Изложба радова Моме Капора
Дан општине Врачар обележен је изложбом слика и цртежа Моме Капора „Хало Београд“. Изложба, отворена у понедељак вече у галерији Општине, има две целине – уља и цртеже на којима су портрети знаменитих личности.
Отварајући изложбу, сликар Милош Шобајић се присетио да му је Капор почетком осамдесетих отворио изложбу у Херцег Новом, а да он није био присутан.
„Данас, ево, ја отварам Момину изложбу, сада у његовом одсуству, знајући сигурно да је он овде са нама. То је извесно, пошто сваки сликар вечно стоји на мртвој стражи поред своје слике, док је ми гледамо“, рекао је Шобајић.
„Момини радови изазивају осмех на лицу посматрача, сличан оном вечном Капоровом осмеху. Његови цртежи то потврђују јер са њих зрачи ведрина, лепршави дух, али и једна доза сете, боље рећи носталгије, која је толико бучна и болна у целокупном Капоровом делу, књижевном па и ликовном. Момо је цртао оно чему је писао, а писао је оно што је цртао.“
Шобајић је истакао да му је Капор увек радо причао о томе шта црта, а баш никада о чему пише:
„Можда је то особина свих добри, писаца да не желе да причају о томе шта пишу. Кад питам Матију Бећковића шта сад пише, одговара ми: „Баш ништа, а ето кад сви пишу и ја понекад да нешто напишем.“ Кад питам Петра Хандкеа шта пише, одговара ми: „Шта те се тиче!“ А ми сликари одмах све признамо и без икакве принуде. Тако мени сликар Момо каже: „Шобаја, дођи брзо да видиш, цртам нешто фантастично.“ Ја га питам шта пише, а он ми одговара: „Баш ништа“. Претпостављам да је Момо цртао дању, а ноћу писао. О цртању је причао на сав глас, а о писању ћутао. Момо цртач и Момо писац су један исти човек који говори о носталгији преко два различита медија.“
О жељи општине Врачар да сачува успомену на познатог српског уметника говорио је председник општине Бранимир Кузмановић. Капор је са девет година дошао из Сарајева, где је рођен, у Београд, на Неимар на Врачару. Последњих петнаест година свог живота провео је управо на овој београдској општини.
