Више од 300 милиона операција са анестезијом се уради на годишњем нивоу широм свијета, показују подаци научног чланка из 2022. године. Већина људи оде мирно „на спавање“. Не сјећа се ничега. Између 300.000 и 600.000 људи годишње, широм свијета, није те среће – не могу да заспе, заробљени у феномену који се зове интраоперативна будност. Анестезиолог Раде Панић за портал Н1 објашњава шта је тачно овај феномен, колико је чест и како га спријечити.
У одсуству фактора ризика, феномени интраоперативне свјесности јављају се у једном до два случаја на 1.000 операција у општој анестезији (0,1 одсто до 0,2 одсто), показује истраживање “Свјесност током опште анестезије”. Ризик да ово стање наступи код дјеце је осам до десет пута већи, према том истраживању.
Уколико узмемо податак да се више од 300 милиона људи годишње оперише под анестезијом, као и да један до два пацијента на 1.000 операција доживи оперативну свјесност, долазимо до тога да између 300.000 и 600.000 људи широм свијета има ово искуство.
Шта је интраоперативна будност и ко може да је доживи?
Анестезиолог Раде Панић објашњава за портал Н1 да је интраоперативна будност стање у ком је пацијент у анестезији, али може да чује или осјећа шта се око њега дешава.
“До интраоперативне свјесности долази када анестезија није довољно јака у односу на оно што се дешава током операције. Јавља се у ситуацијама када се раде тзв. плитке анестезије условљење општим стањем пацијента или другим факторима који захтијевају минималну примјену анестетика и аналгетика током анестезије”, објашњава он.
Другим ријечима, ако је организам изложен јачем болном или хируршком надражају, а количина анестетика је мања него што би требало, може се десити да пацијент дјелимично постане свјестан. То се најчешће дешава, указује наш саговорник, када љекари намјерно дају мању количину анестетика – на примјер код пацијената који су тешко болесни, имају лоше срчано стање или низак притисак, па би пуна доза анестезије могла да буде ризична.
Панић се реферише на уџбеник анестезиологије професора Предрага Стевановића и сарадника, и указује колико се често, и у којим случајевима, јавља ово стање – 0,2 одсто у општој хирургији, 0,4 одсто у акушерству, 1-1,5 одсто кардиохирургија, док је код операција збрињавања траума проценат 11-43 одсто.
Анестезиолог указује да је битно да крвни притисак, рад срца и проток крви кроз тијело буду стабилни и у безбједним границама, јер они најчешће доводе до пада притиска и утичу на срчану фреквенцију. У неким ситуацијама је нужно, како објашњава, да се да мања доза анестезије.
“Код извођења царског реза у акушерству циљано се иде на примјену што мањих доза љекова, јер сви љекови у малим количинама прелазе из мајчиног у бебин крвоток. Труднице које желе општу анестезију за царски рез или је општа анестезија оправдана из медицинских разлога бивају упозорене да се може десити да чују или осјете током операције. По вађењу бебе анестезија се продубљује. Збрињавање трауме најчешће значи да је пацијент хемодинамски нестабилан (низак притисак, нестабилан рад срца…), па зато добија мање дозе љекова, бол је интензиван, па код ових пацијената се будност током анестезије среће у највећем проценту”, указује анестезиолог за Н1.
Некима је пак, како наводи, потребно дати већу дозу анестетика и анелгетика да би се постигла потребна дубина анестезије.
“Пацијенти који су на хроничним терапијама, најчешће љековима који се користе у психијатрији, алкохоличари, пацијенти који користе психоактивне супстанце, пацијенти са хроничним боловима и на дуготрајној терапији опиоидним аналгетицима често захтијевају веће дозе анестетика и аналгетика да би се постигла жељена дубина анестезије”, објашњава наш саговорник.
“Пацијенти могу да осјете праву бол… Ово стање може да остави психичке трауме”
Уколико се налази у стању интраоперативне будности пацијент може да осјети бол коју доноси операција, али анестезиолог Панић каже да њему такви случајеви нису познати.
“Углавном пацијенти који су доживели будност у току анестезије говоре о томе да су чули шта се говори или осетили да се нешто ради. Често долази до мешања будности и имплицитног сећања. Пацијенти који су доста уплашени и они којима су други причали о операцијама често од онога што су чули као нечије искуство и својих страхова стварају себи представу да су били будни током анестезије и да су чули разговоре или осећали шта се ради”, указује саговорник Н1, али додаје да се циљаним питањима може утврдити да ли се ради о стварном сећању или не.
Анестезиолог указује да је важно да пацијента не убјеђујемо да није заиста био будан. Најчешће се дешава, указује, да се пацијент пробуди док дејство мишићних релаксанса још није потпуно уклоњено, па осјећа мишићну слабост и недостатак снаге за дисање, што често изазива врло непријатан осјећај. Такође, при буђењу је пацијент најчешће дезоријентисан, па се дешава да оно што чује док се буди касније интерпретира као будност током анестезије, истиче анестезиолог.
Панић упозорава да будност током анестезије може оставити психичке трауме “од поремећаја спавања до посттрауматског стрес синдрома и некада је потребно више разговора са анестезиологом, а некада и са психијатром, да би се ове трауме ублажиле и елиминисале”.
Који знаци показују да неко пролази кроз интраоперативну будност?
Праћење клиничких знакова и коришћење специфичних монитора помаже да се утврди да ли је неко у стадијуму интраоперативне будности.
“Скок крвног притиска, повећање срчане фреквенције, појава суза, знојење су неки од знакова који могу указати да пацијент није у довољно дубокој анестезији. Аналгезија се може провјеравати увидом у ширину зеница”, указује анестезиолог.
Како спријечити интраоперативну будност?
Постоје специфични монитори који су заправо БИС монитори. Панић објашњава да је БИС скраћеница за биспектрални индекс који се, уз ентропију, најчешће користи као мониторинг за праћење дубине анестезије код пацијената. Ипак, истиче, проблем је што их посједују само велике здравствене установе.
“БИС монитори се заснивају на анализирању одређених компоненти електроенцефалограма (ЕЕГ) или регистровању спонтаних електричних потенцијала мозга (мождани таласи). Вриједност на овим мониторима може бити од 0 до 100, а адекватна дубина анестезије је на вриједностима од 40-60. Нажалост, ови мониторинзи су код нас присутни већином у великим здравственим установама иако су десетак година у употреби у свијету. Омогућавају прецизније праћење дубине анестезије и смањују дозе љекова које се користе”, истиче.
Шта су проблеми с којима се сусрећу анестезиолози?
Основни проблем је недостатак здравствених радника, па анестезиолог не може да се упозна са пацијентом и припреми га за анестезију.
“Недостатак здравствених радника често онемогућава да се анестезиолог и пацијент упознају и кроз разговор анестезиолог припреми пацијента за анестезију, тј. да пацијент стекне повјерење у анестезиолога. Постоје љекови који се користе у премедикацији (припрема за улазак у операциону салу и почетак анестезије, а могу се дати и након интервенције, а који имају својство да изазивају ретроградну амнезију, тј. да пацијент заборави дешавања. Идеално је када се пацијент послије буђења не сјећа да је био у анестезији и да је оперисан”, закључује саговорник Н1.
„Немају све здравствене установе савремене апарате који прате дубину анестезије“
За недјељу дана двије особе су преминуле након операције трећег крајника у Општој болници у Чачку. Први пацијент била је четворогодишња Ема, а други је 38-годишњи мушкарац.
Дјевојчица је оперисана у Општој болници у Чачку и због компликација хитно је транспортована за Београд, гдје је преминула.
Актуелна дешавања нас подсјећају да је основ добре клиничке праксе како наше знање и едукација тако и савремени приступ анестезији који се базира на мултимодалном мониторингу, наводе Панић и његове колеге, краљевачки анестезиолози.
„Финансијски разлози општих болница су разлог због чега смо ускраћени и немамо савремене апарате који прате дубину анестезије, неуромускуларну блокаду и бол, за разлику од терцијарних установа. Нас стручни кадар је на високом професионалном нивоу, али то не умањује могућност компликација које некада без адекватног мониторинга не можете предуприједити и на вријеме реаговати. Уосталом, набавка таквих монитора је много јефтинија од цене коју плаћамо кроз компликације и нажалост овакве фаталне исходе. Њиховим набавком бисмо знатно унаприједили рад, обезбиједили сигурније и безбједније анестезије за наше пацијенте, избјегли бројне компликације“, наводе анестезиолози.
РТЦГ
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
