(ИСТРАЖУЈЕМО) Влада у оставци нема овлашћења да прогласи амбасадора Божовића персоном нон грата; одлука мора бити ревидирана

Истраживачки тим нашег портала је контактирао више каријерних дипломата, стручњака за дипломатско право, угледних аналитичара и бивших министара дипломатије, и на основу свега сублимира ставове кроз сљедећи редакцијски коментар:

Прво питање у односу на које треба дати одговор је легитимитет техничке владе да прогласи амбасадора Божовића персоном нон грата. Дакле, техничка Влада (читај: влада у оставци), нема овлашћења за доношење овако важних и крупних одлука, јер за њих апсолутно нема легитимитет. Одлука/нота МВП ЦГ, којом се грубо нарушавају односи двије државе не може бити донијета од стране техничке владе. Такву ситуацију не познаје ни теорија, а још мање дипломатска пракса. Поред наведеног, треба констатовати да је ријеч о злоупотреби „техничке позиције“ Владе, па одлука односно нота о проглашењу амбасадора Божовића за персона нон грата, због својих правних а и политичких мањкавости мора бити ревидирана од стране надлежног легитимног органа.

Друго, агреман амбасадора Божовића није истекао, из простог разлога што Бечка конвенција о дипломатским односима, не прописује рок за укидање агремана. У питању је тумачење које је признато у сваком правном систему тј. Argumentum a contrario! односно ако је амбасадору Божовићу истекао агреман онда је то изричито прописано у некој Конвенцији или другом пропису!? Напротив, дух Бечке Конвенције иде за тим да умјесто одређивања прецизних (преклузивних) рокова, користи термин „разуман рок“, за све ситуације које на неки начин треба орочити. Бечка Конвенција о дипломатским односима не познаје појам временског истека агремана, ни у случају проглашења амбасадора персоном нон грата нити у било којем другом случају. Једини рок је рок од 72 сата за напуштање земље, а никако за истицање агремана. Иначе ни тај рок не познаје Конвенција. Стога је одлука о томе да ли је амбасадору Божовићу истекао агреман, на Министарству вањских послова, које у духу Бечке Конвенције располаже апсолутним правом да ријеши ово мање правно а прије свега политичко питање, будући да се одлука техничке Владе не може сматрати легитимном, а самим тим ни легалном јер је правно неутемељена. Стога и не обавезује нову Владу!

Треће, чињеница, да су одлуке државе (читај: Министарства вањских послова) у овим и сл. ситуацијама политичког карактера, не искључује обавезност ових одлука да кореспондирају са правом односно in concreto са Бечком Конвенцијом и другим прописима државе која акредитује.

Строгим тумачењем члана 9 и члана 43 Бечке конвенције о дипломатским односима, јасно произилази да је престанак функције амбасадора у случају приглашења персоном нон грата такође базиран и на реципроцитету, односно да држава пријема неспорно може у било ком моменту прогласити амбасадора друге државе пероном нон грата, али да ће таква одлука произвести дејство једино у случају обостраног преузимања додатних радњи од стране обије државе.

Из наведених чланова конвенције јасно произилази да ће у ситуацији када држава код које се акредитује (у конкретном случају Црна Гора) прогласи амбасадора персоном нон грата, држава која акредитује (у конкретном случају Република Србија) бити позвана да заузме став по питању евентуалног опозива амбасадора и окончања његове функције у дипломатској мисији. Став Србије по наведеном питању је потпуно јасан и недвосмислен, обзиром да Србија није и нит ће опозвалати свог амбасадора у Црној Гори. Напротив, амбасадор Божовић добио је подршку како предсједника Републике, Владе и надлежног министарства што јасно потврђује изјавом предсједнице владе:

„Ја, министар Селаковић, читава Влада Србије, а верујем и читава Србија сложиће се са овом изјавом. Могу да претпоставимда се слаже и пола Црне Горе. Ова изјава у којој је Божовић неколико пута позвао на братство, слогу и помирење, може да буде повод за протесну ноту, али никако за проглашење амбасадора персоном нон грата.“

Обзиром да није преузета формална радња опозива амбасадора у конкретном случају, може се сматрати да је амбасадор Божовић и даље шеф дипломатске мисије Србије у Црној Гори. У складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима, нова Влада и Министарство вањских послова Црне Горе имаће кључну улогу у решавању спорног питања, обзиром да ће морати да одлучи да ли да опозову одлуку претходне Владе о проглашењу амбасадора Србије персоном нон грата (као што је то урадило надлежно министарство Србије у случају Тарзана Милошевића) и тиме отклоне сумњу у погледу континуитета са претходном Ђуканићевом владом, или ће одлучити да амбасадору Србије не признају својство члана мисије, што би било у супротности са начелом реципроцитета, духом конвенције и добросуседским односима коју најављују.

Четврто, то би такође било у супротности са политиком европских интеграција и регионалне сарадње коју недвосмислено потврђује и следећи став европског комесара за проширење Оливера Вархељија:

„Поздрављам одлуку Владе Србије да повуче одлуку о протјеривању амбасадора Црне Горе. Позивам Црну Гору да уради исто. Поштовање добрих комшијских односа и регионалне сарадње су камени темељци проширења Европске уније и Процеса стабилизације и придруживања.“

Коначно, ако стоји чињеница да се одлука/нота о проглашењу било којег амбасадора стране државе за персона нон грата веома ријетко доноси (у пракси углавном пред прекид дипломатских односа или објаву рата), већ се углавном персоном нон грата проглашавају нижи чланови дипломатске мисије. Такође стоји још јача чињеница на другој страни, а то је да техничка Влада, неколико дана прије истека и тог техничког статуса, доноси одлуку/ноту овакве тежине! Наглашавамо још једном, треба узети у обзир да се не ради о ноти са уобичајеном садржином текућих послова већ о ноти са изразито непријатељском садржином у правном и политичком смислу, која је последња пред прекид дипломатских односа.

Било би политички мудро, а правно једино могуће, ову ноту огласити неважећом (ставити ван снаге, идентично као и што је учинило Министарство спољних послова Србије у односу на одлуку о црногорском амбасадору) и на тај начин оснажити праксу да свака одлука/нота Министарства вањских послова мора црпити своју снагу у пуном легитимитету органа који је доноси и духу Бечке конвенције и других прописа, али не мање важно и у духу добросусједских односа и трајних вриједности државе Црне Горе.

Бечка конвенција о дипломатским односима од 18. априла 1961. године

Члан 9.

Држава код које се акредитује може у свако доба, и без обавеза да образложи своју одлуку, обавести државу која акредитује да је шеф или ма који члан дипломатског особља мисије персона нон грата или да ма који други члан особља мисије није прихватљив. Држава која акредитује ће тада опозвати лице у питању или ће окончати његове функције у тој мисији, према случају. Неко лице може бити оглашено као персона нон грата или као неприхватљиво пре него што дође на територију државе код које се акредитује.

Ако држава која акредитује одбије да изврши или не извршиу разумном року обавезе које преузима сходно тачки 1. овог члана, држава код које се акредитује може одбити да лицу о коме се ради призна својство члана мисије.

Члан 43.

Функције дипломатског агента престају између осталог:

а) нотификацијом државе која акредитује држави код које се акредитује да су функције дипломатског агента престале;
б) нотификацијом државе код које се акредитује држави која акредитује да, сходно ставу 2. члана 9, та држава одбија да призна дипломатксог агента за члана мисије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: