Истином до помирења

Кад су у питању Сребреница и трансатлантске интеграције, дио политичара, као и новинара, повремено подсјећају на клавирске дирке, гдје исти актери, који су 24. марта 1999. без објаве рата напали Црну Гору и Србију, сада настављају рат другим средствима, зависно од дневних потреба ударајући по диркама, које непогрешиво узвраћају тражене тонове.

О Сребреници је протеклих година говорено много, готово је речено све, осим пуне истине. Сребреница се наново догађа. Неспорно ради се о великом злочину. Сада се ломе копља око двије ријечи: геноцид или злочин. И овдје геноцид, као више пута на Балкану, има различита тумачења, зависно о ком се народу ради.

У Јасеновцу се, по службеним тумачењима, није десио геноцид, а у Сребреници јесте. Кад су у питању комеморативне свечаности и обиљежавање неких ратних догађаја, можда би француско искуство било драгоцјено. Због недавно уздржаног става Париза, Европа је ових дана скромно обиљежила 18. јун 200 година од Ватерлоа, мада су у претходним мјесецима бројни медији подсјећали на велику европску годишњицу. Неколико података, с једне стране, показују с коликим сензибилитетом су Французи пришли обиљежавању Ватерлоа, а, с друге
стране, са колико не-сензибилитета смо пришли обиљежавању 20 година Сребренице.

За помпезно обиљежавање 200 година Ватерлоа, (18. јун 1815), француска влада није показала велико интересовање за најављене комеморативне скупове, због очигледних резона. Уколико будемо третирали Себреницу са политичким рафиманом као Французи Ватерло, нећемо дувати у једра нацрту британске резолуције, која је једна вјешта подвала. Они исти, који су 24. марта 1999, без објаве рата напали Црну Гору и Србију, сада настављају рат другим средствима, подупирући ову подвалу.

И помпезно обиљежавање 20-годишњице Сребренице, као дана “геноцида”, треба да асоцира на колективну кривицу народа. Ликвидацију 3.500 Срба, углавном нејачи, што претходи Сребреници, треба прећутати, како налаже нацрт британске резолуције. Јасеновац је предат забораву, чак и дјеца поморена у њему. Поред одраслих, у Јасеновцу је поморено 54.723 српске дјеце, углавном са подручја данашње Републике Српске, која је тада била у саставу НДХ.

Милован Ђилас је у једном интервјуу, који сам објавио у НИН-у, упозорио:

„Прећуткивање злочина једне стране у сукобу, а увеличавање злочина друге стране води већим злочинима„. (Сребреница се десила само три мјесеца послије Ђиласове смрти). Дакле, предвидио је Сребреницу. Не води помирењу уколико је једна страна у грађанском рату увијек крива, а друга безгрешна. Заједничку будућност треба градити на истини, што је једини начин помирења. У Босни и Херцеговини нужан је нови почетак, како би се вратили на „стартну позицију“ Босне, која је евидентна шест година прије грађанског рата, за зимску Олимпијаду, која је почела 8. фебруара 1984. године. Били су сви једно.

Радили су братски, као једна породица и Муслимани, и Срби, и Хрвати, и Црногорци, којих је у Босни било један одсто. Сарајево је данас град Муслимана, с мањком 150.000 Срба. Вријеме потврђује да етничко чишћење Срба или Муслимана није политика, него проклетство. Остајем у увјерењу да није било етничког чишћења и ишчезавања Срба и ХрваТа у Сарајеву, (у коме сам потрошио пола радног новинарског вијека), не би било ни Републике Српске, ни Херцег Босне. У структури становништва метрополе, Муслимани, односно Бошњаци данас чине 96 одсто становника.

Орићева 28. дивизија, захваљујући хеликоптерском ваздушном мосту аеродром Дубраве код Тузле Жепа (родног мјеста “Ханџар дивизије”) добро је снабдјевана војном опремом током три године, што игнорише нацрт резолуције, којом треба трајно обиљежити Србе као геноцидни народ, а Републику Српску као геноцидну творевину. Двадесет четвртог марта 1999. најцивилизованија господа Европе таргетовала су као легитимне војне циљеве болнице, пијаце, мостове, топлане.

Додворавање њима да би нас примили у окриље НАТО-а изгледа ми са моралног становишта као да би се Жаклина Кенеди вјенчала са Ли Освалдом. Да ли ће ова енглеска подвала проћи као и она 27. марта 1941. не знам, али знам да је Енглеска дочекала крај Другог свјетског рата као поробљивачка најцивилизованија господа, чије су колоније покривале готово четвртину планете.

Творци нацрта знају да је све то удешена лаж. Они знају за тешке злочине које су починиле јединице под Орићевом командом, а остао је забиљежен ритуал клања, који је обавио „херој Сребренице.“

Допало му је да убије Слободана Илића, па је Насер Орић, бивши тјелохранитељ Слободана Милошевића, ударио Слободана бајонетом у једно око, па у друго, па га је приклао. У том ритуалу клања веселио се као да пролива шампањац.

Треба поштовати чињенице и провјерљиве истине, као једини пут за помирење. Издвајам само неке учинке “хероја одбране Сребренице,” којега хапсе уочи годишњице па ослобађају, по трећи пут. Његова одметничка дивизија, која је дјеловала из “заштићене зоне УН” није поштедјела старце, старице, дјецу, дјевојке, о чему свједоче хладне спомен-плоче са основним подацима убијених.

Међу 150 села, страдало је и село Малешићи. Бивши тјелохранитељ Слободана Милошевића умјешно је користио тактику изненадних напада, обично пред зору, гдје тамошње српске снагенијесу имале шансу да добију битку.

У цик зоре, 8. октобра 1992, убијен је брачни пар Михаило Перић, рођен 1902. (90), и Цвија, рођена 1907. (85). Или: Јокић (Стојан) Мило, рођ. 1926. (66 година), Лазић (Павла) Драго, рођ. 1913. (79), Ерић (Михаило) Негослав рођ. 1912. (80), Поповић (Коста) Ристо рођ. 1920. (72), Божић (Васо) Мара, рођена 1909. (83), Николић (Цвијан) Митар рођ 1927. (65), Николић (Марко) Васо рођ. 1920. (72), Обачкић Љубица, рођена 1918. (74), Стојановић (Стојан) Владимир, рођ. 1915. (77), Живановић (Јово) Богдан, рођен 1927. (65). Стојановић (Светозар) Анђелко рођ. 1914. (78), Јањић (Симо) Анђа рођ. 1927. (65), Живановић Стојан рођ. 1925. (67), Ристић (Петра) Раде рођ. 1920. (72), Милановић Душанка, рођ. 1920. (72), Ковачевић Радосава, рођ. 1915. (77), Благојевић Илинка рођ. 1914. (78), Митровић Даринка, рођ. 1922. (70). У раним јутарњим часовима, 16. јануара 1993, мучки су нападнути Скелани и околни засеоци и убијен је 61 Србин. Заклан је Александар (Томислава) Димитријевић, рођен 1987. (6). Сама структура убијених Срба на подручју Подриња указује на геноцидне радње Орићеве одметнуте дивизије на подручју „Заштићене зоне УН.“

Међу убијенима је и неколико стотина стараца и старица преко 80 година и неколико стотина дјеце испод осам година. А тога нема у Сребреници. Ниједан старац или старица, а поготово дијете није убијено. Ако је то тачно, а јесте, онда се ради о великом ратном злочину, а не о геноциду.

Остала су жива свједочења о исходу серије битака Насера Орића, којег кобајаги хапсе уочи обиљежавања 20 година Сребренице. У ноћи између 5. и 6. новембра 1992. у селу Каменица цјелокупно затечено становништво звјерски је побијено. Срби су клани ножевима и сјекирама.

„Сјекира је поштедјела дрвеће, али не и људе„. Сто девет Срба убијено је на звјерски начин. На основу извјештаја патолога сазнајемо на који су начин мучене жртве.Ватерло је једна од најзначајнијих битака у 19. вијеку, у доброј мјери одлучивала је судбину Европе, а Сребреница треба да одлучи судбину Србије и Републике Српске. Ватерло је последња битка Наполеонова, коју је изгубио, а Сребреница је последња битка и коначни војни пораз Алије Изетбеговића, коју би преко нацрта резолуције требало они што су нас бомбардовали да трансформишу
у морални пораз Срба, добијајући одредницу „геноцидни народ„.

Пише: Никола Ивановић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: