Искендеров: Русија, Турска и Балкан

Пише: Петар Искендеров

У реализацији пројекта „Турски ток“, који је позван да постане кључни елемент обезбеђења енергетске безбедности Балкана и читаве југо-источне Европе, дошло је, можда, до одлучујућег напретка. Парламент Турске огромном већином гласова је ратификовао међувладин споразум Москве и Анкаре од 10. октобра текуће године о изградњи гасовода, а одмах за тим одговарајући документ потписао је и турски председник Реџеп Тајип Ердоган.

Како истичу турски медији, гласање по пројекту „Турски ток“ у националном парламенту је показало да ово питање има међу делегатима и јавним мњењем земље, подршку без преседана. Према саопштењу часописа Milliyet, за подршку изградњи гасовода изјаснило се 210 посланика од 223 колико их је учествовало у гласању. Седмеро је гласало против и шесторо је било уздржано.

Одмах после тога, закон о ратификацији споразума са Русијом о изградњи гасовода „Турски ток“ потписао је председник Турске Ердоган.

Одлука коју су донели виши органи државне власти Турске, практично уклања и последње препреке на путу реализације пројекта „Турски ток“. Како је потврдио Алексеј Милер, председник Управног одбора „Газпрома“, изградња морског дела гасовода почеће за мање од годину дана.

„Ми данас са увереношћу говоримо о томе да ће у другој половини 2017. године почети изградња морског дела „Турског тока“. Оба крака ће бити пуштена у погон до краја 2019. године“ – изјавио је он.

Подршка пројекту „Јужни ток“ од стране Анкаре, диктирана је у значајној мери сопственим економским и геополитичким рачуницама (која носи ситуативни каркатер) – које у овој области објективно одговарају интересима како Русије, тако и држава југо-источне Европе. За време свог сусрета са председником Русије Владимиром Путином (који је одржан у августу у Санкт Петербургу), Реџеп Тајип Ердоган је изјавио да је Турска заинтересована за изградњу гасовода, пошто самим тим намерава да обезбеди испоруке гаса у Европу – што обећава Анкари како финансијске, тако и политичке угодности, а поред тога, омогућава јој допунске полуге притиска на Европску унију.

Међутим, то је управо тај случај када је Брисел принуђен да пожање плодове сопствене кратковиде политике. Практично блокиравши реализацију пројекта „Јужни ток“, која наводно јача позицију Русије, руководство Европске комисије је самим тим направило свој избор у корист тога, да ће се наћи у зависности од Турске. И сада ће се у рукама Анкаре одмах наћи два инструмента притиска на ЕУ – врата која отварају пут у Европу стотинама хиљада избеглица, – и „гасни вентил“.

На руку Турске иду и растуће потребе Европљана за руским гасом. Узгред, извоз гаса из Русије у Италију (која у перспективи може бити прикључена на гасни крак гасовода „Турски ток“) за период од 1 до 30 новембра текуће године увеличао се (према подацима „Газпрома“) за 36,5% у поређењу са аналогним периодом 2015. године.

Међутим, успешан пробој пројекта „Турски ток“ добија кључни значај не толико у гасној сфери, него у ширем плану обезбеђења енергетске безбедности Балкана и југо-источне Европе. Ради се о новим перспективама сарадње држава региона са Русијом, у том смислу и у области атомске енергије. Москва и Анкара намеравају да присвоје статус стратешког пројекта програму изградње нуклеарне електране „Акују“ – чији први блок може бити пуштен у погон 2023. године. Одговарајућа питања размотрили су ових дана премијер Русије Дмитриј Медведев и његов турски колега Бинали Јиљдирим. „Ми смо констатовали да се сада могу скупити обрти, како би у најмању руку први блок нуклеарне електране био пуштен у погон за експлоатацију до 2023. године, то јест, до стогодишњице Турске Републике“ – подвукао је у вези с тим шеф руске владе.

„Кофер премијера Јиљдирима је препуњен преко мере“ – овако је прокоментарисао садашње стање односа Русије и Турске турски часопис Акşам. Према њиховом мишљењу, у овом тренутку ти односи се развијају у тесној повезаности економских и политичких питања – у том смислу и у контексту сиријског регулисања, а такође и активније прикључења Москве приликом решавања кипарског проблема, који је поздравила Анкара. „Замислите, Русија и Турска, делујући заједно, обезбедили су режим прекида ватре у Сирији. А затим су и кипарски преговори, захваљујући залагањима две земље, стигли до одређене тачке. Зар се после свега тога САД могу назвати „супердржавом“? – поставља реторичко питање турско издање.

Сарадња Русије и Турске – у том смислу и у области нуклеарне енергије – јесте јасан сигнал Бугарској која се по том питању нашла у међународно-правном ћорсокаку, препуном значајних финансијских губитака. Као што је познато, 2012. године бугарска држава је под притиском ЕУ донела једнострану одлуку (која је у супротности са руско-бугарским споразумом) о отказивању изградње нуклеарне електране „Белене“ – иако је у том тренутку у Русији већ био изграђен први комплет опреме за нуклеарну електрану. Разматрањем питања бави се Арбитражни суд при Међународној трговачкој палати у Женеви, који је у резултату суђења обавезао Бугарску да компензује руском „Атомстројекспорту“ штету у износу 620 милиона евра.

Треба подсетити такође на сложености у руско-српској сарадњи у гасној области, које су изникле последњих година због кривице Београда. Како показује искуство, послушно следовање трајекторије Брисела није баш најбоље средство за обезбеђење сопствене енергетске и финансијске безбедности. Због тога Београд, Софија и друге балканске престонице треба пажљивије и самосталније да размотре те процесе који се одигравају у овом тренутку на европском енергетском – и не само енергетском – пољу.

(Извор: Фонд стратешке културе)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: