• Друштво
• Насловна
• Топ 0

ИН4С истражује: Зашто је пуковник Радован Алексић константно на мети служби безбједности Црне Горе ?

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Пуковник Радован Алексић

Широј јавности су позната дешавања око пуковника Радована Алексића, држављанина Србије, који је ухапшен у мјесецу октобру 2016. године под лажном и од стране тадашњег државног врха Црне Горе намјештеном оптужбом да је 11. јула те године покушао убити полицијског службеника Предрага Шуковића, актуелног шефа Специјалног полицијског тима, због чега је више од пет година вођен монтирани кривични поступак који се завршио обуставом истраге и Алексићевом тужбом против државе Црне Горе.
Међутим, питање – због чега се овај југословенски и српски официр деценијама налази на мети црногорских служби безбједности, не само за ширу јавност, већ и за многе безбједносне кругове, представља и даље велику непознаницу.

Алексић је неколико деценија службовао у Црној Гори гдје је, обављајући разне дужности у војној контраобавјештајној служби, још од времена постојања СФР Југославије, силом прилика постао учесник а тиме и свједок многих дешавања на овим просторима са краја двадесетог и почетка двадесетпрвог вијека.
Као официр практично без мрље у каријери, који је због постигнутих резултата у служби више пута одликован и ванредно унапређиван, постао је и шире познат као велики противник злоупотреба служби безбједности због чега није био омиљен код црногорског, али и дијела српског безбједносног апарата, који су, као што ће вријеме показати, често били носиоци криминалне и сваке друге штеточинске дјелатности у својим државама па и ван њих, при чему су све активности спроводили међусобно добро сарађујући.

Не само што никада није био дио те криминалне спреге српских и црногорских тајних служби, већ је Алексић био неко ко је, заједно са дијелом службе који је контролисао, у континуитету расвјетљавао ту прикривену страну сарадње тајних служби Србије и Црне Горе израслих из ратнопрофитерске елите деведесетих година прошлог вијека, нереформисаних али уједињених око заједничких криминалних послова о чему, у последње вријеме, свједоче резултати истражних органа у Црној Гори и Србији, као и акције Еуропола и других безбједносних организација.

Први неспоразуми Алексића са врхом служби безбједнисти Црне Горе појавили су се половином деведесетих година прошлог вијека када је он, од својих надређених, тражио да га искључе из неких много деликатних заједничких послова са СДБ због чињенице да је доласком Вукашина Мараша на чело тајне службе почело увођење припадника београдског криминалног и обавјештајног подземља у те послове, чиме је Алексић од саучесника аутоматски постао неугодан свједок за службе у Црној Гори, а дијелом и службе у Србији.
Због тога али и политичких подјела које су у то вријеме дошле, врх Ђукановићевог режима почиње да сматра Алексића противником власти у Подгорици, извршиоцем политике министра војног Павла Булатовића, па чак и непријатељем државе Црне Горе, што је мишљење које се практично задржало све до данашњих дана.

То је резултирало сталним праћењима, притисцима на њега и породицу, пријетњама, па чак и физичким нападима попут напада у Никшићу 1999. године којом приликом су подивљале хорде специјалне полиције и Седме управе СДБ популарно назване „црне тројке“ користиле и ватрено оружје.

Тај случај, не само што никада није ријешен, већ Алексић никада није ни саслушан као оштећени а све се завршило срамним договором на релацији Београд – Подгорица да се предмет, умјесто војном, уступи Вишем државном тужилаштву у Подгорици како би починиоци тога бешчашћа остали некажњени.

Осим тога, Алексић је лично био велика брана подвалама, манипулацијама и лажима пласираним од стране служби режима Мила Ђукановића у настојању да своја злодјела, посебно она која су долазила од Седме управе СДБ, припишу Војсци Југосавије и то баш војним безбједносним органима.

Војна служба накадашњег Подгоричког корпуса којом је Алексић руководио је томе успјешно одолијевала и ефикасно откривала и документовала такве покушаје упркос чињеници да су црногорске службе имале подршку утицајних кругова у Београду и чињеници да су у криминал успјели увући и неке дјелове војне службе у Црној Гори попут појединаца из органа безбједности на аеродрому Голубовци (шверц цигарета и организована крађа оружја) и органа Ратне морнарице (логистика атентату на Вука Драшковића у Будви, крађа оружја), као и чињеници да су и неки Алексићеви надређени имали контакте са криминалцима из Седме управе а неки касније сарађивали, истина посредно, са лицима под надзором због сумњи за учешће у убиству министра војног Павла Булатовића.

Са друге стране, ситуација у којој се Алексић налазио учинила га је познатом адресом и утчиштем за све које је прогонио режим Мила Ђукановића, адресом којој су се сви могли обратити и пожалити, изнијети страховања за своју безбједност и потражити савјет и заптиту, због чега је он постајао све утицајнији а мржња према њему на моменте достизала врхунац.

Планским подметањем убиства у покушају на штету Предрага Шуковића 2016. године Алексић је и сам постао мета монструозне подвале што је незабиљежен скандал и примјер бешчашћа који се завршио тешком бламажом црногорских служби и њихових помагача у Београду.

Поред заштите стварних налогодаваца и извршиоца покушаја убиства инспектора Предрага Шуковића и безобзирне освете Алексићу због вишедеценијског службовања у Црној Гори те његовог елиминисања као неугодног свједока – жртве дјеловања тзв. „црних тројки“, постојао је још један, ништа мање важан, прикривени циљ овог монтираног процеса а то је обрачун са Предрагом Шуковићем и његова компромитација.

Алексић је избјегао ситуацију да креаторима овог монтираног процеса у Црној Гори и Србији послужи као средство преко кога би се отварала питања за обрачун са било ким.
Тај случај је изазвао и пажњу међународних организација управо због чињенице да су црногорске службе, уз помоћ дјелова српских служби, Алексићу подметнуле кривично дјело које су они сами починили чиме је до краја огољен карактер безбједносног система државе Црне Горе.

Петогодишњом борбом за истину Алексић је успио да се ослободи свих оптужби и широј јавности јасно предочи ко се то у Црној Гори, заједно ослонцима из Србије, бави криминалом и некажњено убија људе и ко то, скривајући се иза сарадње са службама земаља Запада и држећи монопол над контактима са њима, погрешно изводи закључак да на домаћем терену може да ради шта год хоће.
У добро упућеним безбједносним круговима влада мишљење да је случај пуковника Алексића пресудно утицао на промјену односа страних безбједносних служби према службама Црне Горе и од те 2016. године је и почело урушавање обавјештајно – безбједносног апарата на којима је почивао режим Мила Ђукановића.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: