ИН4С

ИН4С портал

Између 12. и 13. јула: Црна Гора у рату са собом

Пише: Јово Пејовић

Неко је давно примијетио да су грађански ратови готови тек кад нестану подјеле на побједнике и поражене. У Црној Гори и након 80 година од завршетка Другог свјетског рата нијесу престале подјеле на партизане и четнике. Враћање на ове, али и друге подјеле потичу од ретроградних и шовинистички настројених политичара и интелектуалаца, који своју неспособност да учине нешто корисно за народ и државу сакривају враћањем на теме које су давно требале бити закључене. Тако се ових дана политичари и квази интелектуалци међусобно оптужују око значаја 13. јула.

Лично ми је познато да у свим политичким партијама, било да се ради о грађанским или националним, има чланова и симпатизера који потичу из партизанских и из четничких породица и да се никада унутар партија нијесу сукобљавали по овом питању. Напротив, били су заједно и одавали почасти палим борцима за слободу, као што су били заједно у одбрани светиња. И ако су у одређеним тренуцима постојале велике разлике између политичких партија по идентитеским питањима, то у много случајева није била сметња да се потпишу коалициони споразуми ради заједничког вршења власти. Борба за фотеље је увијек у Црној Гори била најважнија у функционисању политичких партија и она је најчешће рушила све препреке за које смо мислили да су непремостиве. Није непознато како су се после другог свјетског рата дијелиле борачке пензије и куповала лојалност. Имајући на уму менталитет нашег грађанина након раскола у јединственом ДПСу, Ђукановић је посегао за подјелама и формирао своју борачку организацију, Дукљанску академију наука и у станици полиције основао црногорску цркву, чиме се међу народ додатно уносила зла крв међу браћом и насилно настојао мијењати идентитет Црне Горе.

Имао сам част и привилегију да се у једном периоду свог живота дружим и учим од највећих историчара у Црној Гори и ослободим се бројних заблуда са којима сам живио, што ми је много помогло да на многе догађаје и личности из даље и ближе прошлости гледам реалније, али и да боље разумијем злобу и незнање неких јавних личности које с времена на вријеме по задатку пласирају неистине не би ли на тај начин уносили злу крв међу грађане. Црна Гора је дуго у рату сама са собом из којег никако да извуче поуке. Потреба политичара да се баве проблемима држава у окружењу, тако што једне подривају, а истовремено служе интересима других је најљигавији дио црногорске историје. Зато свако мало добијамо шамаре са свих страна од оних који нас тјерају да не будемо своји. 13. јул 1941. године је један од најзначајних датума у историји Црне Горе.

У том дану народи Црне Горе су били као никад уједињени у одбрани слободе и достојанства своје државе. Оно што се дешавало дан раније и све што се данас дешава је рушење темеља 13. јула. Чини се како вријеме пролази да се све више враћамо 12. јулу и да смо данас више него икад у савезу са онима који су тада окупирали Црну Гору и који под плаштом демократије завршавају оно што нијесу успјели 13. јула. Данас је Црна Гора никада удаљенија од својих савезника из анти фашистичке коалиције 1941. године, а никад ближа са државама родоначелницима фашизма у којима се и данас у срцу Европске Уније велича фашистичка идеологија. Није спорно да се државна признања па и Тринајестојулска награда деценијама дијеле на основу политичке подобности и од тога ко има превласт у жиријима и комисијама зависи ко ће добити награду или признање. Није се ни ове године десило што се није дешавало и ранијих година, нити су овогодишњи добитници слабији од оних предходних.

Оно што је трагедија државе и друштва је то што у протеклим годинама државна признања нијесу добиле неке личности чији су научни радови, знање и звање превазишли границе Црне Горе, а били су међу предложеним. Но, има пуно оних које нико неће предложити јер их не препознаје као своје. Тако је и са ЦАНУ и другим институцијама, у које се нажалост улази искључиво на основу политичке подобности. Зато одавно награде и признања у Црној Гори немају тежину коју би морале имати, али не само признања него и много тога у што смо се заклињали.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Слични текстови

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *





Изаберите једну или више листи:

Ову пријаву је могуће отказати било кад!

<