Исповест италијанског генерала о масакру у Пребиловцима
1 min read
Усташе се сликају поред закланих Срба
Злочин је неумесна и наивна реч, пише италијански генерал Алесандро Лузано Бениту Мусолинију о ономе што је затекао када је са својом војском ушао у српска села након упада усташа. „На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!,“ нагласио је у свом писму Лузано.
Генерал Лузано Мусолинију:
Драги Дуче,
Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.
Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.
Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове!
Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо.
Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове!
И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Стану Арнаутовић и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа у селу више нема никога!
Истога дана, то смо открили касније, кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 800 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца.
Једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.
Покољи Срба су достигли такве размере да су у тим крајевима загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!
Напомена:
После оваквих догађаја Италијанска војска стаје у заштиту српског живља и протерује усташе из Истре и Далмације. На слици се налази генерал Александро Лузано како стоји изнад једног прекланог српског детета испред школе у Пребиловцима.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Биће да нису знали за Јасеновац, Стару градишку, Јадовно… силне јаме. Или су само хтели да се „проперу“ пред маневар из 1943? Немамо ми пријатеља! А и што бисмо их имали кад смо сами себи душмани, за положај, за стипендију, за титулу, неки орденчић…
Za rad brastva i jedinstva , poslije rata o svemu se cutalo . Ako je i nesto i receno umanjivan je broj zrtava . Ustase i handzar divizije kao i balisti dosta su SRBA zaklali dje se nije gledalo na godine i pol zrtava . Upamet se braco SRBI nikad na dozvoliti da se nesto slicno desi . Ko se igra vatre neka od nje i strada .
Уз језиво ћутање на ше политичке и интелектуалне елите и најсрамотнији однос једнога народа према најмученичкијим масовним жртвама које памти свијет, не могу да се не запитам зашто је и однос наше мајке цркве према овим питањима био више него млак. Бојим се да наше данашње нестајање, наши порази на свим пољима имају коријен управо у нашој срамоти и кукавичлуку да се озбиљно суочимо са овим чињеницама. Наш кукавичлук да у свој национални идентификациони картон упишемо страдање за које је најодговорнији један значајан дио римокатоличког клера на Балкану довео нас је у позицију инфериорности пред свим осталим европским народима и сви наши непријатељи су открили нашу слабост да ми не смијемо да се истински и суштински супротставимо Ватикану и ономе што од њега долази. Да смо ми озбиљан народ који цијени своје жртве свака кућна библиотека би поред Библије, Вукових народних пјесама, Горског вијенца и На Дрини ћуприје, имала и Магнум кримен. , зашто то не рећи, да би један народ опстао он мора да гаји одијум према непријатељу, одијум који зависно од контекста варира између мржње и неповјерења, одијум који не мора обавезно да значи непријатељску акцију, али који никад не може прећи у пријатељство. Не због тога што ми треба да чинимо и желимо зло Хрватима, већ због тога што ми треба да се бранимо, стратегијски, плански, ефикасно и јединствено. А одбрана се учи од малих ногу, од спознаје да је одбрана неопходна, од свијести да ми нијесмо и никад не смијемо бити успавани пред непријатељем и са свијешћу да је нужно да злочинци бар симболички плате за ужас који су нам учинили. ЗНам да ће ми се рећи да то није хришћански, а ја ћу питати да ли је хришћански догооварати се, преговарати, па чак и снисходити непријатељу? Да ли је хришћански прећуткивати ужас који су нам учинили и то правдати некаквим вишим циљевима. Да ли хришћански пилатовски опрати руке и рећи: то је било накад, а ми треба да мислимо на будућност? Бојим се да је проклетство неопојане и неосвећене, а заборављене, невине крви пало на нас и на дјецу нашу.
Svaki komentar o “ našoj kršćanskoj braći“je suvišan.
Koljačima djece odmah spomenik pored Mirka,koljaca kučke djece.
Boze, kolikog grijeha !!! Nezapamceno !!! Ko moze da potiskuje u zaborav ovakav zlocin??? Kakvi su to ljudi koji nemaju kajanja ??? Kakvi su to ljudi koji ne traze oprostaja ???
KAKAV OPROSTAJ, KAKVO KAJANJE !!!
ZVERI SU TO.
NEOPROSTIVO PONASANJE POSLE RATA.
KAKVI VISI CILJEVI SMEJU OVO DA OSTAVE NEKAZNJENO?!!!
ZLIKOVCI SU NAGRADJENI I VRATILI SU SE BESTIJALNO.
A, OPET SU NAGRADJENI DRZAVOM, EU-CLANSTVOM
I NATOALIJANSOM. BICE SIGURNO DOBRI SOLDATI
U JURISU NA SLOVENSKE NARODE.
U PRAVU JE BIO VOJVODA MISIC STO JE IMESTO
UJEDINJENJA SAVETOVAO PASICU DA PREMA
HRVATIMA PODIGNE ZID.
TO KAZEM JA, NEKADA UBEDJENA JUGOSLOVENKA,
UVERENA DA DOBROTOM MOZE DA SE POBEDI ZLO.
NE MOZE !
OD ZLA MOZES DA SE SPASIS SAMO AKO SI
VAN NJEGOVOG DOMASAJA.
HVALA ITALIJANSKOM OFICIRU KOJI JE OVO ZABELEZIO.