Одакле потиче сав овај исламски фундаментализам у модерном добу? Већина долази из Авганистана, Ирака, Либије и Сирије. Током различитих периода од седамдесестих година па до данас.
Ове четири државе су биле најсекуларније, најмодерније и најобразованије на читавом Блиском истоку. Шта се сада десило са овим државама?
САД су осамдесетих година организовале постепени преврат авганистанске власти што је резултовало стварањем Талибана који су и преузели власт.
САД су почетком 21. вијека свргнуле ирачку власт, уништавајући не само секуларност већ и цивилизованост државе, која је сада у потпуности пропала.
САД и НАТО су 2011. године збацили секуларну либијску власт Моамера Гадафија, остављајући иза себе безакоње и ослобађајући на стотине џихадиста и на тоне оружја широм Блиског истока.
У протеклих пар година, САД покушавају да збаце секуларну сиријску власт Башара ел Асада. Овај потез је заједно са окупацијом Ирака довео до стварања Исламске државе која врши она силна обезглављивања.
Међутим, то није важно, важна је будућност капитализма, империјализма, антикомунизма, нафте, Израела и џихадиста. Бог је велики!
Почевши од Хладног рата, америчке војне интервенције су се у протеклих 70 година постарале да не постоји ниједна социјалистичка, секуларна држава међу муслиманским државама.
Париз је 11. јануара био мјесто гдје се одржао Марш националног јединства у част убијених новинара агенције Шарли Ебдо. Марш јесте био дирљив, али је представљао класично западно лицемерје.
Ниједном нису поменути новинари на Блиском истоку које је убила америчка војска. У Ираку је убијено седам новинара, у Авганистану су 2001. године бомбардоване радијске агенције, а да не помињемо 78-дневно бомбардовање Југославије 1999. године, када је мета била Радио Телевизија Србије (РТС) при чему је страдало мноштво новинара.
Што се Шарли Ебдоа тиче, они су били неоконзервативна агенција. Подржавали су сваку интервенцију НАТО-а од Југославије па до данашњег дана. Сви су били против муслимана, против Хамаса (и осталих палестинских организација), против Руса, против Кубанаца, против Уга Чавеза, против Ирана, против Сирије, против Кијева итд.
Није лако искритиковати Шарли Ебдо на прави начин, пошто нису у питању били „лоши људи“. То је била група карикатуриста без специјалне агенде које није занимао никакав облик „коректности“ (ни политичке, ни религијске нити било које друге). Њихов једини циљ је био да продају своје новине.
Они нису једини који нису пазили шта причају… Сећате се Арсенија Јацењука? У питању је Украјинац којег су Американци усвојили и поставили почетком 2014. године на место премијера у Кијеву како би повео украјинске снаге против Русије у новом Хладном рату.
Јацењук је на немачкој телевизији 7. јануара 2015. године рекао: „Сви се сећамо совјетске инвазије Украјине и Њемачке. Не можемо дозволити да неко понови Други светски рат“.
Потребно је напоменути да украјинске снаге међу собом садрже неонацисте на високим положајима у власти, а још много више њих међу војницима који се боре против проруских снага на југоистоку државе. Јацењук је прошлог јуна ове проруске побуњенике назвао „нижим људима“, искористивши термин који нацистима није стран.
У сваком случају, марш који је одржан у Паризу ради осуђивања тероризма који су починили џихадисти могао је бити одржан и за жртве из Одесе у Украјини прошлог маја. Исти они горепоменути нацисти су са својим нацистичким обељежјима тада позивали на смрт Руса, комуниста и Јевреја, спаливши тржни центар у Одеси и побивши неколико десетина људи док је њих стотину завршило у болници. Многе жртве су претучене или упуцане када су покушале да побјегну од пламена и дима. Возила хитне помоћи нису могла да дођу до рањених.
Чикамо вас да пронађете иједан амерички мејнстрим ентитет који је пренио ове ужасе. Једина станица која је то учинила је РТ у Вашингтону, на чијем сајту се могу наћи свједочења, слике и снимци. Чак се и на Википедији може наћи извјештај о инциденту 2. маја 2014. године у Одеси.
Када би Американци знали шта се све дешава и кога све њихова влада подржава, не би могли а да се не запитају зашто је то тако. Зашто је капитализам толико добар а комунизам толико лош?
Многи мисле да је МекКарти уништио комунистичку партију. Међутим, то није тачно. Комунистичку партију је уништио говор Никите Хрушчова 1956. године, којим је он предочио све злочине Стаљинове диктатуре.
Комунизам је и данас прилично омражен на Западу, а многи ни данас нису схватили да је та мржња безразложна. Сјетите се рата у Вијетнаму 1964. и 1965. године. Американци су били толико срећни због успјеха своје војске. Никоме од њих није пало на памет да у неким селима те исте бомбе које они бацају уништавају нечије животе и домове.
Вијетнам није био једини. Куба је дуго година била мета уништења САД али се одважно опирала. Куба је 31. маја 1999. године поднијела тужбу против САД, тражећи одштету од 181 милијарде долара. Свеукупно је убијено 3.478 људи, а повријеђено је 2.099 (наравно, у ове бројке нису укључене све оне индиректне жртве економског притиска и блокада Вашингтона који су отежали снабдевање храном и лековима).
Сјетите се епидемије хеморагијске грознице коју су Американци вјештачки произвели на Куби 1981. године, а током које је заражено 340.000 људи, док је 116.000 њих хоспитализовано. Страдало је укупно 158 људи, међу којима и 101 дијете. Срећа у несрећи је да је Куба посједовала завидно здравство те је велики број људи преживео.
У жалбу спада и кампања ваздушних и поморских напада против Кубе који су почели у октобру 1959. године, када је амерички предсједник Двајт Ајзенхауер одобрио програм бомбардовања кубанске инфраструктуре.
Још једна ставка су оружане терористичке групе, под именом лос бандидос, које су терорисале острво пет година, од 1960. до 1965. године.
Сигурно сте чули из злогласну инвазију у априлу 1961. године под именом Залив свиња . Иако је читав инцидент трајао мање од 72 сата, убијено је 176 Кубанаца, док је више од 300 њих рањено, а око 50 њих је трајно онеспособљено.
Да не дужимо даље, траума коју су САД нанијеле кубанском народу не може се упоредити ни са чим у људској историји, а свакако је већа од оне коју су САД доживјеле 11. септембра.
Аутор: Вилијам Блум
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
