Пише: Александар Апостоловски
Још од првог тренинга на Копаонику, до последњег меч-поена, свет га је гледао као Че Гевару с рекетом који ратује против свих осталих – како на трави, бетону и шљаци, тако и много даље од терена
Овако испадну ствари кад сам брбљив: разгласио сам да ћу гледати Новака Ђоковића из централне галерије, са његовом породицом и најближим пријатељима. По броју позива које сам добио од својих најближих, познаника и оних непознатих који су ме молили да их уведем на Отворено првенство Србије – чудо једно како се ствар брзо рашчула – на централном терену Tениског центра „Новак”, било би десетине хиљада људи.
Ако на то додате телефонске позиве које је примао Срђан Ђоковић, допишите још неколико нула и добићете број приближно једнак последњем попису становништва. Однос између Срба и Нолета је заиста ирационалан. Осим Срђана и Дијане Ђоковић, и сви остали га сматрају својим сином!
Наравно да им није било битно што је Ноле играо против Сун-Ву Квона, 85. тенисера света. Узгред, борбен и симпатичан момак. Почео је да игра фудбал, али му је изгледа неко дотурио рекет, па се залудео тенисом.
Наравно да им нису биле важне ни строге епидемијске мере на „Србија опену”. Прошао сам неколико контролних тачака, где су ми мерили температуру. Журио сам, јер ме је Срђан упозорио да не касним, а када он упозори, онда то чини тако суптилно као да позива на мобилизацију.
Али, то је његова маска, одбрамбени штит којим је чувао Нолета, заједно са супругом Дијаном. Као што то обично бива, како се Ноле муњевито пео на АТП листи, тако је број спонзора, компанија и нових „пријатеља” растао геометријском прогресијом, а једино што је било потребно Новаку били су мир и посвећеност тренинзима и мечевима.
Ко би то могао боље да зна него онај који се задуживао код нове транзиционе врсте, зеленаша, улазећи често у мрачне и скривене рупе, новоотворене мафијашке оазе, како би позајмљивао новац за сулудо високу камату и пратио Нолета на јуниорским турнирима, попут оног у Паризу, где су отац и син ноћили у хотелу са једном звездицом. И годинама је трајало то митско путовање породице Ђоковић и Новака као извођача тениских радова.
Зато је у ресторану из којег се излази на терасу, одакле се виде терен и празне трибине за 10.000 гледалаца, само једна позната фаца, Веселин Јевросимовић, власник „Комтрејда”. Осталу двојицу блиских Срђанових пријатеља јавност готово и да не познаје. Били су ту када је Нолету било најтеже, када су само они чврсто веровали да ће бити број један. Били су ту када је Роберт де Ниро препознао Нолета у свом ресторану у Њујорку, а потом дошао у њихов бокс на „УС опену”, наручујући у паузама „дом перињон”.
Овде су и сада, у Београду, док се време дури. Можда, ако ово зло од короне икада прође, Боби де Ниро дође на турнир у Београду. Смењују се сунце и облаци. Онда је пљусак засуо шљаку, десетак минута пре Новаковог изласка на терен.
Директор турнира, Новаков брат Ђорђе, трчи и организује екипу на терену, а Срђан посматра пажљиво свог сина како се сналази у стресним ситуацијама које доносе АТП турнири. Овај, у Београду, заједничко је достигнуће породице Ђоковић.Дијана Ђоковић је много смиренија и, када видите Нолета који је од оне врсте спортиста који проналази себе када је притеран уза зид, у тениској дилеми „бити или не бити”, ту, готово компјутерску сталоженост, попримио је од мајке. Срђан признаје: „Када се ломе мечеви, излазим напоље. Боље знам оне ливаде око Вимблдона него било ко други. Познајем сваку рупу”, каже ми, док се сунце промаља кроз облаке.
Ноле се попео на тренутак на спрат, да поразговара кратко са супругом Јеленом и мајком. На Олимпијским играма у Рију, пливачка легенда Мајкл Фелпс прошао је поред Новака у олимпијском селу и рекао себи: „Хеј, па то је Ђоковић”. Вратио се и замолио га да се упознају. Узгред, Фелпс је на олимпијади у Пекингу освојио осам златних медаља. Ако то може Фелпс, могу и ја. Ноле с маском изгледа још млађе, као да је дечак. Уљудно пружа руку и извињава се јер – на терену га чека Јужнокорејац. У његовој близини је и његов брат Марко.
Ноле је већ на терену. Седим у Нолетовом боксу, у нашем Београду. Као да су трибине препуне, јер сам одлучио да гледам искључиво у момка коме колебљиви Хамлет није омиљени лик, иако је прича о Нолету шекспировска. Сваки његов меч, као и читав живот, откада је Јелена Генчић прорекла да ће бити најбољи на свету, док је био још дечак, има елементе драме: он је краљ, али бивши неприкосновени владари, Федерер и Надал, желе да га свргну. Светски медији траже било какву ситницу или било коју његову реченицу како би бацили сенку на његову апсолутистичку владавину. Мултинационалним корпорацијама Србија је исувише мало тржиште да би олако прихватиле чињеницу да светски број један потиче из народа који се помиње тек у фуснотама, док публика на гренд слемовима хорски очекује његову абдикацију.
Било је тако идилично када су монденским спортом владали Род Лејвер, Конорс и Макенро, Борг и Едберг, Сампрас и Агаси, потом биполарни модел Федерер-Надал, али ниоткуда се појавио момак који је пореметио кастински поредак светског спорта. У завршним гемовима гренд слемова, он се претвара у савршену машину са уграђеним софтвером непобедивости, али неколико тренутака касније, када подигне пехар, претвара се у шармантног момка који скида ратнички оклоп са себе.
Али, верујте ми на реч, све су то ситнице у односу на оно што доживљава у Београду. Он, најбољи на свету, и седам милиона имагинарне публике.
Збрисао је храброг момка из Јужне Кореје, али је ударањем руке у рекет, после неколико одличних потеза госта, желео да му ода поштовање.
Водитељ турнира је потом започео разговор са Нолетом на енглеском, али га је број један прекинуо: „Причаћемо прво на српском”, рекао је.
Још од првог тренинга на Копаонику, до последњег меч-поена, свет га је гледао као Че Гевару с рекетом који ратује против свих осталих –како на трави, бетону и шљаци, тако и много даље од терена. Сада се бори сам са собом, док корача ка судбини. Најусамљенији човек на свету, док пресуђује у гренд слем финалима, истовремено је најобожаванији тамо где је рођен. Али и хиљадама километара далеко, међу људима који у њему виде себе и све оно што могу да постану када су посвећени, када имају циљ и челичну вољу да га остваре.
Једном ћу вам испричати како је председник Кине Си Ђинпинг одложио важну државну посету како би до краја одгледао Новаков меч и зашто је број један светског тениса одбио позив Била Клинтона да се упознају и попију кафу.
Извор: Политика
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
