Истина о страдањима Срба у Сарајеву остаје непресуђена

Године пролазе, а истина о страдањима Срба у Сарајеву остаје непресуђена.

Ни погром у сарајевском насељу Пофалићи маја 1992. никада није добио судски епилог.

У том, већински српском насељу, страдале су комплетне породице. Убијено је око 200 српских цивила, 64 старијих од 60 година, 21 лице и даље је на списку несталих, а свједока је све мање.

Од 1992. до данас није позната судбина Пера Пикулића, који је кобног мајског јутра затечен у покушају да из ватреног обруча спаси родитеље, мајку и непокретног оца. Његова сестра Зора Радовић никада није сазнала шта се десило.

-Брата ми извукли из аута, тукли, био је сав крвав. Онда га свезали бодљиковом жицом и одвели до школе механичарске у Велешићима. То ми је причао човек који је после доведен код њега у ћелију, каже она.

Посмртни остаци Војка Радовића пронађени су и есхумирани 2005. године. Упуцан је са леђа.

Пуцањ са леђа јесте карактеристика мучког злочина у Пофалићима. Актери нису непознати.

Етничко чишћење потрајао је до почетка августа. Ноћ је гутала Србе, а у њихове куће су се усељавали муслимани. Многим предратним становницима Пофалића се за гроб не зна. Још 21 лице се тражи. Никад није било судског епилога.

Из организације Породице заробљених и погинулих поручују за РТРС:

„Преостаје да гласно казујемо истину, или ће нас у противном надгласати они који су склони да се хвале наводно мултиетничким Сарајевом, а починили су и и даље чине злодела прикривања злочина. Мисију етничког чишћења Сарајева од Срба готово су стопроцентно спровели у дјело.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: