„Истраге“ и догма – Горски вијенац и Кур’ан
1 min read
Чудна полемичка расправа о Његошу и „Горском вијенцу“, коју је иницирао одређени круг бошњачких интелектуалаца из Сарајева и Подгорице, је преплавила медије и друштвене мреже. Најчешће се у тим полемикама праве паралеле међу „Горским Вијенцем“ и Кур’аном, како у смислу суштине „Горског вијенца“, тако и у смислу злоупотребе ова два штива од стране разних несавјесних људи.
Стандардна концепција тих полемика се своди на стереотип којег смо могли раније видјети у интервјуу који је дао историчар др Шербо Растодер за црногорски портал „Аналитика“. Ставови Растодера су изазвали велику резонанцу у јавности, а посебно у кругу тзв. „великих Црногораца“ који су му упутили салве необичних и крупних увреда.
Растодер: “Сакрализација Његошевог дјела, чак до неукуса?!”
У споменутом интервјуу, новинарка Весна Рајковић Ненадић је историчару др Шербу Растодеру поставила следеће питање: „Цитирате и стихове из Курана. Колико је, са друге стране, Куран данас злоупотријебљен у свијету, па се не доводи у питање његова основна сврха и смисао? Је ли Куран за муслимане исто што и ‘Горски вијенац’ за Црногорце, као што се може чути?“
На то питање, др Растодер је одговорио с приличном дозом огорчености: „Морам признати да се оваквим питањима само потврђује моја основна теза о сакрализацији Његошевог дјела, чак до неукуса. Јер, доводити у исту раван Куран и „Горски вијенац“ може само онај који не познаје ни једно, ни друго.
Наравно да се они који се позивају на Куран чинећи зло другом, личе на оне који с „Горским вијенцем“ правдају зло нанијето другоме. С друге стране, Куран је „света књига“ за више од милијарду људи на свијету, а „Горски вијенац“ би требало бити књижевно дјело и ништа више. Ако за то нема потврда у књижевној теорији, онда га је бесмислено тражити у теологији… Као што се с гуслама тешко може свирати рок музика, чини се још тежим подухватом Његошем подучавати младе, бољем и хуманијем свијету.”
Устврдивши да „у светој књизи Курану стоји изричита наредба: ‘У вјеру нема присиљавања'“, др Растодер је позвао на дијалог, рекавши: „Дакле, озбиљна расправа на ове теме претпоставља могућност да и они који ‘не виде’ оно што ви мислите да треба да виде, добију шансу да то кажу, а да не буду анатемисани. То треба нама, јер Његошу је свеједно.“
Елем, како је др Растодер позвао на коректну размјену мишљења по овом питању, то је ред да се прича настави. Растодерова теза да се „не могу у исту раван доводити Кур’ан и „Горски вијенац“, је тачна, али је тачно и то да се могу и морају правити одређене паралеле међу њима ако желимо да прича има и крај.
Критичари „Горског вијенца“ сматрају да је спорни „моменат“ тога књижевног дјела у идеји и стремљењу главних јунака да треба истријебити сународнике и рођаке који су промијенили религију, уколико се не откликну на позив да се врате у „вјеру прађедовску“.
Интересантно је да право на убиство оних који промијене вјеру – имамо у исламској религији, и то на догматском нивоу. О томе др Растодер до сада није говорио, нити је ту тему покретао. Тај случај, мало познат нашој јавности, је недавно објелоданио, и на изузетан начин анализирао, професор математике др Владимир Божовић у просторима „Матице српске“ у Подгорици, на промоцији књиге „Седам Његошевих сахрана, Ка Његошевом коначном почивалишту”, аутора Слободана Кљакића и Ратка Пековића.
Каменовање као казна од Аллаха, а Аллах је силан и мудар
Наиме, на сајту „Ислам Монтенегро“ је 28. Априла 2008. г. објављен текст „Светост живота“ чији је аутор др Јусуф ел-Карадави, а с арапског језика је текст превао Џемо Реџематовић, главни и одговорни уредник портала. Иначе тај сајт себе дефинише овако – „Први исламски информативно- едукативни портал.“
Сам аутор текста – Египћанин др Јусуф ел-Карадави, који је давно прешао деведесету годину живота, је по мишљењу бошњачких интелектуалаца, и не само њих – „један од највећих живих ауторитета и учењака у исламском свијету“. Он је предсједник Свјетске уније исламских учењака. Предсједник је и Европског вијећа за фетве и истраживања које је, рецимо, од 25. до 29. јуна 2013. одржало своју 23. сједницу у хотелу Бристол у Сарајеву. Осим тога, Ел Карадавија означавају као духовног вођу организације „Муслиманска браћа“ у Египту, Сирији, Либији и другим земљама исламског свијета.
Дакле, у тексту „Светост живота“, објављеном на порталу Ислам Монтенегро, несумњиви исламски ауторитет др Јусуф ел-Карадави каже: „Преносе Бухари и Муслим од Ибн Мес’уда, р.а., да је рекао: ‘Рекао је Аллахов Посланик, с.а.в.с.: ‘Није дозвољено убити муслимана који говори Ла илахе иллахллах и свједочи да сам ја Аллахов Посланик, изузев у једном од три случаја: кад као ожењен учини блуд, кад убије другог муслимана и када напусти своју вјеру и заједницу (џемат)'“ .
У осврту на текст др Јусуфа ел-Карадавија, др Владимир Божовић је на споменутој промоцији књиге рекао да би због полемика око садржаја „Горског вијенца“ јавност требала да се осврне и на то – „Како питање ‘отпадништва од вјере’ или ‘муртед’ третира Ислам данас, и то по учењима ‘највећих исламских теолога и свједока ријечи Посланика Мухамеда, као што је имам Бухари'“.
Да би заокружили тему на коректан начин, није згорег да се направи мали осврт по поводу прва два разлога – блуд и убиство, због којих се по учењу исламских теолога муслимани кажњавају смрћу. У првом случају – блуда, др Јусуф ел-Карадавија каже:
„Када ожењени човјек почини блуд а спознао је Аллахову благодат у браку и породици… онда он заслужује смрт. То се исто односи и на удату жену. Такви заслужују смрт каменовањем по пресуди Аллаховог Посланика, с.а.в.с., која се односи на ожењеног човјека и удату жену који почине зиналук.“
Међутим, ислам прописује ову казну само за оне који јавно чине блуд и шире разврат међу људима. Да би казна била пуноважна, човјека док чини блуд морају голим оком видјети четири особе. То значи да он чини блуд без сакривања и стида.
Ко тако поступи, дакле, сам призна и потврди да је починио блуд, или ако су га видјела четири праведна свједока који су поуздани вјерници и за чије понашање и морал нема приговора, награда му је каменовање као казна од Аллаха, а Аллах је силан и мудар… Онај ко је момак и никако није био жењен заслужује казну (за блуд оп. а.) од стотину удараца бичем.“
Што се тиче другог случаја, обавезе да се смрћу казни муслиман који убије муслимана, др Јусуф ел-Карадави то оправдава практичним разлозима: „Ако се то (убиство оп. а.) препусти без одмазде онда ће чланови фамилије убијеног без граница навалити на убицу и осветити се више него што треба, па ће се раширити непријатељство и раздор и ту ватру тешко је посије тога угасити.
Зато је ислам прописао одмазду и погубљење убице која се назива крвном осветом (ел-куд) или одмаздом (ел-кисас). Аллах, џ.ш., каже: ‘О вјерници! Прописује вам се одмазда за убијене’ (Ел-Бекаре: 178).“
Послије ова два примјера, на крају долазимо до трећег случаја и главног пункта – зашто се као обавеза и неопозиво рјешење намеће смртна казна за муслимане који пређу у неку другу религију?!
Др Јусуф ел-Карадави: Отпаднике од вјере треба убити
У дијелу текста „Светост живота“, одјељку с поднасловом „Напуштање вјере“, др Јусуф ел -Карадави каже:
„Трећа врста оних којима је по хадису крв дозвољена јесу они који напусте своју вјеру и заједницу (џемат). Тако онај који остави ислам и одметне се од вјере Узвишеног Аллаха и разбије заједницу муслимана, мора се убити. Он је отпадник од вјере (муртед). А по правилу такав се убија. У сахих- хадису се каже: ‘Ко промијени своју вјеру убијте га!'“
У образложењу правила о обавезној истрази превјерника, др Ел-Карадави наводи следеће: „Ислам никога не присиљава да уђе у њега, међутим, ко прихвати ту вјеру и придржава се његових прописа и закона, нема право да од вјере прави игру. Да сваког дана мијења вјеру. Да прихвати ову вјеру а да потом сутра прихвати другу, као што су раније говорили Јевреји: ‘Покажите да и ви вјерујете у оно што се објављује вјерницима, и то на почетку дана, а при крају дана то пореците не би ли и они своју вјеру напустили’ (Али Имран: 72).
Не, вјера није игра и забава. Ко тако уради заслужује да буде убијен. Имам Ахмед каже: ‘Онај ко оставља намаз је невјерник (кафир) и зато је дозвољено да буде убијен. Односно, обавезно је убити онога ко оставља намаз и у томе је устрајан’. О скупино муслимана, заиста је крв света!“
Послије овог излагања, јављају се и одређене „непознанице“. Наиме, теза да „ислам никога не присиљава да уђе у њега” је јасна и односи се на оне који су по својој жељи прихватили ту вјеру. Уколико се откажу од ислама, слиједи смрт – „Ко промијени своју вјеру, убијте га!“ Али, да ли се то односи на оне муслимане који нису прихватили ислам – већ су га „добили у наследство“ рођењем, и на оне муслимане који су постали атеисти? Највјероватније – да!
Са тачке гледишта грађанског друштва – догма да се по слободној вољи може прихватити ислам, али се по слободној вољи не може изаћи из ислама осим у случају да останеш без главе – је радикална и ригидна, а самим тим и неприхватљива јер оспорава личну слободу.
Међутим, коначни и неопозиви став о ограничењу слободне воље човјека када је у питању одлазак из исламске религије дала је највиша сунитска духовна инстанца – др Јусуф ел-Кардави, најутицајнији сунитски теолог у свијету – који је написао преко 120 књига, добио осам међународних награда „за непроцењиви допринос у муслиманска фундаментална знања“, и који се налази на трећем месту листе „Стотину најинтелектуалнијих људи свијета“ у верзији британског часописа „Проспект Магазин“!
Догма и паралеле момента „истраге“
Недавно је бурну реакцију јавности изазвала крајње необична ударна информација у медијима следеће садржине: „Мустафа Церић, бивши врховни поглавар Исламске заједнице у БиХ и актуелни предсједник Свјетског бошњачког конгреса, изјавио да је у Његошевом ‘Горском вијенцу’ препознао ‘коријене геноцида према Бошњацима’ и тражи да се и у БиХ и у Црној Гори забрани изучавање и читање тог дјела!“
Елем, да би се могли исправно одредити према овом чудном ставу, неопходно је да видимо – шта се суштински говори у „Горском вијенцу“, те направити паралеле са јасним и прецизним препорукама Ел- Карадавија.
Наиме, у „Горском вијенцу“ се, кроз дијалог главних јунака, нуди сународницима који су прешли на ислам да се врате у „вјеру прађедовску“, у противном ће бити кажњени смрћу. Ако би узели као претпоставку да су се, рецимо, исламизирани ликови Његошевог дјела вратили у „вјеру прађедовску“ они би, по правилима које данас пропагира Ел-Карадави, били кажњени смрћу по исламским законима. Ако ћемо се строго држати идеје Његошевог дјела и исламских догми, они би у било којој варијанти били „усмрћени“.
По којој логици се тада може критиковати књижевна прича о казни над превјерницима у „Горском вијенцу“, а да се од стране бошњачких интелектуалаца истовремено не критикује иста та догма у исламском учењу?
Збиља, да ли се у Горском вијенцу описује истрага „бивших православаца“ или истрага „муслимана“? А да се десило обрнуто, у неком другом књижевном дјелу? Рецимо, да је група људи кажњена по исламским законима због преласка у православље, да ли би то била истрага над „православцима“ или „бившим муслиманима“? Или се, по исламским законима – превјерници увијек кажњавају и третирају као „бивши муслимани“, а не припадници друге вјере, а у „Горском вијенцу“ обрнуто?
Историчар др Растодер тврди да је јако тежак подухват „Његошем подучавати младе, бољем и хуманијем свијету“. Да ли је на тај став утицао стих: „Хулитеље имена Христова да крстимо водом али крвљу“? Ако јесте, како тада Растодер позиционира тумачења ислама од стране др Јусуфа ел-Карадавија, и његов јасни став да: „Отпаднике од муслиманске вјере треба убити“, „Ко промијени своју вјеру убијте га“!? Да ли др Растодер сада може бити принципјелан те поручити да је „тежак подухват подучавати младе, бољем и хуманијем свијету“ у складу с догмама „највећег живог ауторитета и учењака у исламском свијету“?
Или се као цивилизована неоходност намеће мисао да се „Горски вијенац“, као књижевно дјело, и Кур’ан, као света књига муслимана, оставе на миру – те да се фокус приче пренесе на неке теме од животног интереса? У сваком случају, јасно је да свака наредна непринципјелна критика Његоша, и његовог великог дјела, нема ружичасту перспективу, јер носи непремостиве контраверзе.
И на крају, да није било Отоманске империје и њене зле окупације Балкана сигурно је да „Горског вијенца“ не би било, нити стиха: „Да се стављаш што си учинио!“ Наравно, били би „Ноћ скупља вијека“ и „Луча микрокозма“. Можда би нам Његош оставио приче о неким лијепим предјелима, пјесме о птицама и лептирима, морским таласима и цвјетовима, а не о хаосу који га је окруживао у том злом времену.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ocekivao sam ovakav komentar. Samo jedna rec me je zanimala da je spazim i eto je, na sred srede!
Strah. Ali strah tezine panike, a tad se cine gadne greske. I kako da srpska vecina pomogne da se ne plasite? Da se preobrate?
Omere, nije problem ni Kur’an ni Njegos. Tek nisu problem Arapi tamo. Nisam ni ja problem, ili mozda jesam?!
Ti iz svoje koze ne mozes, ja iz moje necu. Komodam se. Imam li pravo Omere da ti ne verujem? Znas Omere, briga me da li ce javno da se prica, u kontaktu sam sa (ne) muslimanima, rudnik je to!
P. S.
Kur’an mene ne vredja, niti me zastrasuje. Tek koliko velicanstvenih arapskih zapisa ima jos, knjizevnost, kultura…
Normalno da imate pravo da mi ne vjerujete. A ja iz svoje kože niti mogu, niti želim, niti hoću.
I zaboravih. Ni mene ne plaši Biblija, naprotiv, poštujem je. I od nijednog pravog sljedbenika Biblije nije me strah, niti bi ikoga trebalo biti. Međutim, mislim da je veoma malo pravih sljedbenika i Biblije i Kurana.
Nisam niti jednom spomenuo Bibliju, ali nema veze.
Dakle, imamo suzivot na ovom trusnom terenu, zivci su danas tananiji nego ikad, ne treba mnogo za nevolju.
Te politicke igranke ne treba ignorisati.
Tu smo gde smo, jesmo li za red, medjusobno razumevanje i suzivot, pa da imamo?
Ili smo za nevolju?
Prvi put ću, evo ovdje, iznijeti svoj stav na zadnjih nedjelja nepresušnu temu, o Njegošu:
Malo ću izaći iz okvira uvodnog teksta.
Sva rasprava i polemika je krenulo onog momenta kada je DPS kao predložio da se dan rođenja Njegoša proglasi državnim praznikom, a tzv. Bošnjačka stranka nije tome htjela dati podršku.
Ko prati imalo moje javne stavove dobro zna što mislim o tzv.BS.
Ali, ispravno je postupila: nije normalno da BS bude tas na vagi koji će doprinijeti tome da to bude državni praznik.
Zašto to nije urađeno onda kada nije bilo potrebe da Bošnjaci ili Albanci budi ti od kojih će zavisiti da li će predlog biti usvojen, pita li se ko?
Njegoša Srbi i Crnogorci smatraju svecem praktično. Ja to poštujem, i zato nikada nijesam napisao ružnu riječ o Njegošu. Ali ga ja neću ni slaviti, niti očekujte od mene(ili bilo kog muslimana) da ga slavi. Od tumačenja Njegoša tj.njegovih stihova(ispravnog ili neispravnog tumačenja – u to neću ulaziti) većeg dijela pravoslavne većine, muslimani osjećaju strah. I zato je normalno da jedan dio ima animozitet prema Njegošu. Drugi dio, među koje spadam i ja, smatra Njegoša velikim pjesnikom svoga vremena. Neki njegovi stihovi me duboko vrijeđaju, neki me oduševljavaju. Za one koje me vrijeđaju opravdanje nalazim u tadašnjim istorijskim okolnostima i vremenu u kojem je Gorski vijenac nastao. Međutim, ne nalazim opravdanje u zluopetrebi tih stihova u današnje vrijeme, što se, priznaćete, radi.
Da zaključim.
Mislim da Srbi i Crnogorci treba da slave i veličaju Njegoša – to je njihova star, ali bez nas, i da se Njegoš ne nameće nama.
Mi bi trebali da poštujemo tu činjenicu i da se uzdržavamo oštrih, javnih komentara na račun Njegoša.
Takav odnos bi bio u svestranom interesu, jedino ne bi bio u interesu vladajuće „elite“.
Omere,
DPS je namjerno potegao temu Njegosa. Cilj- konflikt i prasina. Razlog- dalje pljackanje.
BS- partner koji igra istu igru. Razlog- pare.
Rastoder- opozicioni politicar kojem nije mjesto u toj politickoj igri. Razlog- samo on zna.
Posledice- ne znamo!
Мудар човјек.
Razumno!
Služi vam na čast.
Vladimire,
zar nije politicki zakljucak koji se moze izvesti iz ovog teksta ocigledan:
Ako zelite spaliti Njegosa, prije toga spalite svoj Kuran, i saljite u Hag i na robiju svoje najvece ucitelje islama?
Није. То је морална лекција, није политика.
Политички закључци и политички одговори би били:
1. ви сте у праву, Његош је „геноцидан“ и ми га се одричемо па постајемо Срби по вашој мјери – ако треба, нећемо ни бити Срби.
2. ви нисте у праву, али се можемо договорити, па ћемо пристати да се „слажемо да се не слажемо“, као што смо се Дукљанима нашли око „црногорског језика“ – па ћемо, ради данас да продамо и јуче и сјутра, само да будемо модерни и демократични, да нам се неко не наљути па да неће са нама у власт, ако се, не дај Боже, укаже прилика (а неће никад, па да се на главу преврнемо!).
3. кад се каките на Његоша, каките се на све што Срби јесу, и, ако имамо имало части, добићете само „мрш!“, а ако вас то вријеђа, баш нас забоље. На крају, и ми имамо право да будемо мало увријеђени и да на увреду одговоримо. Тек, дебате о Његошу нема – он је за нас најбољи, најљепши, највиши, најпаметнији, најбољи пјесник, најбољи стријелац, најбољи владика, најбољи љубавник (иако је владика), најјачи рвач… Јесмо ли у праву и је ли то тачно? Наша ствар. За нас јесте, а је ли за вас – боли нас уво! На крају, вама не мора бити исто што и нама, али СА НАМА О ТОМЕ НЕМА РАСПРАВЕ, НЕМА КОМПРОМИСА, НЕМА ДИЈАЛОГА!
Е, то су политички одговори, па можемо да одаберемо један.
У политици нема досљедности, има само функционалности. Њима је Куран супер, а „Горски вијенац“ бљак. Кад они убијају у име вјере, то је свети рат. Кад њих убијају у име друге вјере, то је геноцид. Њима није циљ да буду у праву и да буду морални побједници – њима је циљ да освоје, одрже и прошире политичку моћ, што је и једини логичан циљ сваке добре политике, а они су у томе, признајмо, бољи од нас. То што ћемо им на недосљедности указивати је лоша политика, бар ја тако мислим.
Све остало је интелектуално надгорњавање. За Бошњаке је Шербо у праву, за нас Војин. То ће тако бити, па да се надгорњавамо још 1000 година. И зашто се трудити?
Боље да донирамо један комплет Његошевих дјела школској библиотеци у Петњици.
Vladimire,
autori tekstova sami biraju formu i poruku teksta. Da li ce se tekst napisati kao analiza, paralela, podcrtati moralna norma, je pravo autora.
Zamjerati autoru sto ne daje politicke poruke je malo degutantno.
Само једна ствар, чисто да будемо јасни.
Ништа ја г. Грубачу не замјерам, нити одређујем, нити сугеришем – то у мојим коментарима нигдје не стоји. Он ће писати онако како он мисли да треба и о чему он мисли да треба. Дакле, немојмо замјењивати тезе. Не треба бранити г. Грубача од мене јер га ја не нападам.
Ја сам само изнио став да је напад на Његоша ПОЛИТИЧКИ, да се на тај напад одговара ПОЛИТИЧКИМ СРЕДСТВИМА а да је свака дебата о Његошу ПОЛИТИЧКИ лоша по Србе.
Могуће је да ја нисам у праву и о томе се да расправљати, на крају, нисам најпаметнији на свијету. Можда ћемо нешто добити политички ако будемо рапсрављали о Његошу, ко зна.
Али, нема никакве потребе да ми се импутирају ствари.
Politicari trebaju da vode politiku.
Ovo su strasne i stresne situacije, zaista im treba biti dorastao. Licno sam ponosan na kvalitet koji zivi iza ovog portala. Ova tematika je opasnija nego ikad, smatram da se o ovome treba govoriti, zastititi se od bitangi.
Ja sam u kuci kao dete imao svasta od literature, rudnik da ti skola ne treba. Otac, majka jezike govorili, razgovori nad hartijom, listanja, listanja, mislio sam da su ljuti na knjige! Uvek frka, konsultacije…
U osnovnu podjoh lud, i zapade mi Njegos pa tako kuci sludjen jos vise. Otac mi je obecao da ce mi pomoci da odrastem, pa da mi dozvoli da koristim njegovu biblioteku. Ali da ne žurim!
Pomisljao sam da pobegnem od kuce, da naredjam lose ocene, svasta, a moji su se smejali i uzivali uz knjigu i vince. Oni su uzivali, a ja da ucim.
Onda, jednog dana, otac mi dozvoli da se sluzim bibliotekom.
Eto, svasta nesto u medjuvremenu!
sve je ovo vec davno receno,nego se mi cudimo
По речима светог Јустина Философа: „знамо да ће прогони захватати Цркву до самог краја, док се не врати Господ и не ослободи нас све“. Зато су за нас прогони нешто нормално.
vole da kazu pa to je sve priblizni isto,a da li je bas tako
За ислам то није тако. За ислам то представља служење Богу које се пре свега пројављује у шеријату, закону. Тај закон обухвата религиозни живот човека, његов душевни, духовни, телесни и друштвени живот, уређује га у породици и у свему осталом. То јест, шеријат претпоставља одређени глобални пројекат који при том, што је најзанимљивије, скоро уопште не укључује Самог Господа Бога. У томе је највећа, суштинска разлика у односу на Православље: ако се у Православљу све чини силом Свемогућег Господа, у исламу се мешање Господа Бога сматра скоро непостојећим.
Покушаћу да објасним. Ствар је у томе што из тачке гледишта ислама сваки поступак човека, анђела, атома, чини лично Господ Бог – Алах. Због тога се и јавља парадоксални феномен да човек при том све мора чинити сам. Због тога што, ако желите, Бога има веома много, за људску слободу места скоро да не остаје ни најмањи делић слободе који човек има – слобода избора представља јединствени инструмент којим се нешто може урадити. То је парадокс, али он дефинише целокупан поглед на свет код муслимана.
Са једне стране, човек може учинити неко дело, на пример – извршити терористички напад и сматрати да је то добро дело. Зашто? Зато што је то учинио Алах – преко њега. Међутим, он при том зна да не може очекивати помоћ од Алаха. Зашто? Зато што Алах сам све чини, не можеш га молити за нешто, јер си ти марионета. То јест, имаш само мали делић избора.
Омар Хаијам је на ту тему одлично написао: „Не питају лопту играчи за дозволу, по пољу лети гоњена ударцима“[3]. Ето, тако се и ми носимо по пољу овог света, гоњени ударцима Алаха. Јавља се јако чудан покушај изградње Царства Божијег на земљи без Бога, који заиста чини ислам сличним комунизму или национал-социјализму. Узгред, занимљиво је да су исламске земље веома лако прихватале социјализам.
musliman je lako postati ,ali ako hoces da iz njega izadjes slijedi gajtan!
Како је речено у Корану: „Њему су се предали они који су и на небесима и на земљи, добровољно и невољно, и Њему ћете бити враћени„. Ова реч „невољно“ означава одсуство слободе, плен, ропство. Због тога постоји низ страшних изрека, као на пример: ако хришћанин у присуству два муслимана изрази жељу да постане муслиман – он се сматра муслиманом и сваки покушај да се касније одрекне доводи до смртне казне
Под џихадом се може подразумевати и прави рат и погроми, тровање противничке воде.
da li je Bog i Alah isto
ипак су почели да поистовећују Алаха са Богом, Који се открио кроз Свето Писмо. и наравно овде треба да кажемо да Бог Који се открио преко Писма није Бог у кога верују муслимани. То су различити Богови. Не можемо рећи да имамо заједничког Бога са муслиманима.
kada se ovo kaze samo sto te ne proglase ludim i sovinistom
Свети Николај Српски[20] је рекао јако занимљиве речи да су људи раније знали Бога као далеку, далеку ватру, светлост. Они су га видели издалека, видели су да је светлост, али каква – нису знали. А затим је Бог пришао нама ближе, ближе од свега. И ми видимо троједини пламен Божанства. Може се рећи да је Бог у исламу, рећи ћемо, далеко-далеко Божанство, одсјај истинског Бога који се извитоперио у Мухамедовом уму и који је, као последица тога, заклонио собом истинитог Бога. Склопио се неки идол из истинитих чињеница.
sta Crkva kaze o Muhmedu,i kako je nastao Kuran
У Корану постоји 225 противречности које налазе сами муслимани. Они то објашњавају тиме да постоје укинути и замењени ајати.
Зато Црква сматра Коран Мухамедовом измишљотином, у многоме инспирисаном злим силама. Зашто? Зато што смо убеђени да је начин на који му се предавало откровење… А откровење је било! То ми такође треба да знамо – Мухамед је добио реално откровење, имао је реалне знаке. Како је говорила Ајша, Мухамедова омиљена жена, Мухамед би почињао да се тресе, или би побледео, или поцрвенео, облио знојем када би долазило откровење. Често је падао у несвест добијајући откровење. Понекада му је избијала пена на уста. Мухамед је говорио да би понекада у тим тренуцима добијао главобољу или би чуо звук звона у глави који се појачавао, наносећи му страшан бол након кога је памтио то што му је предано.
muslimani u stvari Kuran zabranjuje vino ali ne i narkotike,pitaju se zasto
При том, муслимани такође забрањују вино. У Корану је било забрањено вино, али нису забрањени наркотици који су већ тада постојали. Постоји чак и хадис, не знам колико је поуздан, где Мухамед говори да све што је од мака јесте благословено. Колико је он тачан не знам, али чињеница је да муслимани одувек употребљавају наркотике. То је очигледна чињеница, и то чак и од времена самог Мухамеда.
Зашто је забрањено вино? За нас је то очигледно, јер се ради о забрани Светог Причешћа. Зато су у исламским земљама повремено и покретани прогони хришћана зато што они употребљавају вино за Свето Причешће.
kakav ce bit kraj svijeta po Kuranu i muslimanima,zato je i ova Zapadna civilizacija potegla za dzihadom
Пред крај света ће се, по исламу, одиграти следећи догађаји: Исус (Иса) ће се вратити на земљу, уништити све хришћане, сломити крстове, оженити се, извршити обред поклоњења Алаху. При чему он чак неће ни водити обред намаза, већ ће бити други на том обреду иза још једног водећег муслимана тог времена.
Посебно грешни муслимани ће бити бачени у пакао, али ће их кроз хиљаду година одатле извести Мухамед. Онима који су погинули у џихаду – терористима и тако даље – у светом рату неће бити суђено. Њих ће без суда послати у рај.
zasto su islasmisti (teroristi)tokio ojacali,imaju uporuste u ucenju
Са исламске тачке гледишта Алах даје силу убици да убије, прељубнику да учини прељубу, милостивом да да милостињу. Постоји учење да Алах има две врсте воље: вољу која одобрава и која не одобрава. И то није допуштење, већ управо воља. Воља која не одобрава – пример: Он Сам чини човека убицом, а затим кажњава човека за то
citav tekst
https://svetosavlje.org/islam/
Ова питања је немогуће разрешити кроз хуманистичку оптику, јер и „Горски вијенац“ и Куран пројављују далеко дубље сфере постојања, далеко дубља мерила Добра и Зла, него што данашња грађанска друштва могу да приме.
Сигуран сам да би и Куран пресудио строжије др Растодеру, него Његошу. Сигуран сам да Његош треба да суди нама, а не ми њему.
А што се тиче односа према Исламу, још једном, и енглески песник је имао исто виђење као и Његош:
When the Mountain came to Mahomet
And looked small before his feet.
„Кад је Гора дошла Мухамеду
И изгледала мала пред његовим стопама…“
Г. К Честертон, из песме „Марш Црне Горе 1913“
П. С.
По „удружењима Црногораца“ која се оснивају по свету, видим да су почесто председници људи бошњачке провенијенције. С обзиром на број министарстава у новој црногорској влади формираних по сличном кључу, као и утицај интелектуалаца с бекграундом сличним оном др Растодера, могу да кажем да су Османлије на много часније начине спроводиле окупацију Црне Горе, него садашњи интелектуални кругови с базом у Сарајеву. Одатле међусобна напетост, али и поштовање, изражени у „Горском вијенцу“.
Kur’an vazi za najlepsu knjigu na svetu, napisanu na cistom arapskom jeziku.
Njegos je ostavio nam na cistom srpskom, ispisano najvecim mogucim stilom, cudesno delo. Cistu istinu, ne gubi sarm i elokventnost. Nenadmasno.
I siguran sam da je izuzetno desifrovao kuran i sve sto ide uz to. Ha, ha, mislim da mu je cak bilo i zao proroka 😉
E sad, zloupotrebe i razni konteksti imaju svoju svrhu. Serbu i njegovoj renomiranoj druzini preporucujem da se igraju sa ješama, eno i kur’an ih izaziva. Da dopisu poglavlje.
…Za početak.
Međuzavisnost u ljudskim odnosims osnovni je soci-psihološki model ponašanja čovjeka još dok je njemac bio, sakupljač i lovac!
… Uzrok i posljedica, grozni međuodnosi postupaka, đe sve ima svoj početak a kraja, e, njega počesto i nema : kad sve zavrti u krug i besmisleni perpetum!
