Islam je religija mira
1 min read
Islamska zajednica izrazila je juče duboko nezadovoljstvo dijelom scenarija vježbe „Otmica vazduhoplova na aerodromu Podgorica“, prema kojem je uloga terorista dodijeljena radikalnim islamistima, kako su prenijeli mediji. 
Imajući u vidu važnost vježbe za opštu bezbjednost svih građana i ozbiljnost učesnika organizatora, navedeni segment scenarija doživljavamo neprimjerenim i uvredljivim za muslimane, kazao je reis Rifat Fejzić.
„Stav islama i Islamske zajednice po pitanju terorizma je jasan i, bez potrebe za pravdanjem za nešto što nam nije imanentno, u kontinuitetu javno saopštavan. Oštro se protivimo i osuđujemo svaki čin terorizma bilo gdje u svijetu, protiv bilo koga i od bilo koga, pod bilo kojim imenom i za bilo koji cilj. Međutim, terorizam ne može imati vjeru i svako njegovo dovođenje u vezu sa islamom ili muslimanima podstiče islamofobiju, makar to bilo i kroz fiktivni scenario ‘realnog društvenog konteksta'“, kazao je Fejzić.
Kako je dodao, islamska zajednica u Crnoj Gori odbija da prihvati da pojmovi islam i terorizam ili musliman i terorista idu zajedno u bilo kom kontekstu.
I BS je juče osudila simulaciju spašavanja putnika na aerodormu u Podgorici od, kako se navodi, radikalnih islamista.
Kako su istakli u ovoj stranci, radikalizam i terorizam se često u posljednje vrijeme vezuje za islam, kao vjeru koja propagira upravo suprotno mir i toleranciju.
„Ne želimo da građani u Crnoj Gori doživljavaju islam kao vjeru koja je neprijatelj države, a na to upućuje vježba koja je tokom ove sedmice održana na podgoričkom aerodromu gdje se ‘taoci spašavaju od radikalnih islamista’ Vjera islam je u ovom slučaju predstavljena kao teroristička i neprijateljska, a vjerujemo da nema razloga za tim, jer postulati na kojima počiva islam su mir i tolerancija jednih prema drugima“, naglasili su u BS. Prema njihovim riječima, pripradnici islama su pokazali svoju lojalnost Crnoj Gori 2006. godine.
Milioni muškaraca, žena i djece, ubijeni su za 1400 godina pod krvavom zastavom ISLAMA i još uvek se ubijaju.Za muslimane mir dolazi tek kroz podčinjenost ISLAMU. Kada oni govore o miru, misle na podčinjenost njihovoj religiji/ideologiji.Znaju li oni,da se vjera ne svodi na mržnju,borbu i ubijanje onih koji vjeruju drugaćije(“Oni koji ne veruju/u Islam i proroka/, oni su najgora stvorenja”-Kuran 98: 6….Nevernici/nemuslimani su drvo za potpalu u paklu “-Kuran 72:15)…Istinska vera se zasniva na ljubavi, nenasilju i saosećanju sa svim ljudima, bez obzira kojoj veri žele da pripadaju, kao što čitamo u Svetome Pismu/Bibliji…
Od te religije mira trese se čitava kugla zemaljska. Mi dobro znamo koliko je islam miroljubiv.
tema je interesantna i nedovoljno poznata kako kažu nevjernicima i treba je dobro proučiti,naravno da svi muslimani nijesu u sveti rat,al malo njih ga osuđuju.Nešto slično kao kod sukoba u Izraelu malo je onih u Izraelu koji shvataju muke Palestine.
Za islam to nije tako. Za islam to predstavlja služenje Bogu koje se pre svega projavljuje u šerijatu, zakonu. Taj zakon obuhvata religiozni život čoveka, njegov duševni, duhovni, telesni i društveni život, uređuje ga u porodici i u svemu ostalom. To jest, šerijat pretpostavlja određeni globalni projekat koji pri tom, što je najzanimljivije, skoro uopšte ne uključuje Samog Gospoda Boga. U tome je najveća, suštinska razlika u odnosu na Pravoslavlje: ako se u Pravoslavlju sve čini silom Svemogućeg Gospoda, u islamu se mešanje Gospoda Boga smatra skoro nepostojećim.
Pokušaću da objasnim. Stvar je u tome što iz tačke gledišta islama svaki postupak čoveka, anđela, atoma, čini lično Gospod Bog – Alah. Zbog toga se i javlja paradoksalni fenomen da čovek pri tom sve mora činiti sam. Zbog toga što, ako želite, Boga ima veoma mnogo, za ljudsku slobodu mesta skoro da ne ostaje ni najmanji delić slobode koji čovek ima – sloboda izbora predstavlja jedinstveni instrument kojim se nešto može uraditi. To je paradoks, ali on definiše celokupan pogled na svet kod muslimana.
Sa jedne strane, čovek može učiniti neko delo, na primer – izvršiti teroristički napad i smatrati da je to dobro delo. Zašto? Zato što je to učinio Alah – preko njega. Međutim, on pri tom zna da ne može očekivati pomoć od Alaha. Zašto? Zato što Alah sam sve čini, ne možeš ga moliti za nešto, jer si ti marioneta. To jest, imaš samo mali delić izbora.
Omar Haijam je na tu temu odlično napisao: „Ne pitaju loptu igrači za dozvolu, po polju leti gonjena udarcima“[3]. Eto, tako se i mi nosimo po polju ovog sveta, gonjeni udarcima Alaha. Javlja se jako čudan pokušaj izgradnje Carstva Božijeg na zemlji bez Boga, koji zaista čini islam sličnim komunizmu ili nacional-socijalizmu. Uzgred, zanimljivo je da su islamske zemlje veoma lako prihvatale socijalizam. Mnogo sadašnjih islamskih država su socijalističke. Sirija, Irak do nedavno, dok je Sadam Husein[4] bio tamo. Mnogo islamskih zemalja sarađivalo je sa Sovjetskim Savezom. Sarađivali su ne zato što su dobijali oružje, već je postojala i neka zajednica u ideologiji.
Štaviše, za muslimana je u principu nemoguća podela između religije i politike. To je veoma važno razumeti jer je to crta koja je karakteristična za islam. Možemo zamisliti pravoslavnog hrišćanina koji živi, na primer, u Americi, među Papuancima na Novoj Gvineji usred samog tog islama. To jest, Pravoslavlje kao takvo, obuhvatajući pri tom celokupan čovekov život, pretpostavlja da čovek može sapostojati sa nekim za njega stranim poretkom. Štaviše, za pravoslavne je to normalno stanje, jer znamo da Carstvo Hristovo „nije od ovoga sveta“ kao što je rekao naš Gospod. Zašto pravoslavni hrišćanin može ostati pravoslavan čak boraveći u antihrišćanskoj zajednici? Za nas, naravno, nije normalno što postoje takve okolnosti, ali avaj, to je očigledno neizbežno zlo do kraja sveta. Po rečima svetog Justina Filosofa[2]: „znamo da će progoni zahvatati Crkvu do samog kraja, dok se ne vrati Gospod i ne oslobodi nas sve“. Zato su za nas progoni nešto normalno.
Zašto? Zato što smo mi strano telo, predstavnici Carstva Božijeg na zemlji. Osećamo da smo, i jesmo ako hoćete, kao diverzanti koji su poslati na neprijateljsku teritoriju. Zato postoje manje ili više udobne situacije, ali je za nas ovaj svet – mesto u kome možemo postojati, ali se pri tom ne nadamo na svoje snage da će ovaj svet postati Carstvo Božije. Nadamo se da će se Sam Bog umešati i preurediti svu Vaseljenu.
Eto, nedavno mi je jedan dobar čovek predložio da primim islam i objasnio mi je razlog zašto se obratio i zašto je islam istinska religija. Taj čovek mi je objasnio da je islam istinita vera zato što muslimani ne piju, ne drogiraju se, sve njihove devojke su nevine, ne dopušta se razvrat i zato je islam jako dobra religija, jedina nada naprednog ljudskog roda.
Iako činjenice kažu da to nije istina, makar samo zbog toga što se 80% heroina uzgaja u zemljama islama… Međutim, suština je da čovek doživljava religiju kao određeni projekat zemaljskog poretka. I to je, uzgred rečeno, jako izražena crta. Ako odemo na islamske internet sajtove primetićemo da veliku većinu materijala koji se tamo nalazi predstavljaju materijali o uređenju života: o istočnoj kuhinji, pijaci; koje su norme šerijata o dužini brade, o dužini nogavica ili čega bilo – eto takve stvari! To jest, to predstavlja određeni pokušaj globalnog uređenja sveta koji se zasniva na Božijem autoritetu. U tom smislu islam se pre može porediti ne sa crkvom – Pravoslavnom ili rimokatoličkom – već sa projektima kao nacional-socijalističkim, komunističkim, sadašnjom globalizacijom. Upravo je to projekat izgradnje nekakvog carstva Božijeg na Zemlji zemaljskim sredstvima pod pokroviteljstvom Gospoda Boga.
Danas nećemo govoriti samo o islamu kao islamu. I te teme se naravno treba dotaći jer mnogo ljudi uopšte ne zna šta je islam, znaju nešto o tradicionalnoj religiji, govore samo o dobrom… Govorićemo i o tome, ali ćemo govoriti i o zasebnim strujama koje sada postoje unutar islama, jer mnogi ljudi ne shvatajući realnu situaciju počinju da govore: „Pa da, eto muslimani vrše terorističke napade, svi su oni teroristi“ ili obrnuto: „Niko od njih nije terorista, jer musliman koga ja poznajem ne priprema napade“. Sve je to povezano sa činjenicom da ljudi ne znaju kakva je unutrašnja struktura islamske zajednice, koja se na arapskom naziva „uma“[1]. Mi smo u stanju da iz tačke gledišta Gospoda Boga ocenimo ovaj religiozni pravac.
Zašto govorim „iz tačke gledišta Gospoda Boga“? Zato što se mi hrišćani trudimo da uopšte nemamo sopstvenu tačku gledišta. Ona nam uopšte nije zanimljiva. Po rečima jednog engleskog pisca: „možeš imati hiljadu tačaka gledišta sve dok ne nađeš istinu. Tada će postojati samo jedna tačka gledišta – istinita“.
Prvo, treba reći šta je islam. Kada govore o islamu, veoma često počinju da govore o njemu kao o religiji. Pod rečju „religija“ podrazumeva se određena religiozna organizacija, crkva ili sekta – religiozna organizacija gde se ljudi okupljaju da se pomole, reše neka duhovna pitanja.
U stvarnosti to uopšte nije tako. Islam je u tom smislu prilično dalek od religije u našem tradicionalnom shvatanju. To je veoma važno zapamtiti, jer razgovor kod nas postaje često razgovor „gluvih telefona“. Kada razgovaramo sa muslimanima, oni nam govore o jednom, a mi njima o drugom. Ne možemo razumeti jedni druge, jer jednim te istim rečima obuhvatamo potpuno različita shvatanja.