Док се протести против режима у Ирану брзо шире, а страни притисак расте, изгледа да клерикални естаблишмент засад није у стању да се избори с оним што је постала криза легитимитета у самом средишту Исламске Републике.
Демонстрације, које су прошлог мјесеца почеле у Техерану, прошириле су се на свих 31 иранску провинцију.
Иран је јуче углавном био одсјечен од спољног свијета након што су власти искључиле интернет како би обуздале растуће немире, док су се на снимцима на друштвеним мрежам виде зграде у пламену током антивладиних протеста који су бјесњели у неколико градова широм земље.
Организације за људска права већ су документовале десетине погинулих демонстраната у готово двије седмице, а док је иранска државна телевизија приказивала сукобе и пожаре, полузванична новинска агенција Тасним јавила је да је током ноћи погинуло неколико полицајаца.
У телевизијском обраћању, врховни вођа ајатолах Али Хаменеи обећао је да неће устукнути, оптужујући демонстранте да дјелују у име опозиционих група у емиграцији и Сједињених Држава, док је јавни тужилац запријетио смртним казнама.
Немири још нијесу попримили интензитет као неки претходни таласи протеста посљедњих година, попут оних које је покренула смрт Махсе Амини док је била у притвору због наводног кршења исламских правила облачења. Међутим, власти дјелују рањивије због тешке економске ситуације и посљедица прошлогодишњег рата с Израелом и Сједињеним Државама.
Иако су почетни протести били усмјерени на економију, након што је валута ријал прошле године изгубила половину вриједности у односу на долар, а инфлација у децембру прешла 40 одсто, протести су се временом преобликовали и укључили пароле које су директно усмјерене против власти.
Протести сада укључују и друге – углавном младе мушкарце, за разлику од жена и дјевојака које су имале кључну улогу у протестима након смрти Амини.
Гашење интернета нагло је смањило количину информација које улазе и излазе из земље, а поклопило се са позивима из иностранства на нове протесте, које је упутио Реза Пахлави, син посљедњег иранског шаха који је свргнут у Исламској револуцији 1979. године.
„Не урушава се само ријал, већ и повјерење“, рекао је Алекс Ватанка, директор програма за Иран при Институту за Блиски исток у Вашингтону.
Власти су покушале да задрже двоструки приступ немирима, поручујући да су протести због економије легитимни и да ће бити одговорено дијалогом, док су на поједине демонстрације реаговали сузавцем усред насилних уличних сукоба.
„Само желим нормалан живот“
Скоро пет деценија након Исламске револуције, ирански вјерски владари муче се да премосте јаз између својих приоритета и очекивања младог друштва, оцјењује Ројтерс.
„Само желим да живим миран, нормалан живот… Умјесто тога, они (владари) инсистирају на нуклеарном програму, подршци наоружаним групама у региону и одржавању непријатељства према Сједињеним Државама“, рекла је за Ројтерс Мина (25) у телефонском разговору из Кухдашта, у западној провинцији Лорестан.
„Те политике су можда имале смисла 1979, али не данас. Свијет се промијенио“, казала је ова незапослена дјевојка са универзитетском дипломом.
Један бивши високи званичник из реформистичког крила естаблишмента казао је за Ројтерс да кључни идеолошки стубови Исламске Републике – од наметнутих правила облачења до спољнополитичких избора – не наилазе на добар пријем код млађих од 30 година, који чине готово половину становништва.
„Млађа генерација више не вјерује у револуционарне слогане – она жели да живи слободно“, рекао је.
Обавезно ношење хиџаба, што је било окосница током протеста након смрти Амини, сада се спроводи селективно. Многе Иранке данас отворено одбијају да га носе на јавним мјестима – прекидајући с традицијом која је дуго дефинисала Исламску Републику.
У протестима који трају, многи демонстранти искаљују бијес због подршке Техерана милитантима у региону, узвикујући пароле попут: „Ни Газа, ни Либан, живот за Иран“, што указује на фрустрацију због приоритета естаблишмента.
Слабљење утицаја у региону
Регионални утицај Техерана ослабљен је израелским нападима на његове савезнике и посреднике – од Хамаса у Гази до Хезболаха у Либану, Хута у Јемену и милиција у Ираку – као и свргавањем блиског иранског савезника, сиријског диктатора Башара ал-Асада.
На снимку објављеном на мрежи X, чију је аутентичност потврдио Ројтерс, види се како су демонстранти у Мешхеду, другом по броју становника граду у Ирану на сјевероистоку земље, скинули велику иранску заставу са јарбола и поцијепали је.
На другим снимцима које је Ројтерс ове седмице потврдио, види се како су се људи сукобљавали с припадницима безбједносних снага у Великом базару у Техерану, док су у Абданану, граду у југозападној провинцији Илам, демонстранти уз овације марширали улицама.
Без лаког излаза за врховног вођу
Ватанка из Института за Блиски исток са сједиштем у Вашингтону рекао је да је ирански клерикални систем преживио поновљене циклусе протеста захваљујући репресији и тактичким уступцима, али да та стратегија долази до својих граница.
„Промјена сада дјелује неизбјежно; колапс режима је могућ, али није загарантован“, рекао је.
У другим земљама региона, попут Сирије, Либије и Ирака, дугогодишњи лидери пали су тек након комбинације протеста и војне интервенције.
Предсједник САД Доналд Трамп рекао је да би могао притећи у помоћ иранским демонстрантима ако безбједносне снаге запуцају на њих.
„Спремни смо“, написао је, без додатног објашњења, 2. јануара, седам мјесеци након што су израелске и америчке снаге бомбардовале иранска нуклеарна постројења у дванаестодневном рату.
Ајатолах Али Хаменеи, суочен с једним од најнесигурнијих тренутака своје вишедеценијске владавине, одговорио је обећањем да Иран „неће попустити пред непријатељем“.
Бивши ирански званичник рекао је да за 86-годишњег лидера нема лаког излаза, јер се његове политике старе деценијама – изградња мреже посредничких снага, избјегавање санкција и напредовање нуклеарног и ракетног програма – очигледно распадају.
Израелски премијер Бењамин Нетањаху похвалио је протесте, назвавши их „пресудним тренутком у којем ирански народ узима своју будућност у своје руке“.
У самом Ирану мишљења су подијељена о томе да ли је страна војна интервенција неизбјежна или уопште могућа, а чак и чврсти критичари власти доводе у питање да ли је она пожељна.
„Доста је. Већ 50 година овај режим влада мојом земљом. Погледајте резултат. Сиромашни смо, изоловани и фрустрирани“, рекао је 31-годишњи мушкарац у централном граду Исфахану, под условом анонимности.
На питање да ли подржава страну интервенцију, одговорио је: „Не. Не желим да моја земља поново трпи војне ударе. Наш народ је претрпио довољно. Желимо мир и пријатељство са свијетом – без Исламске Републике.“
Противници Исламске Републике у егзилу, и сами дубоко подијељени, сматрају да би се њихов тренутак за рушење естаблишмента могао приближити и позвали су на нове протесте. Али колико уопште уживају подршку унутар земље, неизвјесно је.
Гарда и војска као два стуба режима
У коментару објављеном на порталу „Хил“, аутор Дан Пери пише да Иран не одржава на окупу једна, већ двије кључне принудне институције – Исламска револуционарна гарда, као идеолошка окосница режима задужена и за унутрашњу репресију, и регуларна национална војска (Артеш), старија од Исламске Републике и мање везана за клерикалну идеологију.
Пери подсјећа да је деценијама неписани договор био да се Артеш држи политички по страни, док гарда контролише унутрашњи поредак, али упозорава да би сваки сигнал да регуларна војска више није спремна да гуши протесте могао драматично промијенити ситуацију.
Он наводи да немири и економски слом појачавају притисак и унутар Артеша, чији официри командују регрутима из породица које директно трпе кризу, док се, према извјештајима, шири тихо незадовољство у безбједносном апарату, што – иако не гарантује раскол – показује да се пукотине унутар система продубљују.
Вијести
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