Tu kočnice nema, ni u razmišljanjima nema!
Ipak, svaka smislena analiza vodi na početak oklen valja prtiti, koliko se može primicati kraju, ako ćemo da razumijemo i sebe i druge!
Onda … Bi li “ istrage “ bilo, ako je uopšte i bilo, da joj ne prethodi biblijsko stradnje hrišćana pred strašnim naletom turkijskih plemena?
Zapalili biše po’ hemisfere, odud sa najdaljeg sjevera i Kine u gomili stigoše iz stepe surovi konjanici: pod mač i pretnju staviše pola Starog svijeta, neki divlji ljudi sa jednom i jedinom knjigom pod miškom!
Pod zastavom Islama zađoše i na Balkan, isprijed sebe poteraše ratara i stočara u Planinu, narod u zbjegove i torinu pustu!
Raskučiše srpske države, još ni primakli, na mah rastrviše i Srbe na sve strane.
Jedni utekoše i u ovu najljepšu Planinu, drugi uljegoše u tuđe, dadoše “ vjeru za večeru “ , lakše života!
Pa bi jedni da budu što jesu, a drugi baš ono što nijesu, kad već jesu!
Pa bi prvi po svaku cijenu da u sebe opstanu, a drugi da nestanu i oni sami koji jesu što nijesu,j oš i ovi što ono što jesu!
Pa od svakuda navaljuju na Planinu pod krvavom zastavom one jedne Knjige što je otud sa Istoka stizala. Jedna dovoljna za život cijeli, koja im još i govori da se živjeti može samo u novijem haljinama, pod čalmom Islama : pet puta, od rana jutra do sumraka, klanjajući novom, boljem Bogu i ljepšem životu!
Ko je povjerovao, taj je zamislio da se i spasio!
Ko nije, pod mač je primicao, koju god da je stranu svijeta birao!
Pa kada je tako, birao nije da preživi. Kako je u psihologiji odveć dobro poznata psihologija instinkta : borba za fizički opstanak! Đe u borbi na život i smrt preživi samo najjači, onaj koji je kadar da se ispne u vrh ljestvice lanca ishrane!
Pa je onaj, što je u vrhove srpske Planine pisao Knjigu svoga plemena, trebalo vsljda lepijem, biranijem i ljubeznim rječima da ih motiviše i poduči kako da prežive i opstanu na svome!?
Kako nego tolerantno i konstruktivno, izvan svakog govora mržnje, kako to, jel’ de , ne onda nego danas, nije politički korektno, još i etički prihvatljivo!???
Trebalo je valjda da ih osokoli da se i oni saterani pod britku sablju Islama, biranijem rječima i postupkom odupru siledžji sa Istoka!?
Kome je malo da zakuči zemlju, nego mu pripelo da uzapti i svaku dušu hrišćansku, da svaki iksan pod šarom jednom jedinom, njegovom Bogu klanja!!!
Kako jedino taj i takav čovjek primaknut pravoj vjeri Islama ima pravo da živi i korača pod zvijezdama!
Ima pravo makar na život, kada već nema pravo na dušu!!!
E, baš se ogriješio pisac kad je saobrazio stvarnost osmanlijske okupacije tijela i duše njegova naroda u Planinu! Kada biše uredio slovo, u Gorski vijenac spleo ono prvo pravo čovjeka da se brani. Goli život da brani na isti onaj način kako je napadnu! Kako drugog načina i nema!!!
Već da se svi prime u tuđe neke ljude otud iz stepe pristigle na granicu Starog svijeta. Sa mačem u jednoj a knjigom, onom jednom jedinom knjigom koja im sve kaže, i kako je i zašto čovjek, u drugoj ruci. Sa svijetom – pokorenim ognjem, mačem i Knjigom – sa čitavim svijetom u zubima!
Još mu samo fali jedno malo pleme izbježalo u planinske vrhove, zakleto ne samo vjeri svojoj i svome imenu, već zakleto na vijeke jedinom imetku svome : SLOBODI!!!
Kako su gore u gladnoj Planini razumjeli da se čovjek za malo šta pita, za ništa ne pita, ako se nije zakleo slobodi! Ako nije slobodan da bira sebe a ne tuđina!
Pa je valjda pisac trebalo da ih pisanijem ohrabri, ah, taj divotni novogovor koji čovjeku širi demokratske i miroljubive persktive suživota sa okupatorom, dakle, da ih ohrabri, nego kako, nego da oružje bače u trnje!!!
Da sebe predaju u tuđe, pa da se vjekovima poslijen u školama uči nezlobivo gradivo, blisko i prihvatljivo i nasilniku što ćaše da im dušu uzapti, ukrade!?
Baš je pisac u svemu prećerao, kada se neki i danas na njega srde i razmahuju u novo nerazumevanje i omrzicu!? Njegovu više vijeka staru riječ : da je čovjek SLOBODAN DA BUDE SLOBODAN! !!!
KAKO KNJIGA NJEGOVA SAMO O TOME PJEVA! JOŠ I SLAVI SVETU SLOBODU VISOKO GORE, U PLANINU SRUSKU, POD ZVIJEZDU CRNOGORSKU!!!
Od svega slobodana da bude slobodan i svoj, već ako od Boga jedinoga nije!
Da ima svako ljudsko – i što je još važnije, Božje pravo na otpor.Na borbu neprastanu za svoj život jedini, za svoju dušu jednu i slobodu, koja je uvijek samo jedna i jedina!
Pa to i danas ljuti one koji su onomad izabrali drugu stazu : sebe u druge! Kako im se i danas čini da su jedino oni pravo odabrali!? Još su i slobodni da se ljute i prigovaraju, ne bilo kome, nego baš sebi.
Kako na nas sećaju, a ustvati sjećaju na sebe bivše, prije nego izabraše da pretoče u tuđe korito. Pa im mi krivi, knjiga im stara kriva, što ih ispisala iz nas, kako su se krvavo upisali u tuđe i druge.
Kako to i nije bilo moguće drukče nego krvavo ; i za njih, i zako nas, krvavo i odveć traumatično. Pa knjiga pamti, pa mi pamtimo, a oni bi najradije da zaborave. Da ih ništa ne priseća! Kao da su samo oni jednom postradali!???
Pa na knjigu i na nas čisto ljuti. Kao da mi možemo da prepravimo tu knjigu i sjećanje da prepravimo, njima na volju!?
Kao da je moguća neka nova i njima bolja knjiga o prošlosti razbratnoj, danas za juče napisana, neko novo, ljepše i politički korektno pamćenje i sjećanje na njih i nas u božićnim i ostalim vatrama međusobica!? U istragama i bratskom krvačenju do lakata!
Kako ih ništa ne osvjesti i približi stvarnosti. Onoj koja svakog podučava da nema, niti će ikad biti bolje prošlosti od prošlosti! Kako ni najpametniji ne mogu dogovoriti bolju prošlost po mjeri sadašnjosti … Kako svaki, svaki iole pametan i razložan može, treba i mora da dogovori bolju budućnost!
Kada već ne možemo da promenimo prošlost, Bogu hvala, ako pameti ima, možemo budućnost! Kako je to najviše što možemo!
Kako to samo od nas zavisi : od njih i nas koji smo, samo malo prije ružne prošlosti, bili jedno.
Kako to ne možemo, nikad i nikako, da u prošlosti budemo, ali zato možemo u budućnosti : da opet budemo jedno! Ono isto jedno, što smo jednom bili!
Od nas zavisi!
Ništa od prošlosti! Još manje od pogrješnog čitanja jedne knjige, makar to bio i Gorski vijenac!
Koji je samo jedna veličajna književnost, grandiozna literatura i ništa više. Kako je za pametna to dovoljno i najviše!
O pravilnom čitanju je knjige(a), o kontekstualizaciji, transcendiranju istorije, o antropopsihologiji literalnog dijela, o zloupotrebi knjige, bilo koje, svake knjige, egzistencijalnim i vrijednosnim sudovima knjige, svake knjige, o koje čemu drugom, više i manje važnom, u nastavku ako to bude bilo potrebno … neophodno!
… MOŽDA SE I NASTAVI
Богами Војине, Ти им очита лекцију, и то математички прегледно и јасно.
Беспредметно је полемисати о Његошу било каквим књижевним, историјским, теолошким или било којим другим неполитичким аргументима.
Бошњачки напад на Његоша је политички. Политика не подразумијева досљедност, књижевну, теолошку, историјску или било какву другу истину. Она подразумијева циљ и средства.
Напад на Његоша је средство.
Циљ?
Учвршћивање и проширење моћи бошњачких политичких чинилаца.
С обзиром да је напад на Његоша искључиво политички то и одбрана Његоша може бити само политичка.
Све остале приче су само разгибавалице за мозак.
Оно што ми треба да урадимо јесте да прекинемо сваку дебату о стожерима наше културе и идентитета. Доста је било! Да ја унижавам и себе и Његоша, доказујући неком Шербу да Његош није „геноцидни писац“! Ма, море, марш!
И ја сам склон том ставу али уважавам, након читања, и Војинов труд. Ево им нека читају да се однос не би свео на мршикање. Лијепо и кратко им је објашњено.
Vladimire, potrebno je polemisati o Njegosu sa svih pozicija, jer kada im se izbiju svi argumenti kriticarima Njegosa ostaje da priznaju da to rade samo iz ciste mrznje.
Serbo Hrastoder polako, lagano prestaje biti istoricar i nekakav naucnik, postaje niski sovinista i bukadzija.
Морам да се не сложим, Мрки. Већ само полемисање о Његошу нас доводи у инфериорни положај, посебно безнадан због тога што морамо да доказујемо очигледно. То је као да, на личном нивоу, расправљам о томе да ли је боља моја или Твоја мајка. Глупо је, јер је свакоме јасно да је за мене боља моја, а за Тебе Твоја мајка. Ту нема објективности а ни дебате. Већ самим тим што бих кренуо да доказујем како је моја мајка боља, унизио бих је, претворивши је у предмет дебате. Као што сваки човјек има своје „табуе и тотеме“, има своје симболе око којих не дебатује, већ их, ако треба, грчевито и крваво брани, тако треба да их има и народ. Нека Бошњаци, ако хоће, дебатују о Његошу са Хрватима, Дукљанима, Французима, нека заједно плачу и приговарају – то је њихова ствар за коју нас баш боли брига.
Друго, чак и ако би се могло дебатовати са Бошњацима, то је бесмислено. Ми њих у супротно не можемо убиједити (а то је једини смислени циљ дебате, иначе она постаје само јалово надгорњавање). Њихов став није заснован на аргументима већ на политичкој и психолошкој потреби. Чак и кад би признали да критикују Његоша из чисте мржње, да ли би нам рекли нешто што ми већ не знамо? Шта ми имамо од тога признања?
Што се Шерба тиче, он је оно што је увијек био. Он је, ако се ја добро сјећам, слику вјешања херцеговачких Срба од стране Аустроугара објавио као вјешање Црногораца од стране српске војске. За тај фалсификат није трпио никакве посљедице а није се ни покајао.
Дакле, јасно је ко је Шербо и гдје му је мјесто.
Још један разлог више за оно што сам написао прије – ма, море, марш!
У праведном сте гнијеву али има и људи склоних рационалном приступу а управо је Војин одличан примјер, како у тај мрак може да се убаци зрачак свијетла. Просвјетитељство и вјера у исто је ипак једино што нам преостаје прије него кренемо да се хватамо за гркљане.
Ратимире, нисам ни најмање гњеван. Текст г. Грубача је, са интелектуалног становишта, одличан и заиста сам уживао док сам читао. Прилично је добро упакован и одаје озбиљно знање и промућурност аутора. Међутим, он има озбиљну слабост – НЕПОЛИТИЧКИ се поставља према ПОЛИТИЧКОМ ПИТАЊУ. Његош и његово дјело нису нападнути филозофски, литерарно, чак ни идеолошки – све су то само обланде да се Власи не досјете. Његош је нападнут као симбол нашег културног и политичког идентитета. Преко Његошевих леђа се демонстрира новостечена политичка моћ бошњачког мејнстрима. Његош је нападнут ЈЕР ЈЕ ЗА НАС ТО ШТО ЈЕСТЕ.
Вјера и просвјетитељство нису добар ПОЛИТИЧКИ одговор. Кад неко на вас пуца, није упутно објашњавати му да није добро да то чини нити вјеровати да вас неће погодити. Морате се заклонити и/или узвратити. Можда га можете и просвјећивати, али тек кад се осигурате да вас не погоди – дакле, из заклона и са оружјем на готовс.
