Искорак древне Кине до модерног џина

Јагош Ђуретић, директор и главни уредник издавачке куће „Албатрос плус”, добитник је специјалне државне књижевне награде Кине, највећег националног признања које се додељује заслужним културним делатницима широм света који су дали изванредни допринос представљању савремене Кине, промовисали њене књиге и културна добра широм света. Ово је други пут да државно признање Кине добије издавач из Србије; 2014. оно је припало Владиславу Бајцу, директору „Геопоетике”.

Награда се додељује од 2005. и до сада је награђено 138 културних радника из 53 земље. Овогодишње признање припало је и прегаоцима из Аргентине, Русије, Велике Британије, САД, Израела, Либана…

Јагош Ђуретић за наш лист наглашава да генерације које су интелектуално сазревале у другој половини 20. века нису ништа битно знале нити су могле да сазнају из школских програма и информативних гласила о кинеском друштву.

‒ Свакодневно смо обавештавани о Мао Цедунговим борбама за учвршћивање комунистичке власти и његовом амбициозном укључивању у муњевиту револуционарну измену света по лењинистичко-стањинистичком рецепту, који је у СССР-у напунио сибирске логоре, а Кину одвео у нешто хуманију културну револуцију. Друштвени историјски обрт извршен је тек реформама које је подстакао Денг Сјао Пинг крајем 70-их година прошлог века, које су дале шансу цивилизацијским наталоженим и практицистички обдареном кинеском човеку. Свет се и данас с неверицом пита како је могуће тај темпо безпримерног, скоковитог економског развоја држати у тако дугом континуитету ‒ каже Јагош Ђуретић.

Иако је културолошка игноранција, не само Кине и него и читавог југоистока планете, како додаје, кулминирала колонијалним освајањима западних земаља, посебно Енглеске у последњим вековима, она има и дужу традицију, па је, каже наш саговорник, у том погледу посебно импресиван случај славног Фрaнсиса Беjкона који је нагласио да је Запад револуционарни напредак оствaрио проналаском штампе, барута и компаса, не знајући да су они вековима у Кини били њен властити изум.

‒ Будући да сам грађанин народа који припада западној цивилизацији, као и многи други српски интелектуалци, морао да схватим да је кинеска цивилизација велика, чак са најдужим активним континуитетом у историји људског рода, која снажно утиче на све облике токова модерних збивања, одлучујућих за судбину света, било је сасвим природно да се придружим онима који, свако на свој начин, учествују у приближавању наша два народа ‒ наводи Ђуретић.

С том идејом је прву књигу „Антологија модерне кинеске поезије” у преводу Радосава Пушића, објавио 1994. као директор ИП „Филип Вишњић” да би због ратних околности планове касније остварио. Регистровао је ИП „Албатрос плус” 2008. и убрзо су му се придружили Света Стојановић, Слободан Дивјак и Јово Цвјетковић.

‒ Ова догађања су се временски подударила и са све већим интересом Кине да се и културолшки представи свету са обновљеном снагом, те се „Кратка историја Кине” у нашем издању појавила 2014. уз финансијску помоћ Кине. Следила је едиција у осам књига „Савремена Кина”, едиција од 10 књига „Кинеска култура”, као и читав низ књига из економије, посебних кључних културолошких аспеката, да би након трогодишње тимске припреме изашло и четворотомно дело „Историја кинеске цивилизације”. Тада смо се окренули романима: Ју Хуа „Плач на киши”, Хуо Да „Муслиманска погребна церемонија”, Лу Јао „Обичан свет”, „Књига песамa” која је попут кинеске Библије ‒ истиче Ђуретић.

Тек оваквим литерарно снажним заокруживањем, каже, постаје видљива величина искорака древне Кине до модерног џина.

‒ Објавили смо и књигу којој смо дали свој наслов „Америка, Кина и судбина света” из пера највећег стратега америчке спољне политике Збигњева Бжежинског, који је са скривеном горчином констатовао да ће Кина до 2025. постати највећа економска сила света и окончати америчку доминацију, те се то мора спречити макар се и њему омрзнута Русија морала „пребацити” на Запад. Кина је остварила такав економски напредак прихватајући компетативни принцип на слободном робном светском тржишту на чему је Запад инсистирао као на својој светињи. Али чим је Кина, следећи тај принцип почела да побеђује и престиже друге одмах је настао проблем како обуздати то економско чудовиште чак и по цену порицања и својих либералних светиња. То само значи да ће у процесу глобализације на принципу светиње слободног тржишта у свеопштој светској утрци бити уништени сви природни ресурси, у које треба, пре свега, убројити и човека који, обузет том утрком, углавном себе ту не види и не убраја. Логика слободног тржишта не дозвољава никоме да појединачно стане, а о сагласности воља, што је једини спас, не види се како ће да дође ‒ каже наш саговорник, и закључује:

‒ Неугасива људска воља за моћ чини се већ је до критичне границе потрошила вековима увећавану људску духовност из које једино може да се изроди ум који је у стању да обухвати суштину, да укаже на спасоносно решење за свет који под данашњим околностма може једино и да функционише као целина ‒ али каква? Пишући о филозофији светског мира, која је инспирисала повељу УН, Кант није веровао у могућност функционисања државе на принципима слободе и суверености јединствене државе света, а данашњи мир се одржава на сталном обнављању страха који непрекидно производе произвођачи и носиоци моћи, посебно технолошки. Ниједан од светских мислилаца не верује у одрживост таквог мира, посебно Наом Чомски.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: