Изблиза о далеком: Подгорички покољ 1874.

Пише: Перивоје Поповић

У години на измаку имали смо бројна јубиларна сјећања на значајне историјске и духовне тренутке наше прошлости па, поштовани читоци, дозволите мојој скромности, да са аспекта књижевника и књижевног критичара-истраживача, али и потомка-сродника помињаних личности апсолутно добронамјерно прокоментаришем, боље да се каже, да савременим поимањем историјског собитија протолкујем један дио напора код освјетљавања и осијања тешке прошлости (а богме и садашњости и неизвјесне будућности) српског народа у цјелини, а посебно у Црној Гори и Херцеговини.

Херцег-земљу,
Земљу Српску,
Све и да је већа,
Неће без нас огријати срећа!

Црну Гору,
Ловћен Гору Чарну,
Љубим, молим,
Па и да је мања,
Нема нама
Без вас опстајања!

(Перивоје Поповић: Ријеч, Српска)

Дакле, мимо сваке куртоазије, и празних лијепих ријечи, у изузетно значајном и наглашено вриједном Зборнику-антлогији са темом „Херцеговачки устанак 1875-1878“, (СПКД Просвјета, Гацко, 2О16) објављен је и текст мени изузетно дргог и цијењеног научника (посредно је зналачки и одговорно рецензирао и један мој скромни рад; лично се не познајемо) Момчила Голијанина под насловом „Херцеговачки устанци у дјелу Риста Пророковића“. Ту се на стр. 346, уз позивање на Пророковићевог савременика проф. Данила Тунгуза Перовића тумачи и догађај познат као (цитирам) „Подгорички покољ (када је Перо Дрекаловић Ивановић убио Јусуф-агу Крњића Мучину због увреде коју је овај нанио Марку Миљанову, а Турци за освету побили 15 Подгоричана…)“.

Подгорички покољ је изузетно озбиљна тема по себи и ми овдје немамо намјеру да се њиме бавимо у том смислу, већ само да укажемо на непрецизности које овај став преузет од иначе (уз све поштовање његових сјени; био је у одређеном тренутку и коректан саговорник мог оца Радомира), површног и олаког тумача озбиљних догађаја, проф. Д. Тунгуза, што се неки пут и у његовом добу донекле и могло разумјети, али у нашем времену могуће су забуне и неспоразуми и код упућених и добронамјерних, али особито код „упућених“ и злонамјерних. Но и то је опет нека друга прича – овдје је битно сљедеће:

Млади (17-год.) заточник који је убио подгоричког забита Крњића 1874. год. је Перо Иванов Поповић у ширем родословном смислу Дрекаловић (у литератури се појављује метонимијски као „други Обилић“) и јесте блиски рођак Војводе Марка Миљанова Поповића – разумије се, презимена у дневној комуникцији тада функционишу нешто другачије него данас, али већ су била „у службеној употреби“. (Познато је, наравно, да у Кучима постоји засебан многобројни угледни род који носи презиме Ивановић, припадају кучким Дрекаловићима, али су, као што смо рекли посебно велико братство и у бројности и у историјском смислу… Стожери племена – Старокучи Мрњавчевићи не помињу се у датом контексту, те нам се не може дати приговор да смо их неоправдано заборавили.)

Јусуф-бег, Јусо Мучин Крњић (1811-1874), подгорички забит (командант, заповједник, начелник, у данашњем именовању) је био потурчени Арбанас, од братства Крњића из племена Груда. Некада пуки сиромашак, у добрим пословним (данас би то био добар бизнис) односима са Цетињем и Медуном, пошто се кроз трговину силно обогатио, ојачао и постао и политички несразмјерно моћан (и данас је тако, зар не) „на собет је позво вјеру праву, па безбројно благо обећава ко Маркову донесе му (некад „пријатељску“ српску – П. П.) главу“.

Дакле он није био само ага, већ бег. Ага је у 19. вијеку био појам ословљавања било којег виђенијег Турчина, поготову кад му се обраћа српска раја, док је бег високи војни чин: беј, господин, господар, заповједник, значајно самосталан у одлучивању на подручју којим је управљао.

Јусуфов отац звао се Муча. Бег је био мучан (налик Бећир-бегу Османагићу) подгоричкој, брдској и црногорској раји, али није никада носио презиме Мучина.

Послије низа политичких неспоразума и „дивљања“ Јусуф-бега, наравно подразумијевало је то и личне и национално инкорпориране увреде, војвода Марко Миљанов Поповић је сам ушао у турску Подгорицу и позвао Јуса на мегдан, двобој… Јусо у том трену, како је рекла Јусовица, „није био на двору“!? (Види већ цитирану поему „Марко Миљанов“, аутора професора, романописца, историка и пјесника Трифуна Ђукића).

Убрзо је подгорички забит расписао потјерницу и богату награду за главу Војводе Марка – жива или мртва. Ова тзв. персонална догађања само су непосредан повод – убиство Јуса Мучина је чисто политички чин са циљем да се Подгорица ослободи и отвори широка врата повратку слободе и правде и за наш народ; то ће каснија времена дјелимично да потврде, али до тога у потпуности и неминовној праведности још ни данас није дошло. (Актуелно би јуначки подвиг и смрт Пера Иванова Поповића били еуро-атлански окарактерисани као тероризам, иако „зло чинити ко се од зла брани, ту злочинства нема никаквога“ (Његош), иако Турци ни тада нијесу били у туристичкој посјети српским земљама – Народ!)

Код тезе Подгорички покољ проф. Тунгуз говори да су „Турци за освету побили 15 Подгоричана“!? Број је, непосредно, у десетинама већи. Био је то вишедневни покољ не само у Подгорици, већ и у Зети – нарочито, али и у околним Брдима. (Часно народно сјећање казује да Перова сестра, иако сарадница у тешком чину, није имала посљедица – поштован је интегритет незаштићене женске особе макар колико да је све било жестоко и како већ бива у таквим околностима.) Интервенисала је европска јавност(!) – посљедице су познате, историја је поново узела свој дио гријеха и (не)одговорности.

Свака сличност са неким данашњим режимима и „режијама“ је случајна. Истина неки умни људи кажу да случајности не постоје. Можда, онако је како дадоше Бог и људи, што би Књига рекла.

Подгорица, о Митровудне 2016. Љ. Г.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: