Из опанака до Јосифа Бродског

Пише: Слободан Милић

Ако писац успије да личностима и дјелу удахне сјећање вјечно ће живјети.
С.М.

Повод за овај текст јесте друго издање књиге Мене нема ко да воли. Дјетињство и стваралаштво, односно одбиће дјетињства на стваралаштво.

Мој живот тијесно је повезан са памћењем. Посебно је моје стваралаштво повезано са памћењем. Ја сам имао изванредно памћење. Запамтио бих пјесму послије два читања. Рекао бих, мајко пази ме, знам је. Она се чудила.

Данас се сјећам дјетињства као да је јуче било. Обновио сам га од марта мјесеца до данас, на Ораву, гдје сам се склонио од короне. Шетам зараслим сеоским уличицама, испред куће посматрам околице, куће рођака, видим покретна она давна лица, стара и млада којих нема пола вијека. Поздрављамо се, причамо, смијемо се. Гледам и посматрам сахране, стада, издиге. Радост септембра и данас ме озари, када сам полазио у школу. Прелиставање уџбеника и припрема били су славље. Не могу то све да опишем када би отац Радомир, донио уџбенике, посебно књиге за лектиру. И данас, сједим на тераси а септембар струји са свим својим богатством.

Издвојио бих једно сјећање: љети смо издизали на катун на Хуму. Дочекује пећина са великим грлом. Над њеним отвором уклесани пропланак са оштром травом. Е, ту смо ја и Љубиша Новаков почели да читамо прве књиге. Као из Аладинове боце лелујају Бијели очњак, Далеко је сунце, Езопове басне.

Ја памтим своје дјетињство. Људе, њихова лица, гримасе, карактеристичне покрете, узречице. Најбоље памтим приче. Памтим добро свађе, сеоске су тијесне и опаке. Свађе мајке са теткама, рођакама. Око чега би избили никад нисам успио да схватим.

Како се враћа дјетињство!? Сједим на тераси (на селу). Кроз отворене очи заструје давне слике. Околица оживи. Све се измијеша, чак и годишња доба. Колико ме све занесе, нестанем. Када хоћу дубље да зађем, затворим очи. Тада напада туга и тајанствени страх. Двојак: Од онога што видим и од онога што ће нестати.

Настанак и ишчезавање сјећања на стваралаштво ме тјерају. Е, то је она надреално, тајанствено, покретачка снага, недокучива инспирација која ставља налив-перо у руку.

Док ово пишем, јутро струји са Ловћена, у бусу сам. Спуштам се низ Брајиће. Видите, никада се не зна када ће инспирација букнути. Ето, неки се ђаво пробуди, а можда Бог, и натјерају те на записе из сјећања. Орвел каже да није сигуран да ли га на ствалалаштво тјерају ђаво или Бог.

Да завршим о дјетињству. Поготово, за зимских ноћи, на селу, код шпорета отац Радомир ми чита пјесме. Мајка Јасна Примјере чојства и јунаштва. Родом са Медуна, поносно је носила Марка. Отац се поносио са Ђуљом.

На крају неизбјежна ријеч-двије о поезији.

Ја сам од давна свједок умирања поезије. Она је вјековима служила да забавља читаоце и уздиже њихов дух.

Ова данашња модернистичка, читаоцу не говори ништа, не буди емоције. Пише се за пропале књижевнике, тим горе критичари пишу о некој „дубини“ и „значају“. Ко ју разумије, ко ужива у њој? Читалац? Мислим да и проза иде у том смјеру.

***

Обухватио сам ти…

Обухватио сам ти рамена и погледао
На оно што иза леђа прелијеће видом,
Видио да је сјен истурене столице падала
И да се сливала са освијетљеним зидом.
У лампе је пламен прејако сијао,
Све ствари су осјећале то
И зато је диван у углу блистао
Мрком кожом, скоро жутом.
Пусти сто, бљескао је паркет тамо,
Тамњела је пећ, у оквиру прашине суша
И стиснути пејзаж, у креденсу само
Чинило ми се покреће се душа.
И лептир је по соби кружио сада
Мој моћан поглед тргао је био
И ако је ђаво живио некада
Сад је напустио овај дом. Напустио.

Јосиф Бродски

Превео са руског: Слободан Милић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: