одредби је да обезбиједи право на заштиту приватности, односно заштиту информација из приватног живота од објављивања у медијима. Концепт приватног живота обухвата личне информације за које људи имају легитимно право да очекују да не буду објављене без њиховог пристанка, и то и без обзира на истинитост тих информација. Европски суд за људска права је утврдио да објављивање чињеница, које су и истините и описују стварне догађаје, може бити забрањено због обавезе поштовања права на приватност.  (Маркт Интерн Верлаг ГмбХ и Клаус Беерманн против Њемачке, 1989, ст. 35)“.

„Објављивање података из приватног живота може бити изношење тих података као сопственог знања или проношење, као туђег знања. Објављивање је неовлашћено ако лице чијег се приватног живота тиче објављени податак, није дало важећи пристанак за објављивање, а не постоји ни законско овлашћење за објављивање без пристанка“, истакла је Јасавић.

Основни видови повреде права на приватни живот су:

1. Неовлашћено објављивање података из приватног живота (на примјер, података о сексуалним навикама, љубавним везама, хигијени и уредности стана, породичним приликама);

2. Сликовних записа нечијег лика (фотографија, филмског, видео и другог снимка неког лица, укључујући и непосредно преношење лика или гласа путем радија или телвизије);

3. Тонског записа нечијег гласа (на пример, магнетофонског, касетофонског, дигиталног и другог снимка онога што је неко изговорио, укључујући и диртектно преношење) и

4. Нечијих личних писаних записа (дневника, писама, порука личне природе и др).

Предложене одредбе предвидјају да се  информације из приватног живота не могу објавити без пристанка особа на које се односе, односно којима су намјењене, осим изузетно, у случајевима

1.Када над појединачним правом на заштиту приватности преовладава оправдани јавни интерес за објављивањем информације;

2.Када се ради о информацији са јавног мјеста или

3.Када је особа претходно својевољно привлачила пажњу медија на свој приватни живот.

Предложеним чланом 23д прописује се изузетак од права на заштиту приватности, који није ограничен на затворени број случајева по принципу numerus clausus, као што је то случај у Закону о јавном информисању Републике Србије, већ је, по узору на Закон о медијима Републике Хрватске, остављено да се у сваком конкретном случају процијењује да ли над правом на заштиту приватности појединца треба да превлада оправдани интерес јавности да буде информисана.

Предложени су примјери легитимних изузетака од поштовања права на приватност, у случају државних службеника односно политичких функционера и упозорења на опасност, по узору на изузетке које је у својој пракси препознао Европски суд, односно који се помињу у Закону о јавном информисању Републике Србије.

„Европски суд за људска права је утврдио да је право на приватност неопходно довести у равнотежу са правом на слободу изражавања, посебно правом јавности да буде информисана, у складу са чл. 10 Европске Конвенције . Суштина члана 8 је да заштити приватност појединца од мијешања државних власти. Међутим, Европски суд је утврдио да ту држава, поред негативне обавезе да дјелује уздржано, има и позитивну обавезу да обезбиједи заштиту породичног и приватног живота и утврдио да ”границу између позитивне и негативне обавезе државе у овом случају није могуће прецизно дефинисати” (Вон Ханновер, ст. 57, Стјерна в. Финланд, 1994, ст. 38). Суштина је у оправданости јавног интереса који конкурише праву појединца на приватност у конкретном случају.“

Европски суд је утврдио и да је приватност политичара оправдано заштитити онда када је једина сврха објављивања информације из његовог приватног живота да задовољи радозналост јавности и обезбиједи исплативу робу за медије (одлука о прихватљивости у предмету Социéтé Присма Прессе в. Франце (представка бр. 66910/01 анд 71612/01, 2003). Приликом тумачења односа равнотеже између права на приватност и слободе изражавања, што је област још увијек недовољно дефинисана и у пракси Европског суда за људска права, потребно је имати у виду и документе Савјета Европе и то: Декларацију о медијима за масовну комуникацију и људским правима, у оквиру Резолуције Парламентарне скупштине Савјета Европе бр. 428, из 1970,Препоруку Комитета министара о приватности на интернету бр. Р (99) 5, и Резолуцију Парламентарне скупштине Савјета Европе Право на приватност, бр. 1165 из 1998. [1]Комитет министара Савјета Европе у Декларацији о слободи политичке расправе у медијима, 2004.године, утврдио је да иако приватни и породични живот политичара и државних службеника заслужује заштиту од објављивања у медијима у складу са правом на приватност из чл. 8 Конвенције, информације о њиховом приватном животу могу се објавити када су од непосредног јавног интереса у вези са начином на који обављају њихове дужности, иако и при томе треба узети у обзир потребу да се избјегне штета трећим лицима. У случају у којем политичари и државни службеници привлаче пажњу ка свом приватном животу, медији имају право да то и критикују.

„Предлогом члана 23е дефинише се шта се тужбом може захтијевати у случају повреде права на приватни живот. Иако се право на накнаду штете и објављивање пресуде ”због повреде права личности” може остварити на основу Закона о облигационим односима, корисно је на једном мјесту у оквиру Закона о медијима прецизира тужбене захтијеве који се могу поставити тужбом у случају повреде права на приватни живот“, закључено је на Округлом столу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: