ИН4С ИСТРАЖИВАЊЕ (6): Зашто је неопходно покретање одговорности за постојање и дјеловање „црних тројки“ у вријеме владавине ДПС
1 min read
Душко Марковић и Мило Ђукановић
Демонтажа режима Мила Ђукановића кроз ослобађање државних институција и развлашћивање ДПС-а у циљу спровођења демократизације друштва и предузимања мјера према свима који су се огријешили о законе мора бити императив сваке будуће власти.
То се посебно односи на покретање питања одговорности за систематско насиље које је режим спроводио према својим грађанима кроз планирана и наручена убиства и дјеловање „црних тројики“ о чему наш портал у континуитету обавјештава јавност.
Досадашња сазнања истраживачког центра ИН4С указују да постојање и дјеловање „црних тројки“, није резултат пропуста у раду безбједносних служби и полицијских састава, нити пак резултат злоупотреба појединих полицијских старјешина, већ је у питању државни пројекат у чијој суштини је обрачун са политичким противницима и неистомишљеницима.
Такав начин обрачуна са противницима режима траје у континуитету од средине деведесетих година прошлог вијека до данашњих дана, а сам почетак се доводи у везу са доласком једног високог функционера безбједносног сектора из Београда на службу у Црну Гору, који ће, својим ангажовањем и уз подршку државног врха Црне Горе и неких конекција са страним службама, изградити читаву пирамиду зла у безбједносном сектору, увести криминал у државне структуре и створити такав систем у коме је наметнут наратив да је службама безбједности све дозвољено, па и непоштовање закона сопствене државе, дозвољено насиље над противницима режима чак и некажњено убијање људи по чему је Црна Гора постала и шире препозната.
Налогодавци злочиначких акција „црних тројки“ су, по ономе што је до сада познато, били челници безбједносног сектора и шефови појединих полицијских састава а извршиоци долазили, што је недвосмислено и утврђено, углавном из специјалне полицијске јединице лоциране у полицијском кампу на Златици у Подгорици и Седме управе СДБ, док су лица из криминалног миљеа ангажована врло ријетко и то само за неке споредне улоге.
Руководиоци СДБ, док је формално постојала Седма управа (2005. година), су били Вукашин Мараш и Душко Марковић, а шефови полицијских састава у кампу на Златици Веселин Вељовић и Миљан Перовић. Неки од поменутих функционера, посебно Вељовић и Перовић се у инсајдерским свједочењима помињу као директни налогодавци конкретних напада на поједина лица.
Да ли су поменути функционери били заиста налогодавци насиља које су спроводиле „црне тројке“, то ће кад – тад морати саопштити надлежни органи, али оно што се са великим степеном сигурности може тврдити, јесте постојање њихове објективне одговорности за све што су чинили припадници полиције и СДБ, који су њима били потчињени.
Како су временом до шире јавности допирале информације и расло интересовање иностраних организација за активности „црних тројки“, државни врх Црне Горе је 2001. године, због бојазни од компромитације, наредио премештај једног броја „црнотројкаша“ из полицијског кампа на Златици и Седме управе СДБ тако да су неки од њих добили постављења у осталим организацијским јединицама Управе полиције и појединим регионалним центрима и одјељењима безбједности попут оног у Даниловграду, више њих у Сектор за обезбјеђење штићених лица, појединци у ЗИКС Спуж и Централну банку, а било је и чудних премјештаја у Републику Србију, гдје су заузели позиције у систему безбједности те државе којој и данас служе вјешто скривајући своју прошлост.
Припадници „црних тројки“ тим премјештајима нису кажњени већ само склоњени и награђени постављењем на одговорније и више позиције у служби са којих су нормално напредовали уз нелегално прибављене дипломе о школској спреми. Многи од њих и даље важе за људе од посебног повјерења и као такви добијају одговорне дужности у сектору безбједности, чак и након пораза ДПС, а појединци су плански укључени у разне криминалне активности попут шверца цигарета и наркотика до мјере да су постали истакнути припадници познатих криминалних кланова и организатори криминалних активности у Црној Гори и иностранству.
Управо су безбједносне службе и полиција, преко „црних тројки“, у доброј мјери утицале и чак преузеле управљање познатим криминалним клановима и њиховим пословима, до мјере да добри познаваоци прилика у земљи и иностранству стављају знак једнакости између државе Црне Горе и једног познатог клана из Котора при чему се управо бивши припадници Седме управе и полицијски камп на Златици означавају као сервис и логистичка база за његово криминално дјеловање. Да ли је то тако или није, показаће вријеме будући да се том проблематиком баве и многе међународне адресе.
Иако је о том насиљу мање више све било познато и у реалном времену, врх режима Мила Ђукановића је све то игнорисао, понашао се као да се ништа не дешава и наставио са праксом све до краја своје владавине до 2020. године.
Уочава се да су државни функционери проблематизовали сваки покушај отварања афере спречавајући било какву причу о „црним тројкама“ а не њихово постојање и злочиначке акције које су оне спроводиле према својим грађанима, што довољно говори о државном руководству и његовим намјерама.