Већ и сама дебата о Његошу, чак и кад није политичка и чак и кад ми не желимо да таква буде, излаже нас ПОЛИТИЧКИ. Самим пристајањем на њу, са нашим допуштењем се легитимише став да је Његош „геноцидни писац“ – чак иако га сматрамо нетачним, ми смо му, негирајући га, дали „право грађанства“ у јавном простору. Зашто бисмо ми то, побогу, радили? Не видим ниједан разуман разлог за то. Притом, не постоји аргумент који ће Бошњаке убиједити да Његош није „геноцидан“, нити аргумент који ће нас убиједити да Његош није наш највећи пјесник, ма колико да је „геноцидан“.
Дакле, та расправа је ПОЛИТИЧКИ бесмислена јер једино може доказати да је наш Војин паметнији од њиховог Шерба, што ми већ знамо и то није ПОЛИТИЧКИ добитак. Исто тако,она је ПОЛИТИЧКИ недјелатна, (а исто се односи и на вјеру и просвјетитетљство) и неће спријечити евентуално хватање за гркљане, јер то није урадила никад и нигдје. Примјери из историје то потврђују: Хитлера су, примјера ради, зауставиле руске дивизије а не то што су Руси били истинољубиви, праведни и без жеље да се свађају са Њемцима и што би, у евентуалној дебати, сви аргументи били на њиховој страни. Тачније, не би Руси ништа ударили с тим што су у праву да нису имали дивизије. Тек кад су треснули Њемце и окачили заставу о Рајхстаг, могли су и дебатовати са побијеђенима, исте просвјећивати и вјеровати у Добро и Правду.
Ја се, као сваки нормалан човјек, надам да ћемо, уз Божју помоћ и наш предани рад, створити такву ПОЛИТИЧКУ климу, да се хватање за гркљане, као ЕКСТРЕМНО ПОЛИТИЧКО рјешење наших сукоба, никад више не догоди.
Мада ту моју наду и жељу за вјечним миром, иако племениту, не треба бркати са политиком, као дјелатношћу која се ипак одвија у свијету какав јесте а не какав би ми жељели да буде.
Vladimire,
zar nije politicki zakljucak koji se moze izvesti iz ovog teksta ocigledan:
Ako zelite spaliti Njegosa, prije toga spalite svoj Kuran, i saljite u Hag i na robiju svoje najvece ucitelje islama?
Vojin je dobro i ispravno komentarisao temu. No, vi ste u svojemu „(ne)pravednom gnjevu“ otisli predaleko – u rasizam? Jer, ne znam kako drugacije da razumijem vasu opasku o „Dukljanima“?
To je posebno interesantno, imajuci u vidu da je nedavno ukraden od Crnogoraca – dukljanski knez Vladimir i vosebno pretvoren u „srpskog sveca“ Jovana Vladimira?
Уз сво поштовање, баш ме брига како ћете Ви ишта разумијевати у мојим коментарима, посебно непостојеће опаске о Дукљанима, имајући у виду да сам израз „Дукљани“ употребио само једном, и то узгред и без икаквог ближег одређивања.
Е, сад, ако Вас израз само по себи вријеђа, могу Вам рећи само оно што бих рекао и Бошњацима који тврде да је Његош „геноцидан“.
Они могу са Вама расправљати о Његошевој „геноцидности“, а Ви са њима о Дукљанима и моме – ни мање ни више, него, је ли, „расизму“, па се жалите једни другима до миле воље.
А како се у ову причу уклапа кнез Владимир, знате Ви и анђели, с тим што се не морате трудити да то објашњавате.
Јер ни о томе немам намјеру да дебатујем.
Pavićeviću,ali ne vidiš-zašto im Njegoš smeta? Nije u pitanju politika-nego navika-nasleđe oliti nagoni…na ove prostore-za širenje „UČENJA PO MUHAMEDU PROROKU“-oliti „Ekspanzija vojno političko (z)vjerska -Islama na zapad…! MILONI MIGRANATA-KUTARE PREMA ZAPADU-ZATO TRAMP KRAMPOVIMA OGRAĐUJE AMERIKU..DA JE SPASI OD „JEVROPSKO AZIJACKE MIGRACIONE-ISLAM FILOSOFIJE-ČIJI BRAVI TOGA I PLANINA…“?! I ZA KRAJ,ZNAŠ LI PAVIĆEVIĆU ZAŠTO NOĆNA DAMA KAD SE „OBRAĆA“ KOLEGINICI…OBAVEZNO KAŽE „MUČI KURVO…“? ZATO OPREZ-MNOGO JE VIŠE ADNANA-NEGO ADAMA…?
Поштовани Владимире, Његош, Ћирилица, Српски језик , Православље до осамостаљења нису ником сметали, осим малом броју Монтенегрина. Монтенегрини су први ударили на ова 4 стуба, а повремено их мање или више хушкали наши “прилагодљиви“ политичари. Припомогли разни корифеји-фарисеји и сподобе: Килибарда, Брковићи, Дедејић, Вучинић, Андријашевић, Церовић, Павићевић, Никчевић… Сад су и политичари скинули маске јер су изабрали једну страну, па повратка нема. Удара се немилице на дневнике по школама и наставне програме, а Карамарковић хоће цркву да затре. Ударио свој на својега. Почастили људе исламске вјероисповјести свим могућим фотељама и обећали им и дали и што се може и што се не може. Само реците и биће услишено. Сад у исти мах и Мустафа Церић и Аднан Муховић траже спаљивање Његоша. Једини је излаз да се Србима одузму сва права и укине Ћирилица и Српски језик (већ Карамило завршио ), а Православну цркву, замијенити Католичком ( порушити цркве и споменике, књиге спалити и срушити Митрополита ). А да би се то урадило треба спалити мошти Његошеве, као што су некад неки спаљивали мошти Савине. Чудне су им мошти, кад и после више вјекова могу да неком да значе , а неком да сметају.
П.с. Није ми јасно што се овај Муховић, па и Церић и слични жале на Његоша, кад овај пише о Потурицама. Па они не признају да су Потурице ( Православци који су прмијенили своју вјеру и прихватили Ислам ), него држе себе аутохтоним Бошњацима. ‘Ајде да се буне Кустурица и Меша Селимовић.