Иван В. Лалић – Мелиса

16

ГЛАСОВИ МРТВИХ I

Гласови мртвих. То нису мртви гласови. Ко чује
Гласове мртвих? Киша на бакарним вратима
Јутра. Свежина дивљег врта што чува славује
У паучини ружа. Био сам празнина између редака,

Био сам на обали реке, изгубљен данима, сатима,
Свеједно, јер то је време изван овог времена,
А река је широка. Река од крви предака.
Како да пливам уз ток? Ко је стигао до ушћа?

О мртви, на обали нађох кућу. Без слемена,
Напуштену у журби. И танак прамен дима
Упреден у сиву маглу што постајаше гушћа.

Кућа недовршена. Онда је почела зима,
Пробудио ме је прозор уплашен снагом олује.
Гласови мртвих, то нису мртви гласови. Ко их чује?

17

ГЛАСОВИ МРТВИХ II

У доћи, далеко, плане ватра. За њом друга,
Лептири пламена слетели на ивицу ноћи.
Трећа ватра. Убрзо једна чиста пламена пруга,
Прстен око сна. Готово. Нико неће проћи.

Кестенима пред кућом опадне лишће од страха
И људи кажу: јесен. Мелиса, то је табор
Велике мртве војске, смештен на далеке брегове.
Сам, ослушкујем трубача, напето, без даха,

Али место бакарне јеке чујем прве снегове
У напуштеним шумама. А ватре се не гасе.
Негде се сруше градови кад земља исправи набор

На замишљеном челу. Али ватре се не гасе.
Прстен око сна. Је ли неко чуо трубача?
Трубач је иза тишине, и тишина је јача.

18

ГЛАСОВИ МРТВИХ III

Гласови мртвих остаће неми за овај слух,
И то је део игре, Мелиса, и то је закон
Наточен у моје вино, умешен у мој крух,
Урезан црвеним ножем у закована врата

У која увек гледам, јер она воде у након.
Гласови мртвих нису у зујању твојих пчела
Што се растопе у мирисном лишћу ко капље злата
Када их следим; нису у свиленом шуму јела

Израслих на раскрвављеним боковима планина.
Они су изван игре. Изван мог чина.
Постоји пут до твог врта, Мелиса. Може се проћи,

Наоружан оним што немам. Али без ножа, без крика.
И нико, жив или мртав, не може ми помоћи.
О страшна лепото игре без могућег посредника!

19

ГЛАСОВИ МРТВИХ IV

Остају гласови мртвих. Далеко. Ко их чује?
Гласови мртвих. Можда обојени старим златом
И пеном тамног мора. Можда ко зрелост олује
Испуњени тескобом, можда тихи од бољке

Непознате. Свеједно. Можда обојени ратом,
Прашином, плавим звекетом, или благо шумни ко шкољке
Наслоњене на уво у светло летње поподне.
Свеједно. Гласови изван игре. Речи сродне

Зујању вретена из бајке за успављивање,
Из чистог доба сна прерушеног у збивање.
Гласови мртвих. Ипак, то нису мртви гласови.

Лежим у ноћи. Будан. Ја сам тих, они су тиши.
Заспим и сањам бубњеве. Прастари то су бубњеви,
Велики тамни проваљени бубњеви, на киши.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: