Инфинитивна кап

ево кише
ево берићета

Предајем вам једну страшну реченицу: не ради се о теорији завере него о завери, киша није теоријски падала, киша је стварно теоријски падала….
Да ли је одрживо оно што храни одрживо да до краја апокалипсе подржава своју агонију. При том, у агонији, нико и не помишља на такозвану будућност. (Ако се слажете да је будућност старија од прошлости и да дуже траје, да је прошлост биолошко сећање за разлику од будућности која је чиста хемија сна…?)

Подавно сам у „Политикином забавнику“ прочитао текст једног биолога који упозорава на „шесто изумирање“, али и да опет прочитамо део Хајдегеровог текста, који између појмова „истребљење“ и људски обичај – ставља знак једнакости, да би на крају приче животиње постале апатриди – абиотопци. „Погледајмо само мало тропско оствро Монтеверде на којем се сада може наћи само неколико врста, и то једино близу врха. А пре петнаест хиљада година те врсте су живеле много ниже. Ако клима постане још много топлија неће више имати куда да иду.“ Више се апокалиптичним ударима не спекулише у оквиру апстракције (потоп Србије више није ствар апстраховања страхова и сл.), нити је важно да ли се двоумимо између теорије завере и завере (између теоријског и стварног), већ су на делу слике глобалне пропасти, сцене стварног смака света. Али, то су већ и бабе рекле. Бабе још кажу да је после грмљавине и кише небо најчистије. Бабе се сећају да су јутром, после небеских туча, са Савиног кука гледале Авалу. Како нешто вратити да се ништа не враћа, и како опет из чамца са Авале, видети Дурмитор. Јутро је катастрофа, ујутру треба брзо схватити да сте живи. (Један се двоумио, да ли да се умије или убије…)

Није питање шта нас чека сутра (шта ће ујутру осванути), него је питање свих питања: шта нас чека дан после сутра. Да ли је стварно близу судњи дан. Да ли се наговештава. Ако правилно читамо – наговештава, а слике потопа Србије нису наше хистеричне слике. Оне су, очигледно, нешто друго. Нису то виртуалне слике из зоне холивудске „искључене стварности“. Као да је на делу дело некакве животиње, која је задовољила извесне потребе с оне стране смрти.

На шару земном више нема уточишта. И у вучјем брлогу на Дурмитору има сигнала. Као и у марини на врху Кавказа где је усидрена Нојева барка. Вируси, информације, радиоактивни облакови, подадуле, умрежене, наћи ће вас и у пећини, и у подруму. Ако сте умрежени, а јесте, онда вас неко и организује, онда, унеколико, и неко други влада са вама. Све у свему на вама је само да се из дана у дан навикавате на катастрофу, и на ванредност.

Било како било, потоп Србије је прва лекција навикавања на катастрофу. Чудом, владе су тада и најстабилније. (Кад је у питању биополитичка катасфрофа), свака влада је стабилна да стабилнија не може бити, савршено сурфује на таласима катастрофе, баш као и она имагинарна, светска влада. Видели сте, на таласима катастрофе влада се преобрази у некакву психотехничку протезу, и само витла са најозбиљнијим лекцијама о прихватању катастрофичког. Ко не прихвати лудичко биће луд. Улудо се бранити.

Ко још каже да глобализам није хоризонтална експанзија. Зар глобализам (исто важи и за постмодернизам), не призива апсолутно затварање света. Нема излаза, нема бежања у лирику, у бескрај, пошто је постмодерниста, или глобалиста, или еколог, или демократа, или леберал, свеједно, обишао шар земни, обиграо укруг, враћа се натраг. Да се усидри. Катастрофа најинезивније делује у затвореном систему. Попут експлозије у подруму. И вода отече и испари, али не и из подрума. Узасве, оним тунелом који повезује Петроварадинску тврђаву са Калемгданском, убудуће, мртви ће само ронити. Ако учестају потопи рибе ће морати потписати копнену капитулацију. Зар и нису биле копнени створови. Остарели, рахитични анђео, вози бицикл Шумадијом, и гле, у кокошињцу, шарани са кокошкама кљуцају кукуруз.

Можда су катастрофе само некаква божја превенција, извесна превентива. Ко зна. Па ипак, сваког глобалисту, одн. постмодернисту треба уверавати да нулти ризик не постоји, рецимо, у области „заштите животне средине.“ Не знам зашто моја хемија лакше изађе на крај са паролом – пролетери свих земаља уједините се! – него са „заштитом животне средине“!. И лакше ће прихватити отров него лек, лакше ће доћи до имунизације кад су у питању пролетери него еколози. Лакше сварим да је нешто комунистичка бестрагија него еколошка. Кад уврх Црног врха заурлам, знајте да сам набасао на еколога.

Да се вратимо у сферу прве реченице. Један српски постмодерництички писац руга се теорији завере. Не кажем да се постмоденистичи романописац не бави апокалиптичким утопизмом, одн. стилским оксиморонима, теоријским постулатима, одн. могућностима итд., али не мора у свакој прилици да се глобално маркира. Вероватно је набасао на Дериду који пакује теорију завере у фиоку на којој пише: област црне магије. Па, добро. Па ипак, моја ноосфера (сфера мисли), мало је другачија. Или, другојачија..!

Неколико дана пре потопа Србије, у вечност је одвеслао и творац метафоре о рибљим кишама…!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: