Исповијест

За аутора ових редова је крајња немогућност да интимно емоционално и разумски рационално прихвати низ ствари које је његова држава Црна Гора прихватила као своје одлучно усмјерење на међународно-политичком плану. Ово чврсто опредјељење или заблуде, како ко хоће да закључи и прихвати, произилазе из његовог истинског формирања на класичном Марксизму као синтези научне, филозофске, идеолошке и политичке стварности претходних вјекова. То му је послужило као теоријска основа да релативно добро и критички савлада све теоријске и практичне тековине настале крајем 19. и у току 20.вијека.

Као убијеђени комуниста, на свему томе, веома  критички сагледава садашњу реалност. И то првенствено као убијеђени интернационалиста Марксовог типа, а никако империјалног – поданичког профила, како су нам то пласирали наши велики социјалистички „идоли“, као што то и данас нуде свјетски моћници под формом „демократског“ подаништва. Признајемо да је за нешто изнад тога мала била и Југославија (која се добро рвала)а камо ли мала Црна Гора, али ништа не би смјела чинити мимо традиционалног достојанства.

Црна Гора из многих разлога заслужује да буде конститутивни фактор рационалних заједница које су окренуте медјународној сарадњи и никада супростављању земаљама и великим силама. Са тог становиста неприхватљива је наша орјентација према ЕУ.

Ово из неколико разлога: ЕУ је лако прикупила сателитске земље бившег Совјетског савеза, које су историјски припадале Аустроугарској монархији, дјелимично или у потпуности у оба свјетска рата биле су на страни Њемацке и Аустрије. Србија и Црна Гора као  самосталне државе и њихове противнице у оба свјетска рата или БиХ и Македонија изашле из Отоманског ропства, укључењем у Југославију, као да по нечему изазивају подозрење, па их ЕУ држи на дугом штапу од овог чланства. Нема рационалног разлога који би, на примјер показао које су то предности имале Бугарска и Румунија да буду тако лако примљене у  ЕУ.