ИН4С са Србима на Задушницама у Метохији: „Ово је Србија, узалуд прекопавање гробаља“

Пише: Миленко Јовановић

У организацији Привременог органа за Општину Дечане и уз подршку Канцеларије за КиМ Владе Србије јуче (на задушнице) је четрдесетак расељених Дечанаца обишло српско гробље у овој метохијској вароши, гдје су и овога пута наишли на стравичне призоре.

Отворена гробница породице Ђурковић, већина споменика срушена и зарасла у шибље, тотална небрига оних који би по свим људским и божјим законима морали да брину о гробљу, свједоци су сваког одсуства стида локалне албанске заједнице и привремених институција система у Дечанима због оваквог стања.

– Ужас. Немам коментара, све сами видите – ријечи су Вука Вуковића, предсједника Привременог органа за Дечане испред Владе Србије, које изговара у диктафон репортера ИН4С-а док се пробијамо кроз грање препуно бодежа, које је „сакрило“ махом уништене споменике и гробна мјеста Дечанаца који су, како се вјеровало, ту нашли вјечни мир прије јуна 1999., до када су овдје живјели Срби.

И ранијих година, додаје Вуковић, слика је била готово идентична.

– Није ово превелико изненађење за нас, али свакако се увијек изнова разочарамо, вјерујући да ће савјест овдашњих албанских институција, какве год да су, и њихових представника, ипак једном преовладати у односу на мржњу и досадашњи однос према мртвим суграђанима српске националности, додаје саговорник нашег портала.

Многи гробови, нарочито они над којима породице покојника нису стигле да поставе споменике, не могу се ни препознати, па су чланови њихових фамилија свијеће за покој душа палили готово насумице, онде гдје су отприлике претпостављали да би могли да се налазе њихови посмртни остаци.

– Изгледа им није свеједно када прођу поред ових немих свједока српске прошлости Дечана и цијеле Метохије, па свако мало поломе неки преостали споменик, и отворе неку гробницу, што је очито неизлечива болест и морбидност какву не биљежи свијет у 21. вијеку, огорчено коментарише средовјечна Дечанка која је стигла из Београда да упали свијеће за покој душа својих родитеља.

– У вријеме краља Стефана, чије свете мошти почивају у оближњем манастиру Високи Дечани, Албанаца на Космету, па тиме ни овдје, није ни било. Данас, вољом ововремених окупатора оличених прије свих у НАТО-у и Сједињеним америчким државама (САД) – нема Срба. Али, упорни су Срби, видјеће леђа овим силницима много прије него што су Османлијама. Против Бога и Светог краља се не може, а неке нове генерације Срба Дечанаца ће овдје живјети и стварати своја покољења, наслеђујући земљу која је одвајкада српска – чуо се претходно коментар у аутобусу којим су Дечанци из Београда, Крагујевца, Краљева, Младеновца, и других градова стигли у завичај. Неизоставно, као и раније, присуствовали су и литургији у Високим Дечанима, по многима најљепшем српском манастиру. Није изостао ни срдачан дочек јеромоноха Петра (Ројевића) и послужење у манастирској гостионици, уз најаву да ће у још већем броју расељени Дечанци доћи и на манастирску славу 24. новембра, на дан Светог краља Стефана Дечанског. Посебно се потрудио да их све угости Милош Дашић, повратник из Сутомора, који с породицом живи у селу Гораждевац код Пећи, на испомоћи у древној лаври Немањића.

Из Дечана, према раније утврђеној рути, пут нас води ка српском гробљу у Пећи, граду који је до успостављања протектората УН над јужном српском покрајином важио за главно српско упориште у Метохији. У сваком смислу.

Град – херој! Град боема! Град српске интелектуалне елите! То су само неки од бројних оправданих епитета града на Бистрици у периоду до уласка КФОР-а, а касније ће испоставити НАТО-а, у овај дио Србије. Данас су остала само сјећања на такву Пећ. За разлику од дечанског, српско гробље у Пећи коначно уређено, након много година. Онолико колико то реалне околности дозвољавају. Заслуге за то припадају Привременом органу за Општину Пећ са сједиштем у оближњем Гораждевцу, на челу са предсједником Милошем Димитријевићем и Завичајном клубу Пећанаца који предводи Сава Радоњић.

Нажалост, и у Пећи затичемо много срушених споменика, отворених гробница… Чак и животињске кости разбацане између споменика.

Ни овдје се сви споменици и гробнице не распознају.
Поред осталих, стигли су овдје да вјечну кућу свог оца и брата посјете – млади правник Стефан Лабан, који је дошао из Београда, и његова тетка Бранка која живи у Младеновцу, иначе такође расељени из Дечана.

На гробљу затичемо и Пећанца Славишу Сашу Вукосављевића, адвоката из Београда и некадашњег предсједника Извршног одбора Општине Пећ.

-Ничега доброг овдје нема да се види, али је добро да не заборављамо своје и да посјетама завичају и светињама чувамо успомене и наду за повратак, ако не нас онда наших потомака, у неком бољем времену, коментарише Вукосављевић. Драган Мејо Поповић, такође један од малобројних повратника из Црне Горе у селу Бело Поље, надомак гробља, прилази да нас поздрави. – Није лако, али опстајемо. Морамо. Немамо избора. Јер, како каже и текст на једном популарном муралу – одавде нема назад, истрајно ће Поповић.

Са измијешаним осјећањима, са пећког гробља расељени Дечанци и понеки Пећанац,настављају према Пећкој патријаршији, о чијем значају за српски народ и православље је сувишно и говорити. И овдје се цјеливају мошти светаца и иконе, пале свијеће за упокојене… На кеју који одваја манастирски комплекс од ледене Бистрице, ријетки успијевају да пробају и надалеко чувене пећке ћевапе и понеку лименку такође пећког пива, некада веома популарног и честог у понудама трговинских и угоститељских објеката широм бивше Југославије. Стигло је то „у пакету“, заслугом једног од путника из аутобуса који се снашао да „скокне“ и до града. А из патријаршије – правац назад, преко Косовске Митровице и Рашке, према српској престоници. Успут, једнако као и у доласку, кроз Пећ, крећући се од манастира према насељу Карагач, зидови свјеже исписани графитима на албанском „ Косово до Чакора“, и нове табле са називима улица Адема Јашарија, Кошарске битке, Битке за љођу… Битака које су, узгред, српске снаге бриљантно добиле у борбама против терориста и војске Албаније, која званично није била у рату. Дакако, и против НАТО-а, чија агресија са неба је била подршка дјеловању терориста.

И тако, прогнани Метохијци, стигоше до централне Србије. Отишли су, како рекоше, да би се поново вратили завичају и светињама. Тако ће бити, поручују, све до коначне слободе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: