ИН4С уз апел за Тапија Јоличића: Вријеме је да се помогне сину човјека који је десетине хиљада литара крви обезбиједио за друге
1 min read
Портал ИН4С је у више наврата писао о дјелу и животу Љубомира Љуба Јоличића – једног од оних људи чија се хуманост није огледала у ријечима, већ у конкретним, мјерљивим и спасоносним дјелима. Оснивач и дугогодишњи предсједник Друштва добровољних давалаца крви „Лука Бар“, рекордер по броју датих јединица крви (122 пута да најдрагоцјенију течност), организатор безбројних акција добровољног давалаштва, Љубо Јоличић је деценијама био симбол несебичности и тихог, упорног служења другима. Обезбиједио је, колико год некоме звучано нереално, кроз своје сталне акције, десетине хиљада литара крви за оне којима је потребна, широм земље и региона.
Данас је дошло вријеме да се тај дуг људске захвалности не враћа кроз текстове и сјећања, већ кроз конкретну помоћ – његовом сину, Милану Јоличићу Тапију.
Милан Тапи Јоличић, Барaнин, суочио се са најтежим посљедицама тешке шећерне болести. Због компликација дошло је до ампутације ноге, што га је довело у ситуацију да више није у могућности да нормално функционише, ради и живи самостално. Његова реална и једина шанса да се врати кретању, раду и достојанственом животу јесте набавка роботизоване протезе, чија цијена износи 50.000 евра.
Ова чињеница сама по себи била би довољан разлог за реакцију друштва. Међутим, у овом случају постоји и додатна, дубља димензија – морална и историјска.
Јер, помоћи Милану Јоличићу значи помоћи породици која је деценијама несебично давала другима, без рачунице, без јавног истицања и без икаквог очекивања да ће им се то једног дана вратити. Крв коју је Љубо Јоличић давао и акције које је организовао нису имале националне, вјерске ни државне границе. Оне су спасавале животе широм Црне Горе, Србије, Републике Српске и читавог региона.
Управо зато овај апел превазилази локалне оквире.
ИН4С посебно истиче и поздравља иницијативу НВО „Жене Бара“, које су покренуле акцију помоћи Милану Јоличићу, показујући да друштвена одговорност и солидарност и даље постоје, упркос времену у којем често доминишу равнодушност и заборав.







