Iz jama konačno iskopana istina: Film „Grahovo grdno sudilište“ rasvijetlio zlo vrijeme bratskog satiranja

Dokumentarni film „Grahovo grdno sudilište“ profesora Veselina Matovića, potresno svedočanstvo iz vremena bratoubilaštva u nikšićkom kraju, rasvetlio je tragičnu istinu, o kojoj se nije smelo govoriti decenijama. Tokom Drugog svetskog rata ovde je, kako kaže autor filma, više nego bilo gde drugde, poteklo od bratske ruke prolivene krvi.

Grahovo je kroz svoju burnu istoriju iznedrilo veliki broj junaka, glavara, narodnih vođa, čestitih ljudi i domaćina koji su branili kućni prag od čizme tuđina, sve dok nije došlo zlo vreme bratskog satiranja od 1941. pa do kraja rata.

Film, uz snimke Miodraga Samardžića, rasvetljava tragičnu sudbinu ljudi na čijim kostima su tokom „obnove“ zemlje podignuti razni objekti – kuće, ambulanta, čak i škola. A sve sa ciljem da se teški zločini zaborave.

– Nakon jenjavanja julskog ustanka u drugoj polovini 1941. godine, komunisti nastoje da sve ustaničke snage stave pod svoju komandu, da svima nametnu svoja ideološka obeležja i sve usmere ka ostvarivanju revolucionarnih ciljeva. Videći otpor u narodu, njihovi lokalni aktivisti počinju sa beskrupuloznim likvidacijama uglednih ljudi i ideoloških protivnika – kaže profesor Matović, dodajući da će po tome postati posebno upamćeno grahovsko komunističko vođstvo.

Proglasivši sebe narodnom vlašću, dodaje profesor, osnivaju tobožnje vojne sudove, koji su bili samo pokriće za zločinačka smaknuća nedužnih ljudi i pljačku njihove imovine. Neki od zločina ne zaostaju po svojoj bestijalnosti iza onih koje su vršile ustaške horde u obližnjoj Hercegovini.

Bratoubilački vihor svoj vrhunac dostigao je uništenjem opkoljene Vučedolske četničke brigade takozvanog Grahovskog bloka, oktobra 1944. godine.

– Tada je u noći između 21. i 22. oktobra, na ovom prostoru ograđenom bodljikavom žicom, likvidirano više od 200 njenih pripadnika, oko 60 je zarobljeno a većina je streljana na licu mesta, bez suda i zakona. Sa njima je likvidiran znatan broj civila – žena, dece i staraca. Svi su potom zatrpani tu gde ih je snašla mučenička smrt, u vojničke rovove i trašeje, a neki su bačeni u jame. Zemlja je nad njima poravnana, kao da tu nema nikoga, kao da se tu ništa nije dogodilo – podseća autor potresnog filma.
Kasnije su nad tim kostima sagrađene škola, ambulanta i druge građevine, ali i neke privatne kuće. Njihovi potomci ni krivi ni dužni osuđeni su na status građana drugog reda, na ćutanje, i život u strahu. Da se hrane gorčinom i da ostanu ljudi pola veka i duže.

– Mi ne možemo danas ispraviti istorijske nepravde, ne možemo im nadomestiti ni tugu, ni muku, ni bol, ni glad, ni uši, ni svrab, ni prezir, ni sve ono što im se kasnije dešavalo i što ih i do današnjih dana prati. Ali, možemo razumno, ljudski i bratski saslušati njihovu reč. To je za nas ispit zrelosti, mera naše unutrašnje slobode, našeg duhovnog, kulturnog i moralnog uzrasta – naglašava prof. Matović.

Kroz film prolaze potomci onih koji su na najsvirepiji način ubijeni od ruke svoga prijatelja, kuma, brata. Pričaju uz suze.

– Godinama smo bili građani drugog reda, izdajnička deca, sve ono što ne valja, ali opet, nismo se dali. Ali dođe vreme da ja star i sed sahranim mlade kosti svoga oca. On je imao samo 31 godinu. Dok smo vadili kosti sve smo saznali – ko je bio organizator, ko je sudio, ko je bio u streljačkom stroju, ali nam ni na kraj pameti nije bilo da se nekom svetimo. Pogotovo ne njihovoj deci, jer deca nisu ništa kriva – veli jedan od potomaka, Stevo Vujičić (82).

Književnik Milutin Mićović kaže da je istina o našem narodu i istoriji zapisana u kostima ovih stradalnika:

– Jedna velika sramota istorije i svih onih koji su se bavili javnim poslom i javnom rečju i koji su bili dužni da kažu nešto o sudbini svog naroda a nisu smeli. Ali, tu živu istinu, ispod zemlje iskopanu, izgovorili su ljudi prosti, najbliži srodnici i oni koji su čudom pretekli te kasapnice.

Preki sud Save Kovačevića

Kakvi su bili komunistički sudovi i ko ih je sačinjavao, najbolje se može videti iz primera suđenja Novici Kovačeviću i grupi Grahovljana početkom 1942. godine. Novica, sudija Velikog suda, organizator narodne vojske, i njegov brat Blažo, učitelj, unuci čuvenog komandanta grahovsko-rudinskog bataljona Nikole Kovačevića, i još 16 uglednih Grahovljana zarobljeni su na prevaru, a zatim od samozvanog komunističkog suda osuđeni na smrt. Osmoro njih, od kojih pet Kovačevića, streljano je odmah 16. januara 1942, dok su ostali pušteni uz pretnju da će biti streljani ukoliko naprave i najmanju grešku. Sud su sačinjavali Sava Kovačević, Marija Koš, Nikola Đurković, Dimitrije Bulajić, Milinko Đurović, Savo Orović i Mato Antunović.

Ugašena loza Milovića

Krvavo grahovsko kolo nije se zaustavilo do kraja 1945. Neke porodice su ugašene, poput familije Đura Milovića. Đuro i njegov sin Jovan ubijeni su na kućnom pragu na Đurđevdan 1942, sahranjeni su noću, da bi potom od tuge sin Veselin izvršio samoubistvo, sinovi Golub i Pavle završili u Sloveniji, a Trojan u italijanskom zarobljeništvu. Đurov brat Andrija Milović, predsednik grahovske opštine, i njegov sin Obrad poginuli su u Grahovu 1944, dok je drugi Andrijin sin Milovan streljan u Jajincima 1943.

(Novosti)