Istinu tražiti i prema njoj se upravljati

Piše: Ljiljana Popović

Putujući i istražujući antropogeografske osobenosti svog naroda, veliki naučnik, čovek pravog duhovnog plemstva, Jovan Cvijić, ukazao je na neke od najbitnijih karakteristika srpskog naroda po svim oblastima koje je, vekovima
unazad, naseljavao.

Isticao je pre svega da ni kod jednog balkanskog naroda nije u širokim narodnim slojevima tako jako nacionalno osećanje kao kod našeg, kao i da postoji jedinstveni način nacionalnog osećanja i mišljenja, pored lokalnih varijacija i osobenosti.

Cvijić je u svom kultnom delu „Balkanko poluostrvo i južnoslovenske zemlje“ govorio o Srbima kao antropološkom tipu Dinaraca, rekavši da svako ko je putovao po Balkanskom poluostrvu može lako prepoznati u nekoj narodnoj masi
dinarske ljude od drugih grupa jer su na njima „najbolje izražene sve osobine zapadnih Južnih Slovena.One su kod njih uvek dubljeg smisla i nacionalnije.“

Dinarski tip ličnosti zauzima celu dinarsku oblast i susedne zemlje po kojima se proširio migracijama. Ovaj tip preovlađuje pre svega u moravskoj Srbiji, Hercegovini, Crnoj Gori, iako je Cvijić u Dinarce uvrstio i Slovence, koji se od
ostalog dinarskog stanovništva razlikuje zbog vekovnih veza sa civilizacijom Srednje Evrope.

Dinarski doseljenici su ušli i u staro kosovsko-metohijsko
stanovništvo ne izmenivši njegove psihičke osobine, ali su na njega jako uticali.

Opisujući dušu svog naroda koga je, kao naučnik, još više voleo baš zbog takvih osobina, ali i ukazivao na njegove mane, Cvijić kaže:
„Dinarski su ljudi živog duha i tanane inteligencije. Obdareni živom i raznovrsnom osećajnošću oni se često povode za svojom maštom, koja je vrlo živa i bogata, kao i za prvim impulsom oduševljenja i srdžbe.

U svojim se akcijama obično inspirišu pobudama moralne i duhovne vrste; materijalni interesi imaju samo ulogu drugoga reda. Da bi se izazvala najveća suma njihove snage, treba dirnuti u njihovu osećajnost, osetljivost, u njihov individualni i nacionalni ponos; treba istaći pitanje časti ili ideal pravde ili slobode.“

Dinarski čovek, kaže veliki naučnik, vezan je za Kosovo i Metohiju i za Kosovsku bitku i neprekidno se njemu vraća kao svome izvorištu: „Obmanut okolnostima i događajima, napušten od svih, nikada se nije odrekao narodnog i društvenog ideala. Ova postojanost i vera glavni je fakat u njegovoj istoriji.

“Sva ova svoja osećanja, smestio je srpski narod u svoje pesme, pogotovu narodne epske, ali i druge i svoje pripovetke, pa kaže: „u svakoj prilici se na njih navraća: opeva ih i
priča u kući, uveče pored vatre a posle svakodnevnog rada, u crkvama i manastirima, izlazeći iz crkve, prilikom svakog skupa ili sabora.“

Opisujući Crnu Goru i narod koji tu živi, istakao je veliki naučnik živu veru, „veru Obilića“ i neobičnu povezanost sa svojim korenima i svest o duhu nemanjićkom koji kao voda živa ne prestaje da teče kroz dušu naroda, pojeći ga i krepeći kroz sva vremena, čak i kada se čini da je potisnuta:
„U Crnoj Gori je srpska svest bila uvek neobične jačine. Zapazio sam da i svaki čobanin zna za veliku srpsku celinu, a to je gotovo jedina sadržina višeg narodnog osećanja, posle brige za svakodnevnim životom.

Dalje, prava narodna masa u Crnoj Gori, a naročito ona inteligencija koja se u Srbiji školovala, ima velike ljubavi prema Srbiji. Ta osećanja i energične srpske težnje jasno su se opazile i u „Skupštini srpskog naroda Crne Gore“.

Plemenici su međusobno osim običnog života čvrsto vezani dvema mislima: to su čast i slava plemena i nacionalna misao, „vera Obilića“…Glavna duhovna hrana su im tradicije o Kosovu i Nemanjićima, koje znaju i žene i deca.“
Ta duhovna hrana, kako kaže Cvijić i jeste ono što je najbitnije u našem narodu. Nacionalno bez duhovnog, nastavlja naučnik, prelazi često u ekstreme,
nepotrebne za razvitak jednog naroda. Zbog toga ta nacionalna svest uvek treba da ima moralnu, a iznad svega duhovnu bazu, uz poštovanje drugih naroda i vera, saradnju i kulturnu razmenu sa njima.

Taj duhovni element i vera koja je oduvek bila vodilja, toliko potrebna u kriznim vremenima, sačuvana kroz vekove
molitvama i blagoslovom svoje Crkve, najbitnija je odlika naroda.
„Pored junaštva, crnogorska plemena naročito cene „čojstvo“, blagorodnost. Upravo ne vredi junaštvo bez čojstva. Poglavito su takve birali za glavare. Ovako organizovana plemena su branila slobodu Crne Gore i pomagala oslobođenje brdskih i hercegovačkih plemena; stalno mislila na sve „što je
naše od starine bilo“.“
Reči velikog naučnika, koji je voleo svoj narod razasut po celom Balkanskom poluostrvu i šire, ali objedinjen istom verom, jezikom i kulturom, sa svim svojim divnim osobenostima koje mu, upravo zbog toga, daju posebnu lepotu,
odjekuju i danas.

Kroz njih su našu kulturu i duh upoznali i mnogi drugi narodi jer je rad akademika Jovana Cvijića bio nadaleko poznat,a kao pravi naučnik vodio se samo jednim: „Istinu tražiti i prema njoj se upravljati…Na istini stvarati mentalitet naroda“

Izvor: Mitropolija