(ИНТЕРВЈУ) Др Чедомир Антић: Срби у Црној Гори нису ничија агентура, Ђукановић је спровео етничко чишћење државних и јавних установа

Упркос историјској побједи опозиције на недавним парламентарним изборима и поступцима нове владајуће већине који, нити на један начин, нису угрозили црногорску државност или, пак, најавили реваншистички однос, одлазећи режим Мила Ђукановића наставља са ширењем антисрпског расположења.

Следеће године очекује нас попис становништва. Тема која, рекло би се са правом, преузима примат у црногорском друштву, прије свега, захваљујући агресији која се у јавности испољава од стране – како самих званичника ДПС-а, тако и од њима блиских медијских и интелектуалних кругова, који најављују, како су истакли, масовно посрбљавање Црне Горе.

На који начин је спровођена вишедеценијска системска дискриминација српског народа у Црној Гори, каква је природа савременог црногорског идентитета и који су изазови пред новом Владом, разговарали смо са истакнутим српским интелектуалцем, доктором историјских наука и предсједником Напредног клуба, Чедомиром Антићем.

* Напредни клуб на чијем сте челу спроводи опсежна истраживања по питању дискриминаторског положаја српског народа за вријеме Ђукановићеве владавине. У чему се, превасходно, огледа та дискриминација?

– Српски народ у Црној Гори је најобесправљенија заједница у Европи 21. века и спада међу у највећој мери обесправљене народе савременог Света. Најважнији елемент обесправљености представља успех Ђукановићевог режима у етничком чишћењу државних и јавних установа. Срби чине трећину грађана Црне Горе, а у државној управи и јавним предузећима су према званичним подацима присутни у пет до шест пута мањој мери. Кад је реч о влади и елити земље, Срба ту практично и нема. Други проблем је политика асимилације – у Подгорици данас има више натписа на кинеском него на Ћирилици, која је део наслеђа више од 80% грађана. Асимилација, чији је циљ било стварање државне нације подразумевала је укидање најважнијих људских и грађанских права, равноправности (ремек-дела овог посла су закони о држављанству и слободи вероисповести који су практично суспендовани за Србе и православне). Све ово је спровођено уз кампање мржње којима су Срби представљани као народ дивљака, убица, окупатора, незналица… Кампање чији су темељи засновани на хрватском и црногорском фашизму Анте Павелића и Секуле Дрљевића.

* Попис становништва је предвиђен за 2021. годину. Међутим, из редова одлазећег режима можемо чути разне апеле и вапаје о императиву одлагања пописа. Да ли мислите да је по сриједи страх од природе „новоцрногорског идентитета“ који је умногоме детерминисан директним полугама власти или нечему другом? У суштини, на којим основама почива национални идентитет савремених Црногораца?

– Људи који су водили црногорски режим су криминалци који су у једном тренутку поверовали да имају некакву државотворну мисију. Они су, међутим, најобичнији шовинисти. За њих је попис из 2003. био „грешка“ у којој „су дозволили толики број Срба“. Пазите, ово је цитат угледног новинара РТЦГ. Ја сам сигуран да ће црногорска нација опстати, само ће сви они морати да прихвате реалност демократије: грађани су равноправни, њихово опредељење је слободно. Такође, не може се кампањама мржње и отимања традиција створити сопствени идентитет. Поштено би било да признају реалност: идентитет националних Црногораца заснован је на историјском трајању Брозовог и Ђукановићевог режима, прогнаничким годинама краља Николе и оним Војсилављевићима о којима немамо извора. Они пишу латиницом, познају 32 слова и у свим историјским ратовима Црне Горе били би на страни Османлија, Аустријанаца, нациста… Колико год таквих Црногораца има, толико треба и да се попише. Ни мање ни више.

* Знамо да је незахвално говорити о процентима, али да ли је могуће, са ове дистанце, предвидјети конкретан број Срба на предстојећем попису?

– Тренутне процене говоре да ће бити око 40% националних Црногораца и 35% Срба. Међутим број оних који говоре српским језиком порашће на 54 или чак 56%. Уколико буде демократије, а српски народ добије могућност да се развија слободно у демократији и равноправности, верујем да ће Црна Гора остати и независна и мултиетничка. Срби ће притом чинити око 50% становништва, а Црногорци око 25%. То је истина и реалност, она нема везе са тим ко је на власти већ да ли је земља слободна и демократска. Тренутно је присутан тренд повећавања подршке странкама националних мањина, тако да ћемо на попису можда открити да се део муслимана изјашњавао као национални Црногорци, можда под притиском режима или због његовог агресивног односа према Србима.

* Да ли би требало очекивати од нове Владе да ријеши питање положаја српског народа у Црној Гори кроз посебне институционалне оквире – просвјетни систем, квоте за запошљавање, уживање идентитетских посебности; или би, пак, српски национални идентитет у потпуности добио шансу да дође до изражаја у тзв. грађанском концепту равноправних шанси?

– Верујем да је за српски народ добра свака опција која обезбеђује уставност и законитост, те омогућава националу равноправност. Ипак, будући да националне мањине (Албанци, Бошњаци, Хрвати, Муслимани…) не желе да се одрекну статуса и права, најбоље је решење да уставном реформом буде обезбеђена пуна равноправност и Србима и Црногорцима. Попис ће бити слободан, на његовим основама могуће је успоставити дводоми парламент, успоставити квоте сразмерног и равноправног ушчешћа у државним установама, треба омогућити просветну и културну аутономију, дозволити успоставу националиних изборних округа и у прспективи регионализацију земље. Влада нема мандат ни подршку да реши сва ова питања, али о томе треба постићи консензус и ставри решити на слободно изабраној уставотворној скупштини. Највећи непријатељи Црне Горе су управо они који мисле да на фашистичкој идеологији, на обесправљивању и манипулацијама (које су биле бројне приликом доношења и спровођења устава и односећих закона) изграде некакву нову нацију и унитарну, централизовану државу.

* У којој мјери ће нова извршна власт моћи да буде Влада дисконтинуитета у односу на претходну по питању спољнополитичке оријентације. Ту, прије свега, мислимо на однос према Србији и Русији; и да ли је могуће да једна – популационо и географски мала држава избјегне моменат апсолутне сервилности према западним центрима моћи, уз сво поштовање преузетих међународних обавеза?

– Нова влада ће моћи да уради много. Ипак, ако желе трајне промене морају да демократизују земљу, уведу владавину права и на тим основама, једног дана, када земља добије демократски устав, треба да траже широку сагласност. Однос према НАТО-у и Руској Федерацији није ствар ове прве реформске и тарнзиционе владе, ипак однос према братској и неутралној Србији и Српској, ствар је доброг васпитања. Не тражимо ништа друго до оног што Албанци имају у односима Албаније и Северне Македоније или Хрвати у односу према БиХ.

* На који начин званични Београд, сходно својим уставним обавезама, али и пракси међународних односа, би требало да помаже српски народ у Црној Гори у будућности?

– Србија је помагала и помагаће. Проблем је био што је Београд имао погрешне приортете. Срби у Црној Гори су део јединствене српске нације, та чињеница не негира ни Црну Гору ни Црногорце. Срби у Црној Гори нису ничија агентура и погрешно је било од њих очекивати да бране сцијализам, братство-јединство или неку државу лошег устројства и туђег имена. Србија треба да изгради установе за сарадњу са деловима српске нације изван отаџбине и неопходно је да одреди циљеве (краткроочне и дугорочне) и за њих определи стална годишња средства. Било би пожељно да Србија и Црна Гора склопе један „Споразум о специјалним везама“, који би дефинисао и штитио све стране, а политику учинио јавном и свима познатом. Толико имамо примера и могућих узора. Политика Немачке, Хрватске, Мађарске, Румуније, Бугарске и Турске према њиховим народима или савезницима изван граница надилази све што је Србија икада радила у вези са српским народом у региону. Ове политике су добар пример и добродошао узор, закључио је др Чедомир Антић у разговору за ИН4С.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: