Izborni Hladni rat u Crnoj Gori, ili kako bi “onaj” Milo srušio “ovog” Mila

Nije izvesno, kao prethodnih godina, da li će Milo otvoriti šampanjac. On je favorit, ali četvrt veka vlasti je istovremeno prednost i hendikep. U koalicionim igrama, zapravo, on igra sam protiv svih ostalih. I, ko će ga znati, ima li mangupe u svojim redovima?

Piše: Aleksandar Apostolovski

Ako su Rusi dobili Mileta, hoće li Amerikanci ostati i bez Mila? Vladajući četvrt veka, kao poslednji evropski gospodar iz doba komunizma, Milo Đukanović je menjao ideologije i stajling, izdao je prijatelje, kumove i Njegoša. I kada se činilo da je učinio sve što se mora učiniti da đetići dobiju svog maršala koji će doživotno vladati zemljom Brda i Primorja, došao je u onu situaciju sa kojom se suočavaju svi politički mađioničari kada se susretnu sa silama koje će, umesto njega, iz šešira izvući zeca ili crveni karton.

Ako je doskora verovao da između trona i nebesa ne treba da se leti “Montenegro erlajnsom”, već da je dovoljno napraviti dvokorak, sada je dvometraš svestan teorije ukletog relativiteta balkanske politike.

Milo savršeno dobro zna da tu teoriju nije smislio Ajnštajn, već velike sile koje upravljaju kretanjem satelita u crnoj rupi našeg univerzuma. Kada ujutru, pred glasanje, bude vezivao kravatu, možda prvi put tokom dvadesetpetogodišnje apsolutne vlasti, gospodar neće biti siguran da li zapravo oko vrata stavlja svileni gajtan.

Tada će se nasmejati, jer će samo on i mi znati da bi onaj Milo, srušio ovoga Mila! Šta se u međuvremenu dogodilo, da ovaj Milo toliko prezire onoga Mila?

Posle referenduma u Republici Srpskoj, još jedan talentovani dvometraš, ali različitog muzičkog senzibiliteta jer umesto Cece radije sluša Mileta Kitića i peva Mitra Mirića, doživeo je sličnu katarzu. Mile Dodik, postavljen za šefa Republike Srpske kao američki darling i dah svežeg vetra na Balkanu, kako mu je nežno tepala Madlen Olbrajt, postao je ruski štih. Ako je referendum u Republici Srpskoj bio prva velika ruska pobeda na Balkanu, posle pretvaranja Berlinskog zida u šut, izbori u Crnoj Gori su druga runda bitke između kauboja i baćuški.

Nekadašnji Slobin pitomac koji je zajedno sa Momirom i Svetom maturirao na Žutoj gredi, postavljen iz Beograda na mesto premijera kao najmlađi premijer u Evropi – imao je 29 godina – pobegao je sa Slobinog krila, napustio srpsko pleme, prestao da odlazi u Amfilohijevu mračnu šumu, priznao je Kosovo, učinivši da se Srbi, ostavši bez jednog oka u glavi, osećaju kao Kiklop kojem je njihov đetić Brut zabio nož u srce. Zaboravivši na ruski kapital zbog kojeg je Vračar postao crnogorski Kalinjingrad i vezavši svoju sudbinu za Ameriku i ulazak Crne Gore u NATO, Milo je zapravo vezao svoju kravatu za Šestu flotu.

Time je, kao svaki Crnogorac, umesto da otvara, kupio sva briselska poglavlja. U centrali EU su svesni da moreplovac Milo plovi na dobrom kursu, te se tolerišu snajperske i bombaške igre na primorju. Od lučkog Bara do drevnog Kotora, koji gotovo svakodnevno među sobom razmenjuju leševe kao suncobrane!

Briljantni tehnolog vladanja, šarmantan i beskrupulozan, uspostavio je tvrđavu i dvor, znajući da upravlja zemljom u kojoj lično poznaje gotovo svakog birača, te je, sprovodeći izborni inženjering, lako upravljao plemenima, familijama i sudbinama kroz četiri države i dve ideologije. Presvukavši više kostima od bilo koga u okruženju, savršen u svakoj od uloga, kao komunista pa antikomunista, kao antievropejac pa evrofanatik, kao slobista i antislobista, kao Amfilohijev pa Dedeićev pravoslavac, kao antinatovac pa natovac, mislim da samo Milo zna da bi mu bilo sigurnije u kazinu gde su krupijei Aca Lukas i Džej nego na nedeljnim izborima.

Rusi, posle preuzimanja Dodika iz američkog kluba ostavljenih duša, podržavaju veći deo opozicije u Crnoj Gori ne zbog straha da će Milov ekspedicioni korpus poremetiti ravnotežu snaga u svetu ili da će studenti iz Nikšića okupirati sve direktorske kancelarije u Moskvi. Dobro, možda gliseri iz Bara ugroze Crnomorsku flotu. Putinu bi Milov poraz značio nešto drugo. Bila bi to još jedna simbolička pobeda u postmodernističkom hladnom ratu koji se odvija van teritorija Amerike i Rusije. U zemlji genetskih rusofila čiji gospodar hrli u NATO i drži sve poluge vlasti, to će biti više nego zabavno, više nego neopisivo.

Ako se okrene ka Zapadu i pogleda Mileta, ako se okrene na drugu stranu i vidi Nikolu Gruevskog, sve same američke ljubavi koje su otišle da se umiju na ruski tok, i ako pogleda Erdogana koji je još sultan pošto su mu iz Moskve javili da u Marmarisu može da se izgori čak i ako se boravi u hotelskom apartmanu, nije tako teško pretpostaviti da igrač kalibra Mila Đukanovića shvata kako su i Dodik i Gruevski, o Erdoganu da i ne govorim, shvatili da ruska ruka na ramenu ne mora da znači rusku kragnu. U predvorju apokalipse, to znači ne samo opstanak na vlasti već i opstanak u prirodi.

Treba samo pogledati duhovite i produkciono skupe predizborne spotove Demokratskog fronta. Prvi put, opozicija ne izgleda kao skup đetića u prnjama. Prvi put, posle dugo vremena, srpska opcija ne izgleda kao bezvoljna, ofucana masa bez grama šansi da uruši stilizovane menadžere Milovog poretka. Zapravo je još od šatorskog protesta ispred Vlade Crne Gore nagovešteno događanje naroda, čiju metaforu Milo i te kako razume još otkad je kao skojevac tur-operator učestvovao u obilasku Slobinih pristalica tokom manifestacije zvane – antibirokratska revolucija.

Ključne opozicione koalicije, Demokratski front i “Ključ”, zaklinju se da će, u slučaju osvajanja većine, formirati vladu bez Mila i da će raspisati referendum o ulasku u NATO. Demokratski front ide i dalje. Nebojša Medojević, sa sloganom “Mi ili on”, najavljuje da će Crna Gora povući priznanje Kosova!

I u Demokratskom frontu i u “Ključu” koji predvodi Miodrag Lekić, šef Demosa, ima Srba i bivših milovaca, potom Crnogoraca koji su dovoljno Srbi, te bi takva ekipa mogla da zadovolji i one Crnogorce koji su, po rođenju, prvo naučili da izgovaraju “Milo”, pa tek onda “mama”.

U matematici koja neće biti samo zbir brojeva već i emocija i istorije, Amera i Rusa, Amfilohija i Miraša, presudni faktor može biti taj što Milo nije u svaku paru siguran kako će glasati oko 100.000 birača koji su se na poslednjem popisu izjasnili kao – genetski modifikovani Crnogorci. To su ljudi koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, ali koji su istovremeno popisivačima došapnuli da govore srpski i da je njihova crkva SPC. Ako se mole kod Amfilohija, verovatno je da se neće moliti i u NATO.

Zato nije izvesno, kao prethodnih godina, da li će Milo otvoriti šampanjac. On je favorit, ali četvrt veka vlasti je istovremeno prednost i hendikep. U koalicionim igrama, zapravo, on igra sam protiv svih ostalih. I, ko će ga znati, ima li mangupe u svojim redovima?

U nagađanjima se ide čak i dotle da bi se vlada mogla formirati i bez njega, iako bi u njoj bili milovci! Tada bi premijer postao Duško Marković, sadašnji potpredsednik Vlade i bivši šef tajne službe.

Koji bi tada firmirani kostim navukao na sebe Milo Đukanović? Pretpostavlja se da na predsedničkim izborima ne bi imao ravnopravnog kandidata. Priča se da bi jedino mogao da ga ugrozi Amfilohije. Kada su to natuknuli mitropolitu crnogorsko-primorskom, on se samo nasmejao i pogladio bradu. Pomisao na televizijsku debatu između Amfilohija i Mila, bila bi završna i nezaboravna scena spektakla crnogorskog izbornog hladnog rata.

Kada su Brđani onomad dremali ispred Vlade – predviđao sam tada – bilo je to daleko opasnije nego da su na nju bacali kamenje. No, kako će, jado, pasti vlast, ako ne ležeći? Konačno je opozicija shvatila de ne treba da juriša, već da sruši cara Mila Velikog u horizontali. To bi bio dokaz da revolucija nije uvezena, već da je autentična!

I, konačno, šta ako Milo zaista izgubi? Da li će najtalentovaniji balkanski političar koji bi teško mogao da uđe u bilo koju crkvu a da se sveće istoga trena same ne ugase, ikada moći da izađe na plažu u Bečićima? Da li će moći da legne na ležaljku, zabode suncobran i mirno posmatra more, znajući da će pocrveneti samo od sunca?

Taj trenutak pada s vlasti mora da se dogodi. Možda ne u nedelju, ali jedne nedelje, svakako da. Ako Milo potom ode na kupanje u Bečiće, biće to znak da Crna Gora 25 poslednjih godina nije bacila u more.